Између снова и мириса руже

Дуго сам тражио снове

и један цвет руже

далеко од заборава скривени

и једном давно обећани

никад до краја исањани

никад до боје латица

у срцу да осетим мирис.

Како те је тешко желети

како те је тешко чекати

венути сваке јесени

и рађати се поново с пролећа.

Ништа није лако без тебе

и у мислима лутам често

даље од оног што смо обећали

и изнад облака створих царство

јер на земљи не беше довољно љубави,

од нас остаје само сенка да бледи

писма да лутају

адресе да се губе,

а обећања бришу.

Дуго сам тражио снове 

и један цвет руже

поново да сањам

поново да осетим

и сваки пут себе издам

баш кад мисао мре,

ти ме превариш па се појавиш.

Рано се вратих теби слободо да пишем без срама

Рано се вратих теби слободо

из једног ропства у друго,

законом очуване хладне лукове

господарства и презира.

 

Не знаш моје име,

а њиме ми кидаш кожу са леђа

знаш да боли, да не пролази,

сама си себи света

у сваком походу срама.

 

Рано се вратих теби слободо

непрозирна од ових црних дана,

светом је овим корачао ђаво,

посуо коров и зло у нама.

 

Откад ме знаш у риту самоће

вечери гладне без јаука,

ја своју слободу писањем браним

мислима својим док живе у мени.

 

Рано се вратих теби слободо

у белој кошуљи без рукава

од њих истих

браћом што зову

ја и љубав забораву посла.

 

Рано се вратих теби слободо

тишином у кутку душе што мре.

 

Рано се вратих теби слободо,

прође ми време

дођоше снови

и чудни ожиљци заборава.

 

Сад је у мени пролеће рано

мирис пољских цветова.

 

Рано се вратих теби слободо

да поново нађем љубави гнездо.

 

Увек је било искушења

страхова разних и срама,

ал именом твојим

и нада почиње да се јавља.

 

Рано се вратих теби слободо

да моје нејако јача

да глас свој из грла пустим

да своју драгу загрлим и љубим.

 

Рано се вратих теби слободо

да истину кажем у лице.

 

 

Да се више не делимо и да не одлазимо

Није лако ставити своје мисли

протурити их кроз срце

и из тог филтра вратити

све што ће у нама довољно дуго остати

да нас подсети и увери

ко смо,

шта смо

и чему тежимо.

 

Све те поделе и мали ратови

са свим тим лошим речима у ветру

носе наше судбине на пусте обале.

 

Пријатељи слобода је море различитости,

а мудрост у сваком свитању и заласку,

не мoj те да нас таласи понесу превише високо,

у пенушавости белог на песку вода сама исчезне,

свака је плима одраз осеке,

ваша реч иста као живот ваше душе,

када је тешко само дишите.

 

Овај блог.рс доживео сам као место у срцу сваког од нас, можда превише лично, можда не по дефиницији да је блог електронски дневник, али ето свако од нас кога сам својим речима додирнуо мислим да је задржао за тренутак моју мисао, мој део душе, моје пријатељство, ништа друго у замену сем узајамно поверење и ширење позитивне енергије.

Овај свет у коме живимо доста нас је поделио од себе самих од стварних вредности, заменио нископрофилним излизаним клишеима-полтронским односима у мултинационалном глобалном хаосу у једну обезвређености саме јединке, саме душе.

Осетио сам потребу да се изразим на другачији начин, да нешто променим, да пробам и да успем бар у жељи да дам крила свим оним правим вредностима и јединој која све обједињује да полети у нама и из нас...а то је љубав...отуда мој ник КРИЛА АНЂЕЛА.

Криво ми је када неко одлази који својим речима даје смисао и мојој идеји, исто ми је криво када се неко намерно спрда са људима сличним мени, а не покушава да помогне у идеји дружења, размени мисли и давању искуства.

