Привикавам се 2

...и баш као бескрај

и његова пречица

за мене и тебе,

некако превише изгубљена

на раскршћима...

и баш као велико чекање,

ослушкивање мисли-осећања

у нама

из погледа тако далеких-празних

и можда једини циљ

од више неостварених

па да заблиста

твоја и моја

сунчана страна

образа,

усана меких.

 

Привикавам се,

својим рукама мерим

празне загрљаје

ко да осетим како ме узалуд тражиш,

да знам где све дуге живе

испод којих

плавих острва на небу постоје топли ветрови

или их је неко сакрио у планине,

припитомио

као своје реке

да и ово моје тело дише 

попут маховине на камену,

привикавам се,

да без тебе лежим,

да растем као храст,

да без лишћа

замишљене пупољке

претварам у мирисне цветове

док моја машта срцем

чудно живи.

Привикавам се,

мимо граница бола и самоће

да поново кораком 

ка теби кренем....

Привикавам се на време

По једна ствар испод јастука упрта у мислима, у сновима кроз хладан зној на јави,

просто, а није исто, мало другачије буђење и свет је опет у облику хаоса за само

минут твог и мог буђења.

Колико се познајемо овако сами у огледалу наше сенке.... време моје и време твоје,

паралелни свет маште у који верујемо

и смејемо се

и пожелимо жеље јако.

Опет љубав тако искрена у својој чежњи, недостајању и пољупцима ветра...

Плашт јесени, зиме, пролећа и лета, све пролази, одлази, а она нам се увек враћа,

једнако свежа, зрелија на нама, нашим рукама, по кожи, у очима,

у осетљивим пољупцима,

трептајима срца и сваког удисаја и издисаја.

Свет слободе на длану дечака,

трошкица њеног имена посејана

и Славујем отпевана

у крошњама дрвећа

и жбуњем шедервана

увек као песма,

тиха река

шапата...

Куда ме водиш тако ћутке из сна у сан?

мењам облике,

лице у води

лице на Сунцу

лице на земљи

са образима пуним пољубаца

сви твоји топли дланови на њима

док горим

док те јако волим

загрљен твојом празнином

у тишини....

Месец те покрио својим сестрама

најлепшим звездама

сјајнијим 

од најсјајнијег погледа,

а ја бледим без тебе...

Мост који се купа на површини реке

од немира сенки што прођоше

кроз светлост 

кроз кишу

кроз пахуље беле,

ти умеш,

ја не умем

да вредим 

да живим

да дишем

без тебе,

и ова велика жеђ

у нама

тражи изворе наше

без разума

твоју и моју близину додира...

Као лептир на цвету

као дете у наручју

као твој осмех

у загрљају.

Понећу те у срце

једним удисајем твоје косе

сада,

и ходом бескућника

без адресе,

вратићу време

део кратког заборава

твојој улици

испод твог прозора,

као да нисам никада отишао,

знаш ме онако 

са стране

ослоњен увек тренутком тишине

погледом у звезде

са травком у устима

жељан твог загрљаја,

само један дечак.

Понекад се привикавам на ово лудило заљубљен у тебе,

и залутам дубоко у неке мисли,

у неке испрекидане даљине,

једноставно изгубим време у сновима

и баш тада кад се освестим

још више те пожелим,

да загрлим,

да волим...

а очи,

увек издају,

неке чудне кише

без облака

слију се саме од себе на пусте улице.

Не знам,

али волим облаке

увек су пуни беле празнине

понекад се наљуте

и просто се десе

и помире

и распрше.

Привикавам се на откуцај без додира,

на таму без светла

на празну тишину,

али не иде,

ти течеш

као крв

мојим венама.

 

 

 

Писао бих по трагу...


Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Препознајем пут којим ходам

По леду

По песку

Прах пепела

Баченог негде далеко

Као мисли расуте свуда

По нама бачене жеље других,

Све,

А све временом одрасте

Добије свој облик

Своје очи

Погледом изгубљену

Срећу,

 

Други сан једноставно оживи

И није исто

Пролази и одлази

Брже него што се родило

А опет тако мало остало заувек у нама

Време нам старост показује.

