Кад неко драг теби зуји у глави

Мој свет саткан од свих нити шарених боја твоје уметности....

Машеш рукама и ногама док по трави зеленој бежим са тобом у рукама....

Смејеш се и плачеш, плашиш као мала девојчица исти страхови и мене гоне,

а њих нема када смо заједно,

ШТА ЈЕ ТО, ТО ЈЕ ЉУБАВ....

 

Јао знам, знам да знаш, увек нешто много

и кад ћутиш мисли ти се преливају из ушију

и морам да устанем да те пољубим, да те смирим,

И ТО, и  ТО ЈЕ  ЉУБАВ.

 

МА бежи, ма пусти ме, идаље причај,

ма чујем ја тебе баш добро, баш онако како треба,

хм...КАКО МЕ ТИ ТО ЧУЈЕШ?...

па овако кратко: ВОЛИМ ТЕ ЉУБАВИ МОЈА,

и ти мислиш да сам ја баш то говорила....

хм између осталог и то је било између редова, (((за мене и тебе најбитније))).

Залутао, заспао и заборавио

Залутао сам брже од снова у твоје зелене очи

Заспао сам превише будан и жељан да те брзо загрлим

Ти си одувек била мени....

Ја сам само тражио дугу...

а мисли су била једра ветру који ми те донео...

Галебова крила

Стена на обали мора

по које зрно песка-пшенице...

бело вино и чисто као душа

Ко зна више од ове тишине што у нама дише.

 

Заборавио сам траг времена на твојим уснама

Сада задовољно лутам у твојим загрљајима

Шта више да кажем: залутао, заспао и заборавио и опет имам све у теби заувек.

За њу

Од ходника па до собе..

где нестају сви твоји трагови..

пратио сам те...

чекао...да се окренеш...да ме пољубиш...

да заспиш и целу ноћ да се откриваш,

да те покривам, да те нежно грлим...

да сањам будан твоје очи, усне, додире,

да спуштам и подижем свилене чаршаве...

да те недам звездама ноћи ни Месецу луталици лажног сјаја.

 

 

Чекао сам и зору да ми се насмеје, а ноћ да ме поздрави...

ћутао сам као и увек у твојој тишини...

ослушкивао будан-сваки твој сан...

мирио твоје кратке трзаје и бесмислене немире

својом топлом руком,

крио сам те срцем које само о теби одувек сања...

 

На мом рамену, по мојој руци твоја расута црна коса 

мирише на све што душа жели да има заувек поред себе,

и тренутак

чаробан

као и сваки други поред тебе,

Светлост сунчевих сестри пада на образе меке,

милује и буди моје мило сањиво...

и те снене очи у њима моје гледају огледало душе твоје...

и грлим и љубим усне и образе

лутам по кожи моје кошуте...

 

Са ивице слатког умора

у загрљају свог анђела 

сањам њене снове.

Неко је...

Неко је пре тебе сломио срце

покидао нити

искидао струне

прешао преко пуне линије

прекинуо је када је цветала,

када је скупила сву росу,

сваку кап зноја боје крви.

 

Неко је пре тебе све латице среће,

Сунце, Месец и Море,

па Звезде, Реке и остала пространства

срцу драга и нама чиста 

брзо одсањао и пробудио ме данас.

 

Неко, а то ниси била ти

ушао је и изашао

тако брзо

да га нисам ни приметио,

а осетио сам га тако дубоко.

 

Ниси ти,

више је то у мени

онако празно,

ненадано

нестало,

понекад заискри,

али треба му времена,

стрпљења и ко зна шта друго,

знаш компликовано је,

а и није...

