Откуд ти...

...Ти...

Откуд ти када сам те сакрио

покрио

украо од себе далеко

од очију

од срца

од меких додира

усана

пољубаца-што се сливају 

нежним рукама

око мог врата

кроз косу

милују немир

дана

свих месеци

свих ових година...

Откуд ти?

баш сад, да се вратиш

да ме нађеш,

да ме снађеш,

поново,

исто

у оној

у овој ватри,

у причи без краја

песми без почетка,

откуд ти љубави?

 

Како је то лутати,

чувати

и крити те твоје усне

од мојих

реци ми само

у пар ситних корака

ка мени,

у пар кратких пољубаца,

у пар дрхтаја

твог и мог загљаја...

Откуд ти

у овим капима росе

мојих и твојих очију...?

Кад ти неко фали јако

...Дођох,

на врху твојих усана

свежим

влажним 

прстима од кише

од росе црвених јагода

јутром умивених

сањивих

очију, твојих...

 

Дирнух,

нежну

белу 

меку 

топлу 

кожу

твоју,

траг среће с рамена 

зрно росе

што се котрља низ кичму,

а зора по образима бриди

и ти се будиш

смешком,

пружаш руке

грлиш

љубиш

не престајеш,

не престајем,

а као да сањам

увек мирис јагода

мирис росе на твојој кожи

и још се будим,

и још увек лудим

за ветром у срцу

пожуде у грудима

и само страст

да ломи тело

у зори сваког јутра

и само ноћ

да мири јецај немира...

 

Да умем,

ал не умем,

да дођем,

истом улицом прођем,

тишину

и тугу

заборав сваке среће,

памтим

да боли

да гори,

сваки ожиљак сузе

моје и твоје

росе

у твојој коси

на рамену 

низ кичму

како трне

и грчи се тело

клупко

празнине

грашак тишине....

волим те јако,

ја умем само тако.

За мог младог пријатеља од вечерас до бесконачности

Ти срце нађи,

испуни га

својом љубављу - младим немиром

и зажмури,

поново полети небом

као  птица,

крилом однеси облаке....

и нек руке наше,

буду загрљај сигуран.....

 

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Ти срце нађи,

и веруј,

храбри не крију - своје трагове

други их виде,

као победе....

.....као поразе...

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Буди ми срећна...МАЛЕНА

Тренутак љубави

Насмеј се љубави...чекам твој осмех..то ми треба да ми даш...

да, баш тај тренутак....

гледам те онако 

шеретски,

сасвим задовољан,

чекам твоје јагодице 

на веселим образима

да направе

румену заобљеност....

 

Загрлио сам те око струка,

смејеш се тако лепо

тако топло,

в о л и м    т е,

док пољупци силазе са усана низ твоје,

усне, образе, меку кожу

док дишеш брзо

док те подижем и носим

док живимо наше снове

док тренуци наших мисли

постају стварност,

дубоко пролазим,

остајем погледом, телом

твог тела

део тебе....

в о л и м сваким пољупцем више...дуже

и још од тебе тражим много више,

неразумну дозу љубави.

 

Пролазим прстима кроз твоју косу,

скоро сваки пут исто

нежно и полако,

али увек је другачије

лепше, спонтаније,

мирније миловање

него пре...

 

Како је лепо предавати се

твојим меким уснама, рукама

док ме покриваш својим голим телом,

фигура богиње на белом чаршаву

то си ти у мојим очима,

љубав и разлог мог постојања.

Научио сам шта је навика

...буди моја тишина,

препознај моје речи

стихове без боје

мастило крви

која струји

хладно

у мени.

 

Постани тишина

моје навике

што ме у ноћ буди

кроз зној

преплашеног дечака,

зашто љубав

уме тако јако да боли,

није лако да се неко

узалуд,

вечно,

а превише јако воли...