 

Сваком се кишом све врати у нама

Боја очију,

Осмех на лицу,

Ожиљак на срцу.

 

Препознај шта ти је лакше

А не шта боли више,

Ко би га знао

грешке се исправљају

у људима,

у крви,

која је увек црвене боје,

а не боје коже.

 

И ходај даље погнуте главе далеко од људи

Од њихових очију

Странац, странцу највећи пријатељ.

 

Пријатељу,

још колико далеко

од живота да пређем,

да прође,

да престане бол?

Који је део довољан,

Да поделим тугу

Да срцу одмерим само тај

задњи откуцај,

Пријатељу

реци тихо

у ветар

да тренутак у заборав

однесе.

 

Изабери део снова

У мојој глави

У мом срцу

Осети

Па пресуди

Колико је важно

То што знам

И то што сам прећутао,

Искрено само подели

На два неједнака дела

Припиши судбини,

А мени остави њене очи,

Њене усне,

Њене руке

Додире

У сну

Од јаве,

Па врати време

И промени нам свима улоге

Глумцима без срца

Нек страх од љубави други виде

Ми нисмо умели друачије

Већ како су руке грлиле

И како су усне љубиле.

 

 

Писао бих по трагу

По срцу

По путањи изгубљених бисера

И ко би их нашао читајући,

Гледајући неме стихове

Што шапућу у свима нама…

ДА МОЈА ЉУБАВ СИ ТИ....

 

 

 

Туга љубави

Куцам тихо прстима по столу

празној површини од дрвета

лакираног можда пре двадесет година,

не знам ко ме то чује у глави

поставља чудна питања

да само време прође

по тим откуцајима брже

ил једнако километрима даљине,

а опет само ближе теби.

 

Пишем мислима

причу очима

како тугу љубави

срцу поклањам

уз поглед на пут ка југу.

 

Мојом сам те

пре више пролећа назвао

привио јаким рукама уз груди

осетио твоје срце како куца

на врху топлих усана

и меких образа.

 

И нешто ме опет врати

да се сетим

да ти лице опишем

да га замислим

и пожелим испред мог,

и нешто ме опет натера

да испружим руке

да те опет јако загрлим

и нешто,

а није сан

само у мени

пробуди тугу љубави. 

Једно подне

...Весела, стани, па нећу те стићи тако луду, Боже ко би ми поверовао да сам са њом

сада....Дајеш ми пољубац право у срце, у те дивне образе остављам отисак, како

ћу сам без тих меких руку-правих латица на мојим раменима у тренуцима који се 

памте...Одлазе ласте, смењују се јесен и зима, видео сам роду како дограђује гнездо,

испрекидани снови на јави у мојим и твојим очима држе нас тог поподнева заједно.

Не знам све како почиње, не знам како се завршава, али једно ћу одувек знати...

волети тебе било је лако....

 

Ма ко ме пита за тебе

залуд је мисао бацио

нико нас више не зна

нестали без трага у бескрају

по путевима песак

у срцу празнина вуче

мој добри стари друже

пусти ме да заспим 

да останем код куће.

 

Лутали смо светом

без граница

чекали ветар на станицама,

можда ни море

није таласом поклопило обалу

од белог песка,

парче месечеве сенке

што нас је свило саме

поред пуцкетаве ватре,

загрљени само лепотом

цвета љубави,

ко би га знао

када се деси

и остане да живи у нама

и после свих олуја

млад још увек поред тебе стојим,

да те заувек волим. 

Веруј ми док корачаш полако

...

...Неко други, неко ко није ја...

.Живот, оштра ивица сваке форме која се креће,

доктрина неукроћене горопади..Светлост наше таме у шаблонима раја...

 

Опет пишемо песме...

грчимо свету риме,

волимо наше најближе

желимо..им.. да...

