OBLACI

Казаљке круга живота

Као ноћ

као сенка

кратак издисај

светлост прелети преко,

а тренутак остави ожиљак

да дубоко расте у мени.

Спознам речи тишине 

што ми образе милују

док седим у песку моје обале,

Таласи што преврћу мисли у круг,

свака већа-јача од претходне

Миран, а у мени плима немира

ветар је само најављује.

Свет као зрно пшенице

покљуца га птица грабљиво,

Семе никад неостане

коров увек никне и нестане.

Шта смо ми са даном

са кишом

у уздисају те оштре свежине?

Нека чуда једног сата

казаљке круга овог живота,

куцамо, течемо,

живимо.

Плачом се рађамо,

жмуримо,

чекамо да нас рука топла прибије на груди,

једино што знамо тада 

је да волимо.

Песма настала инспирацијом са блогова мојих пријатеља: Мандрака, Унаједина,Сањарење,Меркур и ПРИЧАЛИЦЕ.

Приђи ближе да те разумем

Нећеш наћи тишину у ветру

нит ће ти ноћи бити тамне,

гореће ватра у очима жене

све ће ти звезде зарити њене снове

у твоје туђе срце,

а дан однети хладан зној њене росе

са твојих мушких рамена.

Свако у својој шкољци

испод белих чаршава

по таласима туђе кише

пореди снове и један уздах више.

Љуби се исток на западу

пролазе сенке

све саме речи расуте у мислима,

а љубав увек јача

кида их у деловима.

Ћутиш, ћутим тишином што вришти у мени,

бели зидови у мраку

додирују дланове мојих руку

изврнуте слике пејзажа

пролазе кроз твоју црну косу,

смео бих да ти украдем још један поглед

али то је слабост

и победа љубави. 

Ако познајеш самоћу у себи

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

низ лице-

низ улице сливају

ту тугу

ту вечност

само светлост тишине

ништа не видиш,

а чујеш како клизи

тихо, тише у жубор

ту у души

у теби

дубоко

где ни сузе не остају дуго,

само празно и бело,

беље од црњег,

нешто попут сенке.

Белг страха

и овог петка

зна под кожу да се увуче,

да згрчити тело

да угаси боје

да заборавиш цвет у њој

и њене усне.

Још пуно тога у њој носим, по телу

и сваког милиметра њене коже

ожиљак стари и рану младог времена

детињство и дете у нама

игру свемира

игру лептира

ко ће га знати

преболети

проћи 

и поново у њен загрљај доћи.

Сломљена копља

на ивици џунгле

културно уз сенку тишине

семофори срама мењају боје

гасе се и пале хладни образи моји,

чекам да прође белег страха самоће. 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.

Очи моје,

са севера и лед погледом шаљу 

ко си ти

ако у мени видиш самоћу

дал си сенка тишине мог страха

док ћутиш и грабиш трен своје славе

у мојој слабости живота?

Куца,

као и свако друго топло срце

буди се,

очима које воле

и грли,

тебе.

А ти,

самоћо

заборавићу те

на самом белегу страха тишине

у огледалу

где ћеш као и увек отићи.

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.-

Јутро је...

Јутро је мој крај док сањам

и свако је исто са тобом

и увек другачије изнутра

онако само по мени

успорено

сваким погледом

пољубцем

загрљајем

док те сањиву љубим

и одлазим на посао.

Клизим пар тренутака док свиће

и сан се идаље лепи за мене 

у твом загрљају,

шта бих ти све дао у том трену,

како би остао-да не останем још дуже,

питам се, а од тебе тихо бежим,

искрадам се 

претварам се 

мењам боју гласа

-доћићу ускоро- говорим,

прво у себи па онда теби.

Јутро је мој крај

слика вечности која не остаје

слика брзог живота,

а он је све друго

у шта понекад не верујем

и од чега стално бежим

и који ме увек нађе,

украде део мене од тебе,

али ја се теби вратим.

Јутро ме само окрене

на другу страну,

 за тренутак од тебе.

Тачка за све нас који осећамо

Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.

Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.

Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.

Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.

Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.

Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.

Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.

Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.

У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.

Имали ова прича наравоученије?

Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,

ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав

Тамо где се рађаш у тишини затворених очију

луташ по нежним меким уснама

румениш образе и знојиш дланове

тамо је тачка наше љубави.

Можда само тренутак без инспирације

Ето тако,

неко реч претвори у снове,

неко смисли нешто друго

скоро идентично

наизглед прелепо

нестварно,

достижно само сенком стварности

која нам се деси у трену.

Ето тако,

описна оцена

изражене садашњости

на нашим лицима

има просту пролазност,

ето тако...

Ето тако

кад год и како кад,

понекад,

па и сад,

чекамо, чекамо

да наиђа па да прође

та наша пролазност.

Деси се

у тој пролазности

и нешто лепо што се упамти,

меморише,

да се незаборави.