 

 

Смирај дана-бајка

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Исто, као пахуља низ образе да до колена у води ходим, док лебди твоја сена изнад мутне воде. Моје мисли сад утеху траже, преко мора и планина, далеко од твојих очију. Не познајеш границе света, а шириш руке да ме обухватиш са свих страна без страха да ти живот крене оштрицом од стакла низ немирне реке, вреле крви што венама мојим теку. Тај уздах низ уморно тело моје, жеђ без усана твојих, капи пољубаца, капи живота некад и сад, што трнутак у времену остави запис првих погледа, скривеног увојка, танке меке беле коже од свиле, сваког нежног додира са прстију твојих, траг љубави на први поглед, истинито и чисто, само то осећање у срцу, у мислима стоји док сат откуцава своје, само ме то држи јако и слабо с друге стране овог немира. Да издахом сакријем све боли рата душе, све поразе, све погрешне изборе и сва освртања сопствене сенке, увек би још толико остало да чека и да гуши. Ветар односи време изнад нас даље и даље, доноси друге кругове пакла и невоље које нам судбина спрема иако јој ја, не верујем. Тако далеко, а тако близу да је исто толико тешко и лако рећи: волим те... и само чекање...док рат не престаје.

 

Јавио ми се јуче и рекао да ће данас отпочети пребацивање, ми смо чекали, само смо то могли, као и све остало, а то остало свело се на тако мало и много-непрекидно размишљање у заседи, у непознаници оне зоре свитања у сваком човеку, кад само он открива: ко је, од чега је. У рукама држи хладно и грчи га у себи, снебива се и гуши, а зна да сваког чаша то постаће ватра коју ће он пустити да неког или њега самог прогута, исход је исти у узроку и последици.

 

Изнад нас самих у рову у заседи ватре живи свет тотално исти и другачији од свега сличног што познајем, ипак се рађа и умире са криком добре наде и тако се котрља и прати нас наша срећа ил проклетство. Само се појавиш ту као нечија жеља, никнеш из семена од пре, научиш да волиш, да мрзиш, да живиш, али не умеш да умреш сам, неко се труди јако дуго да нам то покаже...Сад сам остао сам у себи у оном тренутку, јер нешто је шушнуло даље и сви су очекивали команду од мене.

Мисли се вратише, оне исте од пре као рој брзих пчела, приземан и брз, унапред припремљен, вратићу се себи самом поново кад све ово прође. Окренух се нагло командиру друге гупе, дадох три кратка знака да пресретне и затвори други крај пута и да чека мој знак, ја направих покрет осталима да крену даље замном, плен није имао куд, само је остало то да схвати.

 

Ко би и о њему размишљао, постојале су све потребне информације, где ће и како ће, а када ће, то је била грешка, у сваком случају лов постаје плен сопственог плана. Ипак ја нисам био сигуран, али претпоставио сам да иоле луд и глуп ово не би могао да покуша и да изведе сем без доброг разлога, мислио сам у себи, временом ће, као и неприликама схватити очигледне грешке које чини и пре него буде касно, одустаће, одступиће од своје намере, само је питање времена и после колико губитка.

 

Сви су знали да ја нешто чекам, да оклевам, али нису знали шта, гледали су само у мене, у бледу тишину и прилике које прилазе, чекали су мој знак да ватра почне, да смењујемо живе мртвима, да поредак ствари правимо ми сами, судије-кривци, полубогови и људи, за неки виши циљ окупан у крви предака, затровану мржњом и нетрпељивошћу. Неко је рекао политика је продужена рука рата, а наши политичари-лидери, само жедни власти и богатства са нашим животима на олтару ил губилишту историје спремни да нас принесу као нове жртве за рад циља и вечног мрака. О како су широка врата пакла....пустих да мисао мине и прилику да се окрене са тачке без повратка јер како сам претпоставио, касно је схватио њихов вођа да је упао у заседу и ватра поче са свих страна.

 

Мукли јауци у бледој тишини ноћи, завршено и пре него је почело, пар њих је продужило агонију живота који су им други наметнули, наћи ће неку другу свежу земљу да крв своју смире, баш као и ја и ми остали бременом историје старог света, оца, брата и сина свога, ако се не пробудимо из ове ноћне море.