и верујемо стварно у то...

Са сваким пољупцем се будимо

остајемо да га и увече дочекамо

чак и када је касно он увек значи наду,

траг сваког почетка,

признајте себи

увек је лакше када је поново

први пут..сваки пут.

У свакој звезди на небу видим њен сјај

у сваком сјају њене очи

и тако увек

признајем себи,

опрости за речи,

опрости за вику и бес,

опрости за бол,

што те више,

што ме више,

она нас највише..боли..

и поново празно између нас...

да трепери и да кида

већ онако блиску, топлу, даљину

ништа више нема немерљиву границу

све се пореди у нама и око нас

па чак и дан и свака ноћ

у мислима горе ватре ратова љубави

нисмо превише слични

али сви исто мрзимо

све друго, а најмање нас саме,

 а када то схватимо

после толико изгубљених битака

препознамо се по кожи која је трпела бол

извидамо ране, исте ожиљке,

смиримо отровне језике

и помиримо руке загрљајем

постајемо опет сами у својој љуштури

од испуцале коже која дише

и споро откуцава у нама.

Одбројавамо тренутке док љубав поново дође

ил залута намерно.

Ништа лепше од топлог Сунца у твојим очима,

рекао сам тихо у себи

погледом у хоризонт

баш тамо где се спајао Дунав са небом.

Ето ту ми је негде остало срце,

знаш,

ветрови су помало груби

на кожи која се пробуди из сна.

Оно што остаје од човека у нама

Зар да ветар остави хладноћу да стрепи у мени

из страха да очи сузе пусте,

да опет прошетам долином туге,

у тишини видех вео живота

како трепери,

пустих га

да ме прође.....(за Мому Капора)

 

Опет тако мала у мени

на трен из срца

јави се,

љубав,

мисао,

топлина,

да прелије

и порасте.

 

Да тако једноставно крене

као и сваки наш корак,

да стрепи март у мени

пролеће што чекам

пупољком у роси

без мраза и зиме.

 

Ја већ путујем ка њему

оставих своје песме и приче

видех дугу са истока и југа

заборавих слова у стиховима

спаковах осмех у прилозима

и пођох пријатељима. 

 

Ти си пријатељу пошао

први у овој години

али дужим путем,

а ниједна друга неће

иста бити без тебе

сада...(за Мому Капора).

 

И обрни-окрени

запамтио сам те у мислима

као део сваког сећања 

из дана у дан

и ти и ја

прелазићемо границе,

ја овоземаљске,

а ти временске.

 

Испада смешно,

али живот поред тебе

за мене је сад пун

јасних путоказа,

светла у мраку.

 

Некако не знам

ал има то име,

а ми га губимо и налазимо

поново,

све ми се чини да си ми сада

ближи разумевањем живота

виђеним Београдом и његовим

малим варкама и истинама,

са Калемегдана

испод куле

поред парка и трамваја,

на реци

и сплавовима.

 

Пуно је неизвађених корена

тврдих стабла

згрчених грана

исеченх Платана,

да...

сада још увек нема лишћа,

а превише је лишаја,

шта би ти на то рекао?

а да,

ти би то можда прећутао

и можда увек кад твоје очи наду виде

испричао неком променом времена

поплочаном калдрмом низ Скадарлију,

штета што не пописмо неку причу

у Три шешира,

ипак вечност је пред свима нама

биће времена.

За њега

Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,

да пратиш мимику покрета,

поглед у очима,

да ћутиш у мојим мислима,

али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.

 

Читао сам те тихо у својим мислима,

гутао речи 

и поново ослушкивао

премеравао их

па кад кад додиривао.

 

Некако су те исте речи

дисале пером твоје руке

покретом из кратких линија

из трзаја тела,

уздаха и издаха.

 

Увек једна за другом

нова слика

одвојена од прозора

испред кога су

и облаци бежали.

 

Па нисам остао сам без тебе

и други су те примили

у своје схватање овог света

баш као и ти његове стубове

да држе спратове човечанства.