 

Научио са шта је навика,

то ниси ти,

то нисмо ми,

једно време,

једна ружа,

у латицама овог топлог ветра

што све носи споро

и спушта на колена

доле

где и суза мора да кане

као кап суве кише

које моје срце

уме да пусти.

 

Колико сам пута себи изнова опростио

један поглед

сасвим довољан да остане ожиљак

дубоко испод коже

где откуцај

мог времена више не вреди

чути га уопште.

 

Научио сам шта је навика

кад кренем низ улицу

јутром које јури друге,

покушавам њиховом срећом

око себе да изградим живот,

просто из навике

у њиховим очима видим себе

на почетку.

 

Смејем се, ћутим, маштам,

ослушкујем росу

како полако нестаје,

примећујем

црвену

белу

боју

и мирисе цвећа

опет су латице у једној коси

у прелепим очима

и нежном додиру

на уснама.

 

Постајем навика 

као и свака потреба,

окрећем лице

препознајем нове трагове,

лепо је живети

у својим победама

а заувек скривен од пораза,

навика,

баш као и тренутак

чекамо заједно

да овај воз пође...

Привикавам се 2

...и баш као бескрај

и његова пречица

за мене и тебе,

некако превише изгубљена

на раскршћима...

и баш као велико чекање,

ослушкивање мисли-осећања

у нама

из погледа тако далеких-празних

и можда једини циљ

од више неостварених

па да заблиста

твоја и моја

сунчана страна

образа,

усана меких.

 

Привикавам се,

својим рукама мерим

празне загрљаје

ко да осетим како ме узалуд тражиш,

да знам где све дуге живе

испод којих

плавих острва на небу постоје топли ветрови

или их је неко сакрио у планине,

припитомио

као своје реке

да и ово моје тело дише 

попут маховине на камену,

привикавам се,

да без тебе лежим,

да растем као храст,

да без лишћа

замишљене пупољке

претварам у мирисне цветове

док моја машта срцем

чудно живи.

Привикавам се,

мимо граница бола и самоће

да поново кораком 

ка теби кренем....

Привикавам се на време

По једна ствар испод јастука упрта у мислима, у сновима кроз хладан зној на јави,

просто, а није исто, мало другачије буђење и свет је опет у облику хаоса за само

минут твог и мог буђења.

Колико се познајемо овако сами у огледалу наше сенке.... време моје и време твоје,

паралелни свет маште у који верујемо

и смејемо се

и пожелимо жеље јако.

Опет љубав тако искрена у својој чежњи, недостајању и пољупцима ветра...

Плашт јесени, зиме, пролећа и лета, све пролази, одлази, а она нам се увек враћа,

једнако свежа, зрелија на нама, нашим рукама, по кожи, у очима,

у осетљивим пољупцима,

трептајима срца и сваког удисаја и издисаја.

Свет слободе на длану дечака,

трошкица њеног имена посејана

и Славујем отпевана

у крошњама дрвећа

и жбуњем шедервана

увек као песма,

тиха река

шапата...

Куда ме водиш тако ћутке из сна у сан?

мењам облике,

лице у води

лице на Сунцу

лице на земљи

са образима пуним пољубаца

сви твоји топли дланови на њима

док горим

док те јако волим

загрљен твојом празнином

у тишини....

Месец те покрио својим сестрама

најлепшим звездама

сјајнијим 

од најсјајнијег погледа,

а ја бледим без тебе...

Мост који се купа на површини реке

од немира сенки што прођоше

кроз светлост 

кроз кишу

кроз пахуље беле,

ти умеш,

ја не умем

да вредим 

да живим

да дишем

без тебе,

и ова велика жеђ

у нама

тражи изворе наше

без разума

твоју и моју близину додира...

Као лептир на цвету

као дете у наручју

као твој осмех

у загрљају.