 

Није било живих да остану, да проговоре и мојих је мало остало, али ни они не говоре, говоре њихове очи и тишина бледа као лед ледена из душе некад што беше људска.

 

Смењују се ноћ и дан и године расту у нама, смењују се периоди и наша осећања, враћамо се тамо одакле смо отишли, дижемо порушено из пепела, цветамо у њиховим очима, са краја душе, а тај крај у нама љубав давно позајмљена сада узвраћа као нова нада. Деца расту и њихове игре са нама и у нама и по њима све врлине и мане пуцају сваког новог дана-ноћи, силазе сузе и среће и туге у нама. Родитељи се љубе и грле, понекад плачу, па и то узме ово ново време, ја у судбину не верујем, а она се деси и полете неке друге птице високо.

 

Не тако далеко од мене, имао сам  старог пријатеља из времена од пре, живео је скромно, рекао би: човек се вратио себи и поново постао оно што је и био. У оном времену спасао ми је живот, ја сам од тада постао његов дужник и вечни пријатељ. Стекао је особу вредну себе и двоје добре деце, вредним радом свој дом и пристојан живот. Идила и благостање никад није могла да буде реализам, канап се кида тамо где је најтањи па тако и нечији живот за само пар хиљада евра. Једна проклета ноћ и цела породица нестала слично и са осталима. Временом сам све открио, узрок и последицу оног тренутка од пре: вратићу се себи самом поново кад све ово прође,....и вратио сам се, сада познајући бивши плен именом и презименом, оцем-брата и сина његовога, довољно далеко да га у душу исто тако знам ко што сам познавао мог старог пријатеља.

 

Нико, нек не верује и не треба да верује, јер је само човек могао да постане таква животиња......и паде на исту ону земљу моје тело, моја крв да залечи стару рану и моја плочица од плена са наличјем свих имена од пре и после свега, као привезак времена, ни мукли јаук у бледој тишини ноћи.

 

Нек нико, не верује и не треба да верује, јер је само човек могао да постане таква животиња.

 

Смирај дана, ово си морала да прочиташ и да знаш јер дете које расте у теби мора да живи живот. Ја, ја сам само неко други који је погрешио давно и давно сам нестао за тебе, али сам те волео и увек ћу вас волети више.

 

Тамо где су се редови помешали мислима мојим пробаћу да ти расплетем, нећеш ме више никад наћи ма колико то болело. Ја ћу временом да живим све више у њему како буде растао, претпостављам.

 

Задње мисли и редови увек су ми били у срцу зато их и пишем теби као СМИРАЈ ДАНА, јер ноћ другачије памтим, увек је светлост и тама, ја бирам светлост, речима.....Исто, као пахуља низ образе да до колена у води ходим, док лебди твоја сена изнад мутне воде. Моје мисли сад утеху траже, преко мора и планина, далеко од твојих очију. Не познајеш границе света, а шириш руке да ме обухватиш са свих страна без страха да ти живот крене оштрицом од стакла низ немирне реке, вреле крви што венама мојим теку. Тај уздах низ уморно тело моје, жеђ без усана твојих, капи пољубаца, капи живота некад и сад, што трнутак у времену остави запис првих погледа, скривеног увојка, танке меке беле коже од свиле, сваког нежног додира са прстију твојих, траг љубави на први поглед, истинито и чисто, само то осећање у срцу, у мислима стоји док сат откуцава своје, само ме то држи јако и слабо с друге стране овог немира. Да издахом сакријем све боли рата душе, све поразе, све погрешне изборе и сва освртања сопствене сенке, увек би још толико остало да чека и да гуши. Ветар односи време изнад нас даље и даље, доноси друге кругове пакла и невоље које нам судбина спрема иако јој ја, не верујем. Тако далеко, а тако близу да је исто толико тешко и лако рећи: волим те...

