Subota, April 19, 2014

Чекам да све прође

Предуго је падала киша у нашим откуцајима док смо дисали далеко раздвојени једно од другог. Расла је даљина, чежња и туга, испреплетана танким нитима свиле љубави чудније и лепше, а опет сличне сваком нашем изненандном сусрету и пољупцу. У очима сам видео самоћу како нестаје у том лику у огледалу, избледи баш као и он у облаку паре и клизне у више капи воде низ белину литице лавабоа.

Урбани живот дивље душе, чисте јагоде у грлу што застане у осмеху који џаба делим оном сваком ко ме за безброј глупости пита. Исто тако трпим себе у телу што корача, шкољку без бисера, а бисер у твом срцу чувам.

Чекам свако време да прође.

Оно прође преко мене,

само се померим-

и помирим-

мишљу ближе теби.

Уторак после понедељка,

недеља после суботе,

све после и оно пре подређено теби од мене.

Тако је живети даље од тебе,

тешко је живети без тебе,

преформулисао сам самог себе и ништа боље не нађох да ти кажем.

Сем ових пустих редова у којима се сналазим као бос по трњу, рећи ћу ти да те јако волим. Невешт да избегнем оно што зафали ти то допиши, осети баш као што и ја осећам. Празнина све допуни, верујем да верујеш да је тако. 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me