Ето тако

и део наше музике

својим почетком

и својим крајем

обележи ту нашу пролазност.

Највише од свега

у њој оживе 

и остану слике пролазности,

гледаш их занимљиво,

сећаш се...

...Ето тако просто и пролазно....

Тишина и речи

Мешамо тишину речима што беже,

одбија ју се од зидова од коже

и ту негде дубоко

или сасвим плитко

под кором времена у нама...

сваким годом,

сваким милиметром сантиметра,

измешане висине,

ширине и тежине простора око нас...

цвета у кутији

то живо биће

саткано од твоје и моје жеље,

само реч имена њеног ....Љубав...

удисај и издисај живота....тече...

Чекам да зажмуриш

сваки пут

поново

да упливам у твоје снове,

да тонем,

да падам

кроз све твоје облаке,

да ме као вулкан

у лави пољубаца избациш

и удавиш,

да ме само полако пут реке

пустиш да дођем у твоје море.

Мешамо тишину речима

реметимо риме и строфе

ко да је важно шта ће месец

шта ће Сунце

ил године ове?

Важно је да она у животу

кроз нас тече...

Сабрао сам стихове за тебе

Више од једне жеље

растем у очима дечака,

...играј се самном, молим те...

и тако почиње да расте реч Љубав 

у свима нама.

Мање од једног погледа

у руци ситна ручица

и нешто што

поред свих нас протрчи

као живот живота вредан,

неухватљив и окретан.

На средини и увек ту

као и на мору

те дивне зелене очи

у облаке високе

са ветром размењују погледе.

И на крају..

то што протрчи

поново се роди

уздисајем издисаја твог...

Љубави моја вечна.

Да лутам и да те нађем-за наше блогере-

Како смо толико различити док лутамо:

- сличним улицама живота,

- сличном свету маште,

- сличним тајнама срца, па овде ставим запету и онда опет размислим,

па пустим да ми песма проструји кроз душу, која иде овако....Не верујем да ме не волишш..

па онда тај исти рефрен претрчи још пар пута...Све изгубљено је нађено, а где си ти , на своје место враћено...итд....

И онда се овде вратим па се сетим речи у постовима свих нас што пишу,

па поново пустим исту песму јер се у међувремену завршила.

 Понављам тако док ови редови настају.

Сличне тајне срца у свима нама, а иста осећања, исти немири, и тако пишемо о њима..

поезију-прозу, у коментарима налазимо везе, парчиће, потврђујемо наша трагања....

и нађемо наше сличности у различитостима.

Као чаролија,

сваки нас дан и ноћ овде обрадују, ја се ружних ствари не сећам.

Ево пре неко вече развеселе ме неки нови људи, па опет вече пре ове недеље,

стари пријатељи: Степскивук, Сањарење, Шуки, Цицили, Анам,ТањаНакић, Каспер,Јован, Тањана, Унаједина, Мандрак, Бихепи и још многи други.

Сада су се појавили још Размишљанка, Лорета, МаркоАнтоније,Изабела, ...,Сунчица,Лора1, Роксана, Анцисал,Мимче и још још многи други извињавам се ако сам их испустио, али мислим на њих и коментаришем их и подржавам.

Сад дође тренутак да залутамо мало даље, да се вратимо на оне који су отишли и то:

неко као Несаница, Етоноте, Принчипеса и још пар људи у писању недостижних, осећа се да фале. Треба их наћи...да се врате, ја их поздрављам и позивам.

Сада да свима вама пошаљем једну песму јел вредите свако слово речи своје:

Да лутам и да вас нађем

па да срећу на вашем лицу препознам,

то није случајно

то није намерно

то је одавно планирано.

Она се описати није могла,

она се замислити није дала,

она је чекала,

да дође време,

да се прочита сваког дана, ноћи

из поста и коментара,

она је као истина о нама,

цела, а у деловима.

Неком је она видљива

неком је онако лако савитљива,

неко је са неверицом тумачи,

неко се за њу припрема,

а тако проста и решива.

Понекад немам времена,

понекад и нека моја мана,

ал увек иста мисао

у мени за Вас спава,

она је срећа и светлост у нама.

П.С.

Све Вас поздрављам унапред, а и касније!!!

Чаролија звана љубав

Читао сам са твојих усана пољупце

док су очи пустале погледе

на дивне беле руке

око твог-мог врата

и нисам сањао

само сам те јаче грлио

и нисам маштао

само сам те више љубио.

Баш ту, где и крај зна за почетак

беше једно сећање

одвећ прелепа бајка

урезана у рам успомена,

саткана од кишних капи

исплетених суза

свих непостојећих матерјала

и тканина,

али откуцајем срца жива-незаборављена.

Среле су рано две немирне реке

два супротна света

улила све своје у једно да порасте

да тече својом реком живота.