Понећу те у срце

једним удисајем твоје косе

сада,

и ходом бескућника

без адресе,

вратићу време

део кратког заборава

твојој улици

испод твог прозора,

као да нисам никада отишао,

знаш ме онако 

са стране

ослоњен увек тренутком тишине

погледом у звезде

са травком у устима

жељан твог загрљаја,

само један дечак.

Понекад се привикавам на ово лудило заљубљен у тебе,

и залутам дубоко у неке мисли,

у неке испрекидане даљине,

једноставно изгубим време у сновима

и баш тада кад се освестим

још више те пожелим,

да загрлим,

да волим...

а очи,

увек издају,

неке чудне кише

без облака

слију се саме од себе на пусте улице.

Не знам,

али волим облаке

увек су пуни беле празнине

понекад се наљуте

и просто се десе

и помире

и распрше.

Привикавам се на откуцај без додира,

на таму без светла

на празну тишину,

али не иде,

ти течеш

као крв

мојим венама.

 

 

 

Писао бих по трагу...


Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Препознајем пут којим ходам

По леду

По песку

Прах пепела

Баченог негде далеко

Као мисли расуте свуда

По нама бачене жеље других,

Све,

А све временом одрасте

Добије свој облик

Своје очи

Погледом изгубљену

Срећу,

 

Други сан једноставно оживи

И није исто

Пролази и одлази

Брже него што се родило

А опет тако мало остало заувек у нама

Време нам старост показује.

 

Сваком се кишом све врати у нама

Боја очију,

Осмех на лицу,

Ожиљак на срцу.

 

Препознај шта ти је лакше

А не шта боли више,

Ко би га знао

грешке се исправљају

у људима,

у крви,

која је увек црвене боје,

а не боје коже.

 

И ходај даље погнуте главе далеко од људи

Од њихових очију

Странац, странцу највећи пријатељ.

 

Пријатељу,

још колико далеко

од живота да пређем,

да прође,

да престане бол?

Који је део довољан,

Да поделим тугу

Да срцу одмерим само тај

задњи откуцај,

Пријатељу

реци тихо

у ветар

да тренутак у заборав

однесе.

 

Изабери део снова

У мојој глави

У мом срцу

Осети

Па пресуди

Колико је важно

То што знам

И то што сам прећутао,

Искрено само подели

На два неједнака дела

Припиши судбини,

А мени остави њене очи,

Њене усне,

Њене руке

Додире

У сну

Од јаве,

Па врати време

И промени нам свима улоге

Глумцима без срца

Нек страх од љубави други виде

Ми нисмо умели друачије

Већ како су руке грлиле

И како су усне љубиле.

 

 

Писао бих по трагу

По срцу

По путањи изгубљених бисера

И ко би их нашао читајући,

Гледајући неме стихове

Што шапућу у свима нама…

ДА МОЈА ЉУБАВ СИ ТИ....

 

 

 

Туга љубави

Куцам тихо прстима по столу

празној површини од дрвета

лакираног можда пре двадесет година,

не знам ко ме то чује у глави

поставља чудна питања

да само време прође

по тим откуцајима брже

ил једнако километрима даљине,

а опет само ближе теби.

 

Пишем мислима

причу очима

како тугу љубави

срцу поклањам

уз поглед на пут ка југу.

 

Мојом сам те

пре више пролећа назвао

привио јаким рукама уз груди

осетио твоје срце како куца

на врху топлих усана

и меких образа.

 

И нешто ме опет врати

да се сетим

да ти лице опишем

да га замислим

и пожелим испред мог,

и нешто ме опет натера

да испружим руке

да те опет јако загрлим

и нешто,

а није сан

само у мени

пробуди тугу љубави. 

Једно подне

...Весела, стани, па нећу те стићи тако луду, Боже ко би ми поверовао да сам са њом

сада....Дајеш ми пољубац право у срце, у те дивне образе остављам отисак, како

ћу сам без тих меких руку-правих латица на мојим раменима у тренуцима који се 

памте...Одлазе ласте, смењују се јесен и зима, видео сам роду како дограђује гнездо,

испрекидани снови на јави у мојим и твојим очима држе нас тог поподнева заједно.