 

Ништа посебно о мени

Ништа посебно о мени,

све саме речи познате,

одлазим и долазим

док дани пролазе

исте ствари трошим и купујем

у своје мисли тебе очекујем

мењам уздах издахом

све само од себе створи ред,

ред речи и ред снова

исти, слични, различити

и увек пролазни као магла

седим или стојим

лежим или бежим,  

ћутањем се браним,

Моја јесен је златне боје,

исписује трагове ноћи

чак и када звезде очи склапају...

и прође време

и теку реке

и све се у круг окрене

И дођу кише

и ветар прашину подигне,

а ти, ти још сањаш,

а већ касно је за  п р о л е ћ е.

Сви ми бројимо у себи

Половина овог што у мени живи,

много згужваног-испегланог,

 

Ти познајеш моје ћутање

и сваку враћену реч,

 

Није тешко, али се само на час заборави,

удахни, зажмури и кад бројање престане

настаће тишина.

 

Ветар ових врелих дана баш глуво дува

шта да ти откуцам да се насмејеш, да ме пожелиш?

 

Ето и после ове поруке

још више ми требаш,

све је тако чудно и споро,

а ништа се није променило

сем што се даљина поново појавила

између нас, али на кратко.

 

Фале ми наше сенке у кухињи

и много тога сличног...

 

Половина овог што у мени живи,

много згужваног-испегланог,

 

Наше ћутање у загрљају

и свака враћена реч пољупцем.

 

Није тешко, али се само на час заборави,

удахни, зажмури и кад бројање престане

настаће тишина и бићеш ту у загрљају.

 

Обичне ствари су тако необичне

Има нешто, знам да знаш

све друго је претеривање,

а ово, ово је само чиста душа

истина коју љубим у теби

док ти се образи смеју

док је све тако једноставно

у овом компликованом свету.

 

Знам, смејеш се док жмурим

и волим сваку сенку твоје светлости

по додиру твоје меке коже

док се играш са мојим мраком, 

знам да ти је он тако сладак,

ти у њему, а ја сам-лутам тражећи те.

 

Прође и ово јутро преко мог и твог лица,

миловање без неког посебног разлога

сваки зрачак светлости по образима тако меким

као душа.

Ти се ниси пробудила, а ја застао оком својим

да сваки сантиметар топлоте поново освежим уснама,

али те пробудих,

како сам само трапав ил обична шепртља

да Сунце зрацима својим не ремети твој слатки сан,

а ја га прекинух тако нагло и доби загрљај топлине.

Мислим у себи то је награда за следећи пут. 

 

И тако свако јутро магијом својом влада,

а срце љубав чека из прикрајка,

ноћ као и свака друга страница неисписаног живота

пада тихо ил немирно руком уметника.

Знаш, замисао наша да те пољубцем и чашом вина

поред камина са заласком Сунца у море

испратим на својим грудима у још један сан

стварно је чиста романтика.

 

Шта ти још нисам рекао,

да се само сетим,

нисам пуно тога између редова,

али кад их прочиташ

и подсетиш ме

биће само једно

ВОЛИМ ТЕ.

Пуно тога великог у малом свету који речима познајем

Како бих почео, па стао у свим тим корацима размишљања-очекивања

да се нешто ипак деси без да будем узрок ил последица,

несвакидашња ствар, само ситница што преокрене цео свет,

половина твог и мог времена, једном речи љубав,

а она се исписује и изговара тако често

искрено-неискрено

увек сврха постојања и припадања,

несебичног давања,

богатство без богатства,

само вредност у очима и сузама.

 

Тако је крхка свака пахуља кише на Сунцу твоје душе,

а уздах твој ипак довољно миран да се не плашим преране смрти...

 

Мисли моје што шареним лептирима дају своју душу

да небом срећу, твојим бисерним очима прикажу...

 

Исткане нити љубави везују тела у заносу

док се будимо и умиремо...

