Кад залуташ па се нађеш
Сви залутају
па тако и ја...
можда је поглед, можда су моје ..
и твоје....
очи...криве..
Знам да знаш да нас је...љу..б .а. в ...спојила.
И тако те нађох
у тренутку
и изгубих слично у истом,
као светлост што се поигра мраком,
као залазак руком топлом на образу,
као страница неке занимљиве књиге
неко призове судбину
да у трку склизнеш из загрљаја
зашто, зашто мора тако
Можда сам те превише заволео
тек тако
па опет
окрене се месец око земље и земља око Сунца
и оно сија у мом и твом телу
и ја
и ти
будимо се
помало сами самоће што дрхти у нама
сваки наш поглед тражи да утоли глад душе
а тело да се угреје од те самоће.
Само се руке прекрсте на рамена
глава спусти ка земљи
а очи склопе у мраку што нас снађе.
Тренуци се броје временом што ћути гласно у нама.
Чекам себе - правилан откуцај
да покрене механизам
да ме хладном водом умије.
Тренутак љубави
У другим очима се будиш...
ту на крају приче...
чаршави од свиле....
нека чудна дуга......
и капи ко од кише.....
са образа су пали.....
ти још увек дишеш....
Јако, притиска тишина...
зидови су глуви...
срце тихо куца...
јецај тебе буди,
ниси увек сама....
окови те стежу,
а љубав је у нама...
Ја нећу да заборавим
да те оставим
кренуо сам ближе
бола границу да пређем
ићићу још даље
иако ме чека
смрт за живот наде
вредеће заувек
сјај из твога ока.
Кад једном сазнаш да ме нема
тада сам већ стиго
ту у твоје срце
заспао дубоко
у једној звезди што на поглед чека.....
Чекам да све прође
Предуго је падала киша у нашим откуцајима док смо дисали далеко раздвојени једно од другог. Расла је даљина, чежња и туга, испреплетана танким нитима свиле љубави чудније и лепше, а опет сличне сваком нашем изненандном сусрету и пољупцу. У очима сам видео самоћу како нестаје у том лику у огледалу, избледи баш као и он у облаку паре и клизне у више капи воде низ белину литице лавабоа.
Урбани живот дивље душе, чисте јагоде у грлу што застане у осмеху који џаба делим оном сваком ко ме за безброј глупости пита. Исто тако трпим себе у телу што корача, шкољку без бисера, а бисер у твом срцу чувам.
Чекам свако време да прође.
Оно прође преко мене,
само се померим-
и помирим-
мишљу ближе теби.
Уторак после понедељка,
недеља после суботе,
све после и оно пре подређено теби од мене.
Тако је живети даље од тебе,
тешко је живети без тебе,
преформулисао сам самог себе и ништа боље не нађох да ти кажем.
Сем ових пустих редова у којима се сналазим као бос по трњу, рећи ћу ти да те јако волим. Невешт да избегнем оно што зафали ти то допиши, осети баш као што и ја осећам. Празнина све допуни, верујем да верујеш да је тако.
Чувај све
Мене је дочекао ветар
Сунце ми је спржило крила,
увио сам себе у платну белом
и шапат мој кроз зелени тепих
у брзу реку поче да тоне.
На трен,
Искром из ока
хватам траг своје звезде,
мисао лепу шаљем низ образ,
топлу као мајчину руку
да грли,
да чува,
док срећан венем
у далеком свету.
Сетим се да је лепо волети
Лепо те је волети
живети у нади
осврнути се сваки пут
са истом сликом у очима и у глави
на рамену осетити твоју руку
образ на образ
са длана на длан топлину око струка
загрљај,
лепо те је волети.
Неке нам ствари измичу, губе се у пролазу у свакој даљини кишног јутра, одласка на посао без пољупца, загрљаја, -(суштине те несвесне љубави и пажње).
Одлазимо као да морамо, а не одлазима како треба, како је ред...Ја ћу те пољубити у чело док мирно спаваш сном који смо синоћ заједно уснили у сваком том топлом загрљају, промешкољићеш се и на трен крајичком ока поздравити у црном капуту моје раме које промиче на улазним вратима. Зажмурићеш, са руком под јастуком окренућеш се на другу страну на којој остаде мој мирис, наставићеш са сном у којем сам остао стобом. Ситне ствари које значе љубав....