Не знам све како почиње, не знам како се завршава, али једно ћу одувек знати...

волети тебе било је лако....

 

Ма ко ме пита за тебе

залуд је мисао бацио

нико нас више не зна

нестали без трага у бескрају

по путевима песак

у срцу празнина вуче

мој добри стари друже

пусти ме да заспим 

да останем код куће.

 

Лутали смо светом

без граница

чекали ветар на станицама,

можда ни море

није таласом поклопило обалу

од белог песка,

парче месечеве сенке

што нас је свило саме

поред пуцкетаве ватре,

загрљени само лепотом

цвета љубави,

ко би га знао

када се деси

и остане да живи у нама

и после свих олуја

млад још увек поред тебе стојим,

да те заувек волим. 

Веруј ми док корачаш полако

...

...Неко други, неко ко није ја...

.Живот, оштра ивица сваке форме која се креће,

доктрина неукроћене горопади..Светлост наше таме у шаблонима раја...

 

Опет пишемо песме...

грчимо свету риме,

волимо наше најближе

желимо..им.. да...

и верујемо стварно у то...

Са сваким пољупцем се будимо

остајемо да га и увече дочекамо

чак и када је касно он увек значи наду,

траг сваког почетка,

признајте себи

увек је лакше када је поново

први пут..сваки пут.

У свакој звезди на небу видим њен сјај

у сваком сјају њене очи

и тако увек

признајем себи,

опрости за речи,

опрости за вику и бес,

опрости за бол,

што те више,

што ме више,

она нас највише..боли..

и поново празно између нас...

да трепери и да кида

већ онако блиску, топлу, даљину

ништа више нема немерљиву границу

све се пореди у нама и око нас

па чак и дан и свака ноћ

у мислима горе ватре ратова љубави

нисмо превише слични

али сви исто мрзимо

све друго, а најмање нас саме,

 а када то схватимо

после толико изгубљених битака

препознамо се по кожи која је трпела бол

извидамо ране, исте ожиљке,

смиримо отровне језике

и помиримо руке загрљајем

постајемо опет сами у својој љуштури

од испуцале коже која дише

и споро откуцава у нама.

Одбројавамо тренутке док љубав поново дође

ил залута намерно.

Ништа лепше од топлог Сунца у твојим очима,

рекао сам тихо у себи

погледом у хоризонт

баш тамо где се спајао Дунав са небом.

Ето ту ми је негде остало срце,

знаш,

ветрови су помало груби

на кожи која се пробуди из сна.

Оно што остаје од човека у нама

Зар да ветар остави хладноћу да стрепи у мени

из страха да очи сузе пусте,

да опет прошетам долином туге,

у тишини видех вео живота

како трепери,

пустих га

да ме прође.....(за Мому Капора)

 

Опет тако мала у мени

на трен из срца

јави се,

љубав,

мисао,

топлина,

да прелије

и порасте.

 

Да тако једноставно крене

као и сваки наш корак,

да стрепи март у мени

пролеће што чекам

пупољком у роси

без мраза и зиме.

 

Ја већ путујем ка њему

оставих своје песме и приче

видех дугу са истока и југа

заборавих слова у стиховима

спаковах осмех у прилозима

и пођох пријатељима. 

 

Ти си пријатељу пошао

први у овој години

али дужим путем,

а ниједна друга неће

иста бити без тебе

сада...(за Мому Капора).

 

И обрни-окрени

запамтио сам те у мислима

као део сваког сећања 

из дана у дан

и ти и ја

прелазићемо границе,

ја овоземаљске,

а ти временске.

 

Испада смешно,

али живот поред тебе

за мене је сад пун

јасних путоказа,

светла у мраку.