 

Један апел читајте и коментаришите по својој вољи, пристојно и умерено, овај блог је пре свега пријатељско место, ја лично никада нисам никога напао нити је мене ико напао.

 

Не одлазите и не делите се. 

 

Поздрав

Део душе и тела

Ако ме нађеш да лутам пространствима црвених дина пуних мириса руже,

да ме златно наранџаста светлост покрива у мислима, 

знај бићу само једна душа у шкољци ухваћеног времена,

само једна барка - ишчезле пахуље туге у твојим очима,

ништа више од оног мало што је остало тихо као сат живота да куца...

 

Опет, ако ме не нађеш ту где сам рекао да ћу бити,

није ни важно, важно је само да покушај траје,

да се смењују дани и да нестају ноћи

да их има за мене мање, а за тебе више,

знаш нестају и они...

 

Све у своје време

љубав није само бајка

чекање у погледима

и тренутак среће,

велика је то целина за мене и тебе

чији смо део...

 

Некад само неразумљиве поруке у речима

што теку као реке без извора,

а понекад и саме мисли скривених погледа тишине,

ево и ноћас узимају данак сна

изданак нове зоре.

 

Проћиће све ово што нас чека

и док исто куца у нама

поред мора као мисао таласа

отшкринућемо врата

твог истока и мог запада.

 

Ако ме нађеш...пробај сада, ту сам међу оним звездама.

 

 

Много пре

Много пре тебе
ни близу
одвећ далеко
мисли поделише
сваку зору
и сваку ноћ
и ову тишину_

Много пре тебе
ја узех
једну ружу
њене латице
у своје руке
сву лепоту облика
дах радости и туге_

Много пре тебе
срцу ближе
осетих зрелост јесењих плодова
препознах кишне кораке своје
и дугу у тим зеленим очима_

И сада када те гледам
док мирно спаваш
поред нашег сина
много пре тебе
видех
ту срећну слику
живота мога_

Ретроспектива за све и за Драгишу

Порастимо заједно, ту близу у нашим очима у нашим срцима искром жеље живота родитеља. Порастимо њима сличним у свим различитостима спознаје овог света, порастимо спорошћу брзине заљубљивања и дружења.

Кад већ растемо свом снагом и вољом, растимо са осмесима, са веселим погледима и звиждуцима.

Много је људи у овој години ушло у кутак моје душе и оставило топао траг среће, жеље и наде. Сви су они некако срасли самном једну срећну мисао о дружењу и ширењу позитивне енергије, са страница Блогограда, преко порука, сладоледа у чак тако далекој, а у уствари тако блиској Москви.

Па нека је и за трен у нама сваког дана овакав осећај и у 2012. години бићемо сви богатији и срећнији.

А сада нешто за све нас:

 

По изгледу родио сам се 

на своју мајку и на свог оца,

по осмеху

поделио сам сунчеве латице

и месечеве сенке,

у свет

у новој кожи

која осећа топлину и љубав.

 

Још своје додире не препознајем,

а осећам туђе и топле,

дишем и борим се

као и ви велики

са свим оним што не разумем.

 

Знам да нисам сам јер ме ви чувате

Срећан сам

и врло често плачем

јер не  знам другачије за сада да вам 

објасним-кажем шта ми смета 

и шта ме иритира,

али кад ме окупате, весео сам и смирен,

спреман ѕа сан да порастем.

 

Поздрав за све БЕБЕ од Драгише.

Подржавамо, учествујемо и поздрављамо БИТКУ ЗА БЕБЕ.

 

ЗА МАМУ-инспирацију:

 

Ниси знала како је то

нисам знао како ће то,

десило се спонтано и лепо

одједном брзо кроз трку

једног јутра до породилишта

успутно бројање контракција

и већ после четири ипо часа

чуо се мали Драгиша.

 

Хвала ти пуно мама за сина наследника.