 

И прагови остају иза тебе

као шине

испуцале травом између колосека.

 

Некако у другима 

и док си био ту са

нама,

видело се,

знало се,

да пролази светлост

у твојој призми 

на другога.

 

Ко би ти отворио врата

исписао прве странице

и срећом и тугом,

па опет све то замотао животом

у једну велику породицу.

 

Не знам,

не осврћем се често

лутајући са тобом,

а већ смо отишли предалеко.

 

Ето баш ова тишина

како је сада нарасла,

претворила се у росу,

а ти још једном причом

пишеш своју судбину

у нама.

СХВАТАМ...

...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,

ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.

 

Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе

и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,

кад пољупци почну да греју, да ме топе,

да усне искреност дају нашим лицима у мраку,

на светлу у свету у коме други воле...

 

Ти себе спушташ, спутаваш и губиш

због мене,

а ја вредан тога....

можда свако чекање....

свако надање...

на корак од истине.

 

Ја сам недовршена реченица упућена теби,

ја те волим, а ти ме волиш више...

Од свих жена у овом тренутку

у овом времену највише вредиш.

 

Колико је тога да се речима никад није рекло

између нас самих...

 

Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави

како престаје бес твојим загрљајем

твојим и мојим ћутањем.

 

Знам како те боли тишина,

ја сам њен прави бол,

осећам је,

избледеће...

 

Колико је прошло од јуче,

од прекјуче.. од нечега-

до сада, ако се верује и чека,

воли и предаје,

не знам, али пробаћу то схватим.

 

Чекаћу твоје очи,

чекаћу и твоје усне

и руке на свом врату

загрљај, пољубац можда...

 

Признаћу ти све

и страх ће да нестане

када кренем

када се вратим теби

па нек и погрешим

и нек буде касно

макар и тај поглед

који ми поклониш

вредеће за један живот више.

Бар да...

Бар да ти шапатом приђем

да истиснем даљину

да те волим

да у сан уђем твојом жељом

у велика цветна поља,

на рубу усана мирис

у очима Сунца

да потиснем све кишне облаке

да те заволим јако

као да сам ти близу

загрљен твојом сенком

неосуђен

да своју казну служим.

 

Бар да ти шапатом кажем све своје мисли

да потрошим време,

да дишем мирис твоје коже,

да признам,

да вратим,

да отворим твоје срце.

 

Бар да залутам сваки пут

овако далеко

и ....

да ти се вратим,

и кад је касно,

кад је прекасно

увек ће

бар да постоји

да шапатом 

нешто у нама вечно гори.

Хајде да...

Хајде да поделимо љубав

ево ти узми одмах моје срце,

ја ћу твоје очи,

хајде да поделимо срећу,

ти ми поклони своје очи поново,

а ја ћу ти поклонити пољупце,

хајде да поделимо топлину,

ево мој ка твом загрљају иде,

хајде да мењамо снове

и да желимо најлепше жеље,

ево жмурим ка твојим уснама

зажмури и ти.

Сјај у сећању

Шапућем тихо по ко зна који пут твоје име, изговарам у трзајима док се будим и поново

враћам у вртлог, у твоје биће својим бићем. Не знам да зауставим, не умем да ти

побегнем,

да се вратим тамо где је све почело, где сам заборавио своје име, пружио ти руку,

после тог погледа у твоје лепо лице и те мале усне и симпатичне образе испод кратке

плаве косе...

 

(Само си застала са њом без неке посебне намере да причаш или слушаш,

већ да убрзо кренеш даље. Она је причала са мојим другом, а ја сам ћутао и само у тебе

гледао без неке друге мисли сем да те икако додирнем)

 

Није то судбина, то стално говорим себи и ваљда знам, била си неко ко ми је доказао

да могу поново да волим, да будем повређен и да једноставно одем.

 

Све је то део мене у мени, осећањима, изразом лица, дубином погледа у мојој души

везано временом,

једном сјајном звездом,

њеном светлошћу.

