Много пре

Много пре тебе
ни близу
одвећ далеко
мисли поделише
сваку зору
и сваку ноћ
и ову тишину_

Много пре тебе
ја узех
једну ружу
њене латице
у своје руке
сву лепоту облика
дах радости и туге_

Много пре тебе
срцу ближе
осетих зрелост јесењих плодова
препознах кишне кораке своје
и дугу у тим зеленим очима_

И сада када те гледам
док мирно спаваш
поред нашег сина
много пре тебе
видех
ту срећну слику
живота мога_

Ретроспектива за све и за Драгишу

Порастимо заједно, ту близу у нашим очима у нашим срцима искром жеље живота родитеља. Порастимо њима сличним у свим различитостима спознаје овог света, порастимо спорошћу брзине заљубљивања и дружења.

Кад већ растемо свом снагом и вољом, растимо са осмесима, са веселим погледима и звиждуцима.

Много је људи у овој години ушло у кутак моје душе и оставило топао траг среће, жеље и наде. Сви су они некако срасли самном једну срећну мисао о дружењу и ширењу позитивне енергије, са страница Блогограда, преко порука, сладоледа у чак тако далекој, а у уствари тако блиској Москви.

Па нека је и за трен у нама сваког дана овакав осећај и у 2012. години бићемо сви богатији и срећнији.

А сада нешто за све нас:

 

По изгледу родио сам се 

на своју мајку и на свог оца,

по осмеху

поделио сам сунчеве латице

и месечеве сенке,

у свет

у новој кожи

која осећа топлину и љубав.

 

Још своје додире не препознајем,

а осећам туђе и топле,

дишем и борим се

као и ви велики

са свим оним што не разумем.

 

Знам да нисам сам јер ме ви чувате

Срећан сам

и врло често плачем

јер не  знам другачије за сада да вам 

објасним-кажем шта ми смета 

и шта ме иритира,

али кад ме окупате, весео сам и смирен,

спреман ѕа сан да порастем.

 

Поздрав за све БЕБЕ од Драгише.

Подржавамо, учествујемо и поздрављамо БИТКУ ЗА БЕБЕ.

 

ЗА МАМУ-инспирацију:

 

Ниси знала како је то

нисам знао како ће то,

десило се спонтано и лепо

одједном брзо кроз трку

једног јутра до породилишта

успутно бројање контракција

и већ после четири ипо часа

чуо се мали Драгиша.

 

Хвала ти пуно мама за сина наследника.

 

 

 

Од нечег слично

Само на увојку твоје косе,

...док се ломио лед

док су пуцкетале високе потпетице

нечији образи и туђи дланови

покривен капутом и сомот на кожи

говор у тишини,

чекам да ми кажеш

као што си умела многима од пре

док се гаси жеђ

док умире плод твоје жеље

док се котрљаш ту пред мојим речима

док облачиш црно у сенци погледа испод ока.

Кажеш ниси крива

криви су сви други

што су стали ту поред нас

што су и њима неке твоје лажи...

што је само разлог да ћутиш

тако чист и невино крив...

Опрао бих образ

поцепао сва бела платна

од мириса наше коже,

али и тада био бих крив...

Ово чекање док кријемо руке једно од другог

ово бежање погледима

ово беснило између нас тако јако куца

зашто се чекамо више

зашто се кришом гледамо

зашто осећам да изговорено не вреди више

зашто предаја постаје победа....

 

увек због љубави..

Од људи до сваког срца

Од људи до сваког срца

притаји се тајна жеља

заживи као кап Сунца

на длану девојчице-дечака

мала ситна искра доброте и сажаљења

и ти је онако случајно приметиш

љубав дише у свим стварима.

 

Исцртаваш сенке на белим зидовима од њене косе

дланови осећају ветар у тој белини меке-нежне коже

и све као да се спуста низ образе додирује

и жмури тишином њене близине.