 

Стихове ове што шири моја душа

сваки сам по себи

један живот

једна песма.

 

Како бих завршио, па стао у свим тим корацима размишљања-очекивања

да се нешто ипак деси без да будем узрок ил последица,

несвакидашња ствар, само ситница што преокрене цео свет,

половина твог и мог времена, једном речи љубав.

Зашто-Зато-када ме питаш

Зашто се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Одговор скривен у прамену твоје црне косе,

ко би га пронашао тако брзо

у свим овим годинама

завођења

низ меке образе

што понекад и често сузама скриваше сјај

леда од моје слободе да летим сасвим високо

изнад твоје љубави...

 

Опрости, јер дођох да ти се по ко зна који пут вратим поново,

и знаш-време једног дечака једнако је времену једног човека

само поред праве жене која га разуме и воли.

 

Не знам где сам залутао док сам тражио себе,

пут ми је појело време,

а реке су постале уже и краће,

тако ми се срце уплашило откуцајем сваке мисли из таме-

само да ти се вратим...

 

Сви се ми вратимо...

 

Страх више није срамота,

сви се ми плашимо

сви га носимо

баш као и загрљај душе твоје 

у свим мојим сновима

у свим одлажењима

и чак када размишљамо ми се плашимо

и дође тренутк да очврснемо,

да издржимо,

да одрастемо,

и да идемо даље,

али не даље од тебе-него са тобом.

 

Није толико много разлога у нама затрпано животом који живимо

нису све исписане песме, само песме емоција и лепоте живота,

има много тога у овим заплетеним нитима које осећамо

док се преплићу и расту

док саплићу и успоравају

сваки корак,

а корак је вредан труда живота и љубави

сваког цвета-пољупца и игре лептира

љубави моја.

 

Зато се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Лето цвета у нама

...Да, баш тако, сам са собом, онако у себи мисао-емоција

пролије сузе свих немира сливених у једну боју-боју светлости

мог топлог Сунца, једног срца, давно продате душе,

уздаха што се кроз грање и шибље овог света-

свих тих улица, за човека као из сна пробуди- запљусне га

после осеке нови талас, баш то га чека

све живо да покрене

да трепери попут лептира

шарена светла семофора...

...И кренем даље, онако сам у себи са тобом у мислима

измешаних љубављу свих пољубаца слатких ситних трешања

првих са твојих усана, изгубљен-сам, пронађен твојом жељом

са образа свиле од паперјастих облака....

...набрајам стихове, риме, свест изгубљену од срца

давно што неким чудом зову судбина-претварам се

да је не познајем, а ни она мене не зна,

заобилазим све оно што се заобићи мора,

без обзира на све-тебе увек срећем..

...сазрева свако зрно па тако и ти у мојој глави,

не знам дал сам далеко нит близу,

сваким додиром славу победе видим 

и још већег пораза ја се стидим...

...како лако падају сенке-пашће и ова моја,

са лишћем твоје јесени и погледа мог из ћошка

у ком ме ова сета неспремног нађе,

ал тако то иде, део среће део туге

два друга покрај пута....

...ето не казах оно што смем,

ал сакрих душу своју иза ових редова

баш као кад птица сакупи крила

остаде ништа да ме опет збуни...

...Ћутим тако тренутак два

у глави пишем неисписане речи 

сувим мастилом туђег пера и не знам

зашто се нађох неспреман за два добра друга...

....игром свих ових мисли о теби 

још увек опијен лепотом зелених очију сањам

свет дугиних боја, не видим шта ме то држи још на земљи

кад си за мене звезда, а ја сазвежђе твога свода...

...ако ме неко икада склони са твога светла-

без да ми дође време и да ме тело изда,

молим те-скупи храбрости срећо

да наш изданак процвета...

Очи, срце и моја рука

Ево ту, баш данас,

када се сетим,

тренутак погледа

прамена црне косе

зелених очију,

још мало па и ја да се збуним,

али не, нећу да заборавим

тај дан данас,

ево ту...