 

 

 

Од нечег слично

Само на увојку твоје косе,

...док се ломио лед

док су пуцкетале високе потпетице

нечији образи и туђи дланови

покривен капутом и сомот на кожи

говор у тишини,

чекам да ми кажеш

као што си умела многима од пре

док се гаси жеђ

док умире плод твоје жеље

док се котрљаш ту пред мојим речима

док облачиш црно у сенци погледа испод ока.

Кажеш ниси крива

криви су сви други

што су стали ту поред нас

што су и њима неке твоје лажи...

што је само разлог да ћутиш

тако чист и невино крив...

Опрао бих образ

поцепао сва бела платна

од мириса наше коже,

али и тада био бих крив...

Ово чекање док кријемо руке једно од другог

ово бежање погледима

ово беснило између нас тако јако куца

зашто се чекамо више

зашто се кришом гледамо

зашто осећам да изговорено не вреди више

зашто предаја постаје победа....

 

увек због љубави..

Од људи до сваког срца

Од људи до сваког срца

притаји се тајна жеља

заживи као кап Сунца

на длану девојчице-дечака

мала ситна искра доброте и сажаљења

и ти је онако случајно приметиш

љубав дише у свим стварима.

 

Исцртаваш сенке на белим зидовима од њене косе

дланови осећају ветар у тој белини меке-нежне коже

и све као да се спуста низ образе додирује

и жмури тишином њене близине.

 

Исто тако њена друга страна

понекад споредним улогама

да чудну вредност што избледи,

што се неоствари у потпуности

него скрене својим сјајом,

а време чудима својим

врати ружу мириса

тамо где је некад од љубави остала суза.

 

Од људи до сваког срца

живи јаче од судбине....љубав.

Казаљке круга живота

Као ноћ

као сенка

кратак издисај

светлост прелети преко,

а тренутак остави ожиљак

да дубоко расте у мени.

 

Спознам речи тишине 

што ми образе милују

док седим у песку моје обале,

Таласи што преврћу мисли у круг,

свака већа-јача од претходне

Миран, а у мени плима немира

ветар је само најављује.

 

Свет као зрно пшенице

покљуца га птица грабљиво,

Семе никад неостане

коров увек никне и нестане.

 

Шта смо ми са даном

са кишом

у уздисају те оштре свежине?

Нека чуда једног сата

казаљке круга овог живота,

куцамо, течемо,

живимо.

 

Плачом се рађамо,

жмуримо,

чекамо да нас рука топла прибије на груди,

једино што знамо тада 

је да волимо.

 

Песма настала инспирацијом са блогова мојих пријатеља: Мандрака, Унаједина,Сањарење,Меркур и ПРИЧАЛИЦЕ.

Приђи ближе да те разумем

Нећеш наћи тишину у ветру

нит ће ти ноћи бити тамне,

гореће ватра у очима жене

све ће ти звезде зарити њене снове

у твоје туђе срце,

а дан однети хладан зној њене росе

са твојих мушких рамена.

 

Свако у својој шкољци

испод белих чаршава

по таласима туђе кише

пореди снове и један уздах више.

 

Љуби се исток на западу

пролазе сенке

све саме речи расуте у мислима,

а љубав увек јача

кида их у деловима.

 

Ћутиш, ћутим тишином што вришти у мени,

бели зидови у мраку

додирују дланове мојих руку

изврнуте слике пејзажа

пролазе кроз твоју црну косу,

смео бих да ти украдем још један поглед

али то је слабост

и победа љубави. 

Ако познајеш самоћу у себи

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

низ лице-

низ улице сливају

ту тугу

ту вечност

само светлост тишине

ништа не видиш,

а чујеш како клизи

кроз олуке

тихо, тише у жубор

ту у души

у теби

дубоко

где ни сузе не остају дуго,

само празно и бело,

беље од црњег,

нешто попут сенке.

 

Белг страха

и овог петка

зна под кожу да се увуче,

да згрчити тело

да угаси боје

да заборавиш цвет у њој

и њене усне.