 

Изгарамо игром туге и среће, љубави која нас води, која нас враћа и која нас сећа.

Прелазимо често исте мостове, кривудамо старим путевима и увек у тами нађемо

белу светлост ка којој лептири лете.

Све се у мени враћа, па и заборавом исплива, уобличи на длану, низ образ ил парче

хартије испуњено речима.

Није то ништа слично сликама из албума, оне не говоре загрљеним рукама како

да поново грле, да поново воле али једноставно само личе.

 

Пут сваке моје песме,

нит сваке моје мисли

извезен

испреплетен

светлошћу

сваке њене искре

упућен на звезде у сазвежђу

на један месец

на једно Сунце

само ту где су ми границе

туге

границе среће

где могу и умем да волим

да својим

и твојим

немирима

будим и успављујем

ветрове заборава,

Сјај по коме свој пут препознајем

и тебе заувек волим,

кривудам

пловим

нестајем

и у теби се поново

препознајем.

Лепа, а ипак само жеља

Ноћас потражи моје усне

приђи им тихо

ко пахуља сувој кожи,

на мом рамену 

своју нежну руку спусти

и загрли све немирне снове.

 

Ја сам те чекао дуго

сваке ноћи

у сваком смирају дана

несигуран

маштао

сновима

пловио морима

толико далеко,

а увек за корак 

ближи теби.

 

Ноћас си

у сјају звезда пресвучена

и осмехом и срећом

моја једина жеља.

 

 

Заљубљени дан

Заљубих се у тебе поново ових дана баш када није требало, баш када реших да те само волим овако - некако, полако истом мером од прекјуче, шаљиво, смешно, увијено... Заљубих се твојим загрљајем још више него пре, ма ниси крива ти, ти то још и не знаш, ма нећу ти рећи отићи ћеш одмах у шопинг осетићеш погрешно, а ја само љубав по џепу. Их та љубав из приче од пре у свакој саткана строфа, низ перли бисера и мала немирна шкољка у мору, изгубљен Аладин и несрећна принцеза, богати жељом да се заједно вежу, сваки сан исти, пробуди се Дејане, како баш сад да се још више заљубиш у њу. Па теби ништа бре није јасно, само се смејеш изврћеш стварност, а она те чека и само гледа, докле ћеш тако...

Пред сан

Моје богатство, моји снови,

речи којих се понекад бојим да кажем

и кроз шапат јако се чују

из срца из плућа узму ветар планина

зашкрипе кроз моје уши

на рубу усана застану

и поглед их изведе из мене.

Како себи да верујем, а теби да предајем

речи као сан,

знам волети је лако и тешко,

ко што волиш ти, волим и ја,

сваким даном све више

у недостајању траг наше љубави.

 

Имам страну света коју нико не види,

коју нико не познаје,

није она празна,

велика је и широка,

пуна неба у очима дечака,

дубока даљином реке Дунав

ил сваке друге реке пред њен залазак испод Сунца и плаветнила бронзе.

Имам увек спреман сан за твоју душу, за твоје срце,

мек јастук пун жеља, пун среће за тебе љубави.

Толико тога умем да имам, да променим, да дам,

да прилагодим теби и себи

зарад ове даљине између нас.

 

Све се некако скупи кад ти пишем,

кад време одлаже сусрет,

кад обавезе гурају своја спора тела

на мој шалтер,

признајем чак и у њима понекад своју празнину отворим

у неком од безбројних редова самоће.

 

Не признајем тугу, а тугу у очима други виде.

 

Пролазим богатством својим

свако вече и свако јутро,

кажем ти:....

сада заспи, а сутра ме пробуди...

 

Загрлим јастук и пустим дах

да напуни празну собу,

моји су снови са твојим сада далеко,

спремамо их једно другом док почиње лето.

Већ сутра пред свитање

роса их у измаглици враћа

погледу оног дечака

и уснама твојим.


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 ... 27 28 29  Sledeći»