Он

Имао је високо чело

очи далеких погледа

заљубљен у звезде и пространство,

Она

Имала је нежну кожу

топле образе

и вечну жељу привржености,

Син

Такав какав од њих

истим очима и жељама вођен

неухватљив-незадржив,

а топао и мио тренутком богатства које ти подари.

Сачувај ме...

Сачувај ме од свих мириса

од свих погледа туђих

од зимске јесени у мојој души

јер и кад лишће уз шуш опада

ни ветар у мојој душе не мирује.

Сачувај и мој глас

јер га у себи без тебе губим,

образ уз образ да мења пољубце наше,

сачувај и њих јер кад време створи најлепше боре

оне се са нашим осмехом боре, 

кад боље размислим, пусти наше дивне боре...

Види те чисте зенице у њима су твоје,

сачувај их, не брини се 

и да слеп после тога останем

гледаћеш за мене.

Осећаш те јаке руке

слабог срца велике љубави

те две грубе и дивне тајне

што ћутећи лутају док грле

твоје дивно тело,

чувај и њих.

Шапућу наша рамена о свим пољупцима,

покривена-откривена, а увек топла за образ

испод твоје дуге, а моје кратке косе,

њих не мораш да чуваш само се ослони.

Усне и оне су моје, па твоје, па опет исто,

сачувај их највише од свега

јер њима мењаш мој свет,

јер њима струји река душе живота од тебе ка мени.....

Кад неко драг теби зуји у глави

Мој свет саткан од свих нити шарених боја твоје уметности....

Машеш рукама и ногама док по трави зеленој бежим са тобом у рукама....

Смејеш се и плачеш, плашиш као мала девојчица исти страхови и мене гоне,

а њих нема када смо заједно,

ШТА ЈЕ ТО, ТО ЈЕ ЉУБАВ....

Јао знам, знам да знаш, увек нешто много

и кад ћутиш мисли ти се преливају из ушију

и морам да устанем да те пољубим, да те смирим,

И ТО, и  ТО ЈЕ  ЉУБАВ.

МА бежи, ма пусти ме, идаље причај,

ма чујем ја тебе баш добро, баш онако како треба,

хм...КАКО МЕ ТИ ТО ЧУЈЕШ?...

па овако кратко: ВОЛИМ ТЕ ЉУБАВИ МОЈА,

и ти мислиш да сам ја баш то говорила....

хм између осталог и то је било између редова, (((за мене и тебе најбитније))).

Залутао, заспао и заборавио

Залутао сам брже од снова у твоје зелене очи

Заспао сам превише будан и жељан да те брзо загрлим

Ти си одувек била мени....

Ја сам само тражио дугу...

а мисли су била једра ветру који ми те донео...

Галебова крила

Стена на обали мора

по које зрно песка-пшенице...

бело вино и чисто као душа

Ко зна више од ове тишине што у нама дише.

Заборавио сам траг времена на твојим уснама

Сада задовољно лутам у твојим загрљајима

Шта више да кажем: залутао, заспао и заборавио и опет имам све у теби заувек.

За њу

Од ходника па до собе..

где нестају сви твоји трагови..

пратио сам те...

чекао...да се окренеш...да ме пољубиш...

да заспиш и целу ноћ да се откриваш,

да те покривам, да те нежно грлим...

да сањам будан твоје очи, усне, додире,

да спуштам и подижем свилене чаршаве...

да те недам звездама ноћи ни Месецу луталици лажног сјаја.

Чекао сам и зору да ми се насмеје, а ноћ да ме поздрави...

ћутао сам као и увек у твојој тишини...

ослушкивао будан-сваки твој сан...

мирио твоје кратке трзаје и бесмислене немире

својом топлом руком,

крио сам те срцем које само о теби одувек сања...

На мом рамену, по мојој руци твоја расута црна коса 

мирише на све што душа жели да има заувек поред себе,

и тренутак

чаробан

као и сваки други поред тебе,

Светлост сунчевих сестри пада на образе меке,

милује и буди моје мило сањиво...

и те снене очи у њима моје гледају огледало душе твоје...

и грлим и љубим усне и образе

лутам по кожи моје кошуте...

Са ивице слатког умора

у загрљају свог анђела 

сањам њене снове.

Неко је...

Неко је пре тебе сломио срце

покидао нити

искидао струне

прешао преко пуне линије

прекинуо је када је цветала,

када је скупила сву росу,

сваку кап зноја боје крви.

Неко је пре тебе све латице среће,

Сунце, Месец и Море,

па Звезде, Реке и остала пространства

срцу драга и нама чиста 

брзо одсањао и пробудио ме данас.

Неко, а то ниси била ти

ушао је и изашао

тако брзо

да га нисам ни приметио,

а осетио сам га тако дубоко.

Ниси ти,

више је то у мени

онако празно,

ненадано

нестало,

понекад заискри,

али треба му времена,

стрпљења и ко зна шта друго,

знаш компликовано је,

а и није...