Знам, неки ће рећи и ја ћу оћутати,

уосталом чекам сам,

ово јутро баш као и оно предвече,

нисам ти никада рекао,

само чекам да се сви тренуци лепоте сакупе,

да се погледи поклопе

и све звезде упале,

јер и тако за мене

сјај твојих очију постаје већи и топлији у срцу.

Ево ту, на празној клупи у парку седим,

чини ми се мало глупо без тебе поред,

ма шта ми се чини јесте тако без тебе,

срце је то, вуче на страну доброг,

разум то тек треба да разуме.

Моја рука лута по дрвету што године крије,

фарба је већ добила друге нијансе времена,

ми старимо, а наша осећања зре.

Ниси поред мене, а мислиш о мени,

нисам поред тебе, а знам колико ми требаш

и сваки пут се питам, а сада све чешће

имали још нешто више да дам?

Ево ту у овом тренутку данас

баш као и онда мисао са тобом

тако ме топла снађе,

као нит Сунца што на руци паде,

пређе преко срца

на мој образ твог пољупца.

Недостајеш да поделимо време

све наше снове

и нашу љубав

од почетка.

Ево ту сада, ниси стигла,

ја сам проверио

време је стало

и опет нас чека идуће године,

не, нема везе, ма биће нас више,

тог ће мо дана доћи заједно,

само једном искром љубави тог времена. 

 

Срећан нам дан Милена

Коцка Леда

Ја,

Ја немам штит ни плашт

да се одбраним

да се сакријем

да останем ту

да преживим

за само откуцај

једне капи 

на стакло

без боје

провидно 

као моја душа,

после тебе.

 

Пролази ветар

кроз моје мисли

хвата у вихор

уснуле лептире

све оне што 

су без снаге

остали у мени,

диже их високо

па баца ниско,

неће никад стићи

да рашире своја крила

нит Сунцу

да покажу шаренило душе своје.

 

Коцка леда низ тело

раздваја капи док се топи

тако дубоко у мени,

не знам

шта мислиш

где спаваш

и у ком правцу сањаш.

Не познајеш

Као тиха плима

у сред летње ноћи

поплави срце

те жедне усне

и цело тело удави у ноћ.

 

Не познајеш тај ред,

шта прво осетиш кад изгубиш.

 

Да ли ти се усне осуше,

а руке постану грубе,

и срце испод дебеле коре

куца у страху?

 

Усред летње ноћи

док звезде мењају своја места

и сјај у туђим очима,

мени слика бледи.

 

Не познајеш тренутак

кад срце поплави туга

тај јак глас тишине и грча.

 

Не познајеш тај осећај

док жедне усне

друге усне желе,

док тело страх у поплави хвата,

док низ кожу трнци јуре

не познајеш-

јер не смеш

да зажмуриш

мојим очима.

Да наставим

...Да питам,

како је то док чекаш?

Лупкаш ли прстима по столу

или по ободу прозора

можда га чујеш како пуцкета

као и моје срце за тебе.

Да питам, како се мисли роје у твојој луцкастој глави

док очима луташ по соби, малом простору свог сигурног скровишта,

а напољу читава несигурност, пут који ћеш да пређеш босим ногама.

Да питам,

да наставим,

још неко,

тамо са друге стране света

у мислима својим чека исти тај поглед

ослушкује пуцкетање дрвета

лупкање прстима.

Да питам, да наставим, да ћутим

о тој тишини у нама

што мислима гуши

сваки трен времена,

искру да гори

птице да лете....

Да наставим

па да ћутим,

још неко има исте мисли моје

још неко чува име твоје

још само тај неко постоји

на другом крају моста.

Да наставим

да стојим

да чекам

да поново ћутим,

али у твојој тишини

у твојој близини

да поглед-погледа вратим,

а светлост твојих очију заувек да памтим.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 27 28 29  Sledeći»