 

Исто тако њена друга страна

понекад споредним улогама

да чудну вредност што избледи,

што се неоствари у потпуности

него скрене својим сјајом,

а време чудима својим

врати ружу мириса

тамо где је некад од љубави остала суза.

 

Од људи до сваког срца

живи јаче од судбине....љубав.

Казаљке круга живота

Као ноћ

као сенка

кратак издисај

светлост прелети преко,

а тренутак остави ожиљак

да дубоко расте у мени.

 

Спознам речи тишине 

што ми образе милују

док седим у песку моје обале,

Таласи што преврћу мисли у круг,

свака већа-јача од претходне

Миран, а у мени плима немира

ветар је само најављује.

 

Свет као зрно пшенице

покљуца га птица грабљиво,

Семе никад неостане

коров увек никне и нестане.

 

Шта смо ми са даном

са кишом

у уздисају те оштре свежине?

Нека чуда једног сата

казаљке круга овог живота,

куцамо, течемо,

живимо.

 

Плачом се рађамо,

жмуримо,

чекамо да нас рука топла прибије на груди,

једино што знамо тада 

је да волимо.

 

Песма настала инспирацијом са блогова мојих пријатеља: Мандрака, Унаједина,Сањарење,Меркур и ПРИЧАЛИЦЕ.

Приђи ближе да те разумем

Нећеш наћи тишину у ветру

нит ће ти ноћи бити тамне,

гореће ватра у очима жене

све ће ти звезде зарити њене снове

у твоје туђе срце,

а дан однети хладан зној њене росе

са твојих мушких рамена.

 

Свако у својој шкољци

испод белих чаршава

по таласима туђе кише

пореди снове и један уздах више.

 

Љуби се исток на западу

пролазе сенке

све саме речи расуте у мислима,

а љубав увек јача

кида их у деловима.

 

Ћутиш, ћутим тишином што вришти у мени,

бели зидови у мраку

додирују дланове мојих руку

изврнуте слике пејзажа

пролазе кроз твоју црну косу,

смео бих да ти украдем још један поглед

али то је слабост

и победа љубави. 

Ако познајеш самоћу у себи

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

низ лице-

низ улице сливају

ту тугу

ту вечност

само светлост тишине

ништа не видиш,

а чујеш како клизи

кроз олуке

тихо, тише у жубор

ту у души

у теби

дубоко

где ни сузе не остају дуго,

само празно и бело,

беље од црњег,

нешто попут сенке.

 

Белг страха

и овог петка

зна под кожу да се увуче,

да згрчити тело

да угаси боје

да заборавиш цвет у њој

и њене усне.

 

Још пуно тога у њој носим, по телу

и сваког милиметра њене коже

ожиљак стари и рану младог времена

детињство и дете у нама

игру свемира

игру лептира

ко ће га знати

преболети

проћи 

и поново у њен загрљај доћи.

 

Сломљена копља

на ивици џунгле

културно уз сенку тишине

семофори срама мењају боје

гасе се и пале хладни образи моји,

чекам да прође белег страха самоће. 

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.

 

Очи моје,

са севера и лед погледом шаљу 

ко си ти

ако у мени видиш самоћу

дал си сенка тишине мог страха

док ћутиш и грабиш трен своје славе

у мојој слабости живота?

 

Куца,

као и свако друго топло срце

буди се,

очима које воле

и грли,

тебе.

А ти,

самоћо

заборавићу те

на самом белегу страха тишине

у огледалу

где ћеш као и увек отићи.

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.-

Јутро је...

Јутро је мој крај док сањам

и свако је исто са тобом

и увек другачије изнутра

онако само по мени

успорено

сваким погледом

пољубцем

загрљајем

док те сањиву љубим

и одлазим на посао.

 

Клизим пар тренутака док свиће

и сан се идаље лепи за мене 

у твом загрљају,

шта бих ти све дао у том трену,

како би остао-да не останем још дуже,

питам се, а од тебе тихо бежим,

искрадам се 

претварам се 

мењам боју гласа

-доћићу ускоро- говорим,

прво у себи па онда теби.