 

Још пуно тога у њој носим, по телу

и сваког милиметра њене коже

ожиљак стари и рану младог времена

детињство и дете у нама

игру свемира

игру лептира

ко ће га знати

преболети

проћи 

и поново у њен загрљај доћи.

 

Сломљена копља

на ивици џунгле

културно уз сенку тишине

семофори срама мењају боје

гасе се и пале хладни образи моји,

чекам да прође белег страха самоће. 

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.

 

Очи моје,

са севера и лед погледом шаљу 

ко си ти

ако у мени видиш самоћу

дал си сенка тишине мог страха

док ћутиш и грабиш трен своје славе

у мојој слабости живота?

 

Куца,

као и свако друго топло срце

буди се,

очима које воле

и грли,

тебе.

А ти,

самоћо

заборавићу те

на самом белегу страха тишине

у огледалу

где ћеш као и увек отићи.

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.-

Јутро је...

Јутро је мој крај док сањам

и свако је исто са тобом

и увек другачије изнутра

онако само по мени

успорено

сваким погледом

пољубцем

загрљајем

док те сањиву љубим

и одлазим на посао.

 

Клизим пар тренутака док свиће

и сан се идаље лепи за мене 

у твом загрљају,

шта бих ти све дао у том трену,

како би остао-да не останем још дуже,

питам се, а од тебе тихо бежим,

искрадам се 

претварам се 

мењам боју гласа

-доћићу ускоро- говорим,

прво у себи па онда теби.

 

Јутро је мој крај

слика вечности која не остаје

слика брзог живота,

а он је све друго

у шта понекад не верујем

и од чега стално бежим

и који ме увек нађе,

украде део мене од тебе,

али ја се теби вратим.

 

Јутро ме само окрене

на другу страну,

 за тренутак од тебе.

Тачка за све нас који осећамо

Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.

Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.

Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.

Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.

Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.

Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.

Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.

Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.

У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.

 

Имали ова прича наравоученије?

 

Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,

ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав

 

Тамо где се рађаш у тишини затворених очију

луташ по нежним меким уснама

румениш образе и знојиш дланове

тамо је тачка наше љубави.

Можда само тренутак без инспирације

Ето тако,

неко реч претвори у снове,

неко смисли нешто друго

скоро идентично

наизглед прелепо

нестварно,

достижно само сенком стварности

која нам се деси у трену.

 

Ето тако,

описна оцена

изражене садашњости

на нашим лицима

има просту пролазност,

ето тако...

 

Ето тако

кад год и како кад,

понекад,

па и сад,

чекамо, чекамо

да наиђа па да прође

та наша пролазност.

 

Деси се

у тој пролазности

и нешто лепо што се упамти,

меморише,

да се незаборави.

 

Ето тако

и део наше музике

својим почетком

и својим крајем

обележи ту нашу пролазност.

 

Највише од свега

у њој оживе 

и остану слике пролазности,

гледаш их занимљиво,

сећаш се...

 

...Ето тако просто и пролазно....

Тишина и речи

Мешамо тишину речима што беже,

одбија ју се од зидова од коже

и ту негде дубоко

или сасвим плитко

под кором времена у нама...

сваким годом,

сваким милиметром сантиметра,

измешане висине,

ширине и тежине простора око нас...

цвета у кутији

то живо биће

саткано од твоје и моје жеље,

само реч имена њеног ....Љубав...

удисај и издисај живота....тече...

 

Чекам да зажмуриш

сваки пут

поново

да упливам у твоје снове,

да тонем,

да падам

кроз све твоје облаке,

да ме као вулкан

у лави пољубаца избациш

и удавиш,

да ме само полако пут реке

пустиш да дођем у твоје море.

 

Мешамо тишину речима

реметимо риме и строфе

ко да је важно шта ће месец

шта ће Сунце

ил године ове?

Важно је да она у животу

кроз нас тече...

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 27 28 29  Sledeći»