 

Некако не знам

ал има то име,

а ми га губимо и налазимо

поново,

све ми се чини да си ми сада

ближи разумевањем живота

виђеним Београдом и његовим

малим варкама и истинама,

са Калемегдана

испод куле

поред парка и трамваја,

на реци

и сплавовима.

 

Пуно је неизвађених корена

тврдих стабла

згрчених грана

исеченх Платана,

да...

сада још увек нема лишћа,

а превише је лишаја,

шта би ти на то рекао?

а да,

ти би то можда прећутао

и можда увек кад твоје очи наду виде

испричао неком променом времена

поплочаном калдрмом низ Скадарлију,

штета што не пописмо неку причу

у Три шешира,

ипак вечност је пред свима нама

биће времена.

За њега

Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,

да пратиш мимику покрета,

поглед у очима,

да ћутиш у мојим мислима,

али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.

 

Читао сам те тихо у својим мислима,

гутао речи 

и поново ослушкивао

премеравао их

па кад кад додиривао.

 

Некако су те исте речи

дисале пером твоје руке

покретом из кратких линија

из трзаја тела,

уздаха и издаха.

 

Увек једна за другом

нова слика

одвојена од прозора

испред кога су

и облаци бежали.

 

Па нисам остао сам без тебе

и други су те примили

у своје схватање овог света

баш као и ти његове стубове

да држе спратове човечанства.

 

И прагови остају иза тебе

као шине

испуцале травом између колосека.

 

Некако у другима 

и док си био ту са

нама,

видело се,

знало се,

да пролази светлост

у твојој призми 

на другога.

 

Ко би ти отворио врата

исписао прве странице

и срећом и тугом,

па опет све то замотао животом

у једну велику породицу.

 

Не знам,

не осврћем се често

лутајући са тобом,

а већ смо отишли предалеко.

 

Ето баш ова тишина

како је сада нарасла,

претворила се у росу,

а ти још једном причом

пишеш своју судбину

у нама.

СХВАТАМ...

...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,

ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.

 

Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе

и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,

кад пољупци почну да греју, да ме топе,

да усне искреност дају нашим лицима у мраку,

на светлу у свету у коме други воле...

 

Ти себе спушташ, спутаваш и губиш

због мене,

а ја вредан тога....

можда свако чекање....

свако надање...

на корак од истине.

 

Ја сам недовршена реченица упућена теби,

ја те волим, а ти ме волиш више...

Од свих жена у овом тренутку

у овом времену највише вредиш.

 

Колико је тога да се речима никад није рекло

између нас самих...

 

Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави

како престаје бес твојим загрљајем

твојим и мојим ћутањем.

 

Знам како те боли тишина,

ја сам њен прави бол,

осећам је,

избледеће...

 

Колико је прошло од јуче,

од прекјуче.. од нечега-

до сада, ако се верује и чека,

воли и предаје,

не знам, али пробаћу то схватим.

 

Чекаћу твоје очи,

чекаћу и твоје усне

и руке на свом врату

загрљај, пољубац можда...

 

Признаћу ти све

и страх ће да нестане

када кренем

када се вратим теби

па нек и погрешим

и нек буде касно

макар и тај поглед

који ми поклониш

вредеће за један живот више.

Бар да...

Бар да ти шапатом приђем

да истиснем даљину

да те волим

да у сан уђем твојом жељом

у велика цветна поља,

на рубу усана мирис

у очима Сунца

да потиснем све кишне облаке

да те заволим јако

као да сам ти близу

загрљен твојом сенком

неосуђен

да своју казну служим.

 

Бар да ти шапатом кажем све своје мисли

да потрошим време,

да дишем мирис твоје коже,

да признам,

да вратим,

да отворим твоје срце.

 

Бар да залутам сваки пут

овако далеко

и ....

да ти се вратим,

и кад је касно,

кад је прекасно

увек ће

бар да постоји

да шапатом 

нешто у нама вечно гори.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 ... 28 29 30  Sledeći»