 

Јутро је мој крај

слика вечности која не остаје

слика брзог живота,

а он је све друго

у шта понекад не верујем

и од чега стално бежим

и који ме увек нађе,

украде део мене од тебе,

али ја се теби вратим.

 

Јутро ме само окрене

на другу страну,

 за тренутак од тебе.

Тачка за све нас који осећамо

Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.

Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.

Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.

Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.

Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.

Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.

Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.

Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.

У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.

 

Имали ова прича наравоученије?

 

Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,

ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав

 

Тамо где се рађаш у тишини затворених очију

луташ по нежним меким уснама

румениш образе и знојиш дланове

тамо је тачка наше љубави.

Можда само тренутак без инспирације

Ето тако,

неко реч претвори у снове,

неко смисли нешто друго

скоро идентично

наизглед прелепо

нестварно,

достижно само сенком стварности

која нам се деси у трену.

 

Ето тако,

описна оцена

изражене садашњости

на нашим лицима

има просту пролазност,

ето тако...

 

Ето тако

кад год и како кад,

понекад,

па и сад,

чекамо, чекамо

да наиђа па да прође

та наша пролазност.

 

Деси се

у тој пролазности

и нешто лепо што се упамти,

меморише,

да се незаборави.

 

Ето тако

и део наше музике

својим почетком

и својим крајем

обележи ту нашу пролазност.

 

Највише од свега

у њој оживе 

и остану слике пролазности,

гледаш их занимљиво,

сећаш се...

 

...Ето тако просто и пролазно....

Тишина и речи

Мешамо тишину речима што беже,

одбија ју се од зидова од коже

и ту негде дубоко

или сасвим плитко

под кором времена у нама...

сваким годом,

сваким милиметром сантиметра,

измешане висине,

ширине и тежине простора око нас...

цвета у кутији

то живо биће

саткано од твоје и моје жеље,

само реч имена њеног ....Љубав...

удисај и издисај живота....тече...

 

Чекам да зажмуриш

сваки пут

поново

да упливам у твоје снове,

да тонем,

да падам

кроз све твоје облаке,

да ме као вулкан

у лави пољубаца избациш

и удавиш,

да ме само полако пут реке

пустиш да дођем у твоје море.

 

Мешамо тишину речима

реметимо риме и строфе

ко да је важно шта ће месец

шта ће Сунце

ил године ове?

Важно је да она у животу

кроз нас тече...

Сабрао сам стихове за тебе

Више од једне жеље

растем у очима дечака,

...играј се самном, молим те...

и тако почиње да расте реч Љубав 

у свима нама.

 

Мање од једног погледа

у руци ситна ручица

и нешто што

поред свих нас протрчи

као живот живота вредан,

неухватљив и окретан.

 

На средини и увек ту

као и на мору

те дивне зелене очи

у облаке високе

са ветром размењују погледе.

 

И на крају..

то што протрчи

поново се роди

уздисајем издисаја твог...

Љубави моја вечна.

Да лутам и да те нађем-за наше блогере-

Како смо толико различити док лутамо:

- сличним улицама живота,

- сличном свету маште,

- сличним тајнама срца, па овде ставим запету и онда опет размислим,

па пустим да ми песма проструји кроз душу, која иде овако....Не верујем да ме не волишш..

па онда тај исти рефрен претрчи још пар пута...Све изгубљено је нађено, а где си ти , на своје место враћено...итд....

И онда се овде вратим па се сетим речи у постовима свих нас што пишу,

па поново пустим исту песму јер се у међувремену завршила.

 Понављам тако док ови редови настају.

Сличне тајне срца у свима нама, а иста осећања, исти немири, и тако пишемо о њима..

поезију-прозу, у коментарима налазимо везе, парчиће, потврђујемо наша трагања....

и нађемо наше сличности у различитостима.

 

Као чаролија,

сваки нас дан и ноћ овде обрадују, ја се ружних ствари не сећам.

Ево пре неко вече развеселе ме неки нови људи, па опет вече пре ове недеље,

стари пријатељи: Степскивук, Сањарење, Шуки, Цицили, Анам,ТањаНакић, Каспер,Јован, Тањана, Унаједина, Мандрак, Бихепи и још многи други.

Сада су се појавили још Размишљанка, Лорета, МаркоАнтоније,Изабела, ...,Сунчица,Лора1, Роксана, Анцисал,Мимче и још још многи други извињавам се ако сам их испустио, али мислим на њих и коментаришем их и подржавам.

 

Сад дође тренутак да залутамо мало даље, да се вратимо на оне који су отишли и то:

неко као Несаница, Етоноте, Принчипеса и још пар људи у писању недостижних, осећа се да фале. Треба их наћи...да се врате, ја их поздрављам и позивам.

 

Сада да свима вама пошаљем једну песму јел вредите свако слово речи своје:

 

Да лутам и да вас нађем

па да срећу на вашем лицу препознам,

то није случајно

то није намерно

то је одавно планирано.

 

Она се описати није могла,

она се замислити није дала,

она је чекала,

да дође време,

да се прочита сваког дана, ноћи

из поста и коментара,

она је као истина о нама,

цела, а у деловима.

 

Неком је она видљива

неком је онако лако савитљива,

неко је са неверицом тумачи,

неко се за њу припрема,

а тако проста и решива.

 

Понекад немам времена,

понекад и нека моја мана,

ал увек иста мисао

у мени за Вас спава,

она је срећа и светлост у нама.

 

П.С.

Све Вас поздрављам унапред, а и касније!!!

 

 

 

 

 

 

 

Чаролија звана љубав

Читао сам са твојих усана пољупце

док су очи пустале погледе

на дивне беле руке

око твог-мог врата

и нисам сањао

само сам те јаче грлио

и нисам маштао

само сам те више љубио.

 

Баш ту, где и крај зна за почетак

беше једно сећање

одвећ прелепа бајка

урезана у рам успомена,

саткана од кишних капи

исплетених суза

свих непостојећих матерјала

и тканина,

али откуцајем срца жива-незаборављена.

 

Среле су рано две немирне реке

два супротна света

улила све своје у једно да порасте

да тече својом реком живота.

 

Он

Имао је високо чело

очи далеких погледа

заљубљен у звезде и пространство,

Она

Имала је нежну кожу

топле образе

и вечну жељу привржености,

Син

Такав какав од њих

истим очима и жељама вођен

неухватљив-незадржив,

а топао и мио тренутком богатства које ти подари.

Сачувај ме...

Сачувај ме од свих мириса

од свих погледа туђих

од зимске јесени у мојој души

јер и кад лишће уз шуш опада

ни ветар у мојој душе не мирује.

 

Сачувај и мој глас

јер га у себи без тебе губим,

образ уз образ да мења пољубце наше,

сачувај и њих јер кад време створи најлепше боре

оне се са нашим осмехом боре, 

кад боље размислим, пусти наше дивне боре...

 

Види те чисте зенице у њима су твоје,

сачувај их, не брини се 

и да слеп после тога останем

гледаћеш за мене.

 

Осећаш те јаке руке

слабог срца велике љубави

те две грубе и дивне тајне

што ћутећи лутају док грле

твоје дивно тело,

чувај и њих.

 

Шапућу наша рамена о свим пољупцима,

покривена-откривена, а увек топла за образ

испод твоје дуге, а моје кратке косе,

њих не мораш да чуваш само се ослони.

 

Усне и оне су моје, па твоје, па опет исто,

сачувај их највише од свега

јер њима мењаш мој свет,

јер њима струји река душе живота од тебе ка мени.....

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 27 28 29  Sledeći»