Хајде да...

Хајде да поделимо љубав

ево ти узми одмах моје срце,

ја ћу твоје очи,

хајде да поделимо срећу,

ти ми поклони своје очи поново,

а ја ћу ти поклонити пољупце,

хајде да поделимо топлину,

ево мој ка твом загрљају иде,

хајде да мењамо снове

и да желимо најлепше жеље,

ево жмурим ка твојим уснама

зажмури и ти.

Сјај у сећању

Шапућем тихо по ко зна који пут твоје име, изговарам у трзајима док се будим и поново

враћам у вртлог, у твоје биће својим бићем. Не знам да зауставим, не умем да ти

побегнем,

да се вратим тамо где је све почело, где сам заборавио своје име, пружио ти руку,

после тог погледа у твоје лепо лице и те мале усне и симпатичне образе испод кратке

плаве косе...

 

(Само си застала са њом без неке посебне намере да причаш или слушаш,

већ да убрзо кренеш даље. Она је причала са мојим другом, а ја сам ћутао и само у тебе

гледао без неке друге мисли сем да те икако додирнем)

 

Није то судбина, то стално говорим себи и ваљда знам, била си неко ко ми је доказао

да могу поново да волим, да будем повређен и да једноставно одем.

 

Све је то део мене у мени, осећањима, изразом лица, дубином погледа у мојој души

везано временом,

једном сјајном звездом,

њеном светлошћу.

 

Изгарамо игром туге и среће, љубави која нас води, која нас враћа и која нас сећа.

Прелазимо често исте мостове, кривудамо старим путевима и увек у тами нађемо

белу светлост ка којој лептири лете.

Све се у мени враћа, па и заборавом исплива, уобличи на длану, низ образ ил парче

хартије испуњено речима.

Није то ништа слично сликама из албума, оне не говоре загрљеним рукама како

да поново грле, да поново воле али једноставно само личе.

 

Пут сваке моје песме,

нит сваке моје мисли

извезен

испреплетен

светлошћу

сваке њене искре

упућен на звезде у сазвежђу

на један месец

на једно Сунце

само ту где су ми границе

туге

границе среће

где могу и умем да волим

да својим

и твојим

немирима

будим и успављујем

ветрове заборава,

Сјај по коме свој пут препознајем

и тебе заувек волим,

кривудам

пловим

нестајем

и у теби се поново

препознајем.

Лепа, а ипак само жеља

Ноћас потражи моје усне

приђи им тихо

ко пахуља сувој кожи,

на мом рамену 

своју нежну руку спусти

и загрли све немирне снове.

 

Ја сам те чекао дуго

сваке ноћи

у сваком смирају дана

несигуран

маштао

сновима

пловио морима

толико далеко,

а увек за корак 

ближи теби.

 

Ноћас си

у сјају звезда пресвучена

и осмехом и срећом

моја једина жеља.

 

 

Заљубљени дан

Заљубих се у тебе поново ових дана баш када није требало, баш када реших да те само волим овако - некако, полако истом мером од прекјуче, шаљиво, смешно, увијено... Заљубих се твојим загрљајем још више него пре, ма ниси крива ти, ти то још и не знаш, ма нећу ти рећи отићи ћеш одмах у шопинг осетићеш погрешно, а ја само љубав по џепу. Их та љубав из приче од пре у свакој саткана строфа, низ перли бисера и мала немирна шкољка у мору, изгубљен Аладин и несрећна принцеза, богати жељом да се заједно вежу, сваки сан исти, пробуди се Дејане, како баш сад да се још више заљубиш у њу. Па теби ништа бре није јасно, само се смејеш изврћеш стварност, а она те чека и само гледа, докле ћеш тако...

Пред сан

Моје богатство, моји снови,

речи којих се понекад бојим да кажем

и кроз шапат јако се чују

из срца из плућа узму ветар планина

зашкрипе кроз моје уши

на рубу усана застану

и поглед их изведе из мене.

Како себи да верујем, а теби да предајем

речи као сан,

знам волети је лако и тешко,

ко што волиш ти, волим и ја,

сваким даном све више

у недостајању траг наше љубави.

 

Имам страну света коју нико не види,

коју нико не познаје,

није она празна,

велика је и широка,

пуна неба у очима дечака,

дубока даљином реке Дунав

ил сваке друге реке пред њен залазак испод Сунца и плаветнила бронзе.

Имам увек спреман сан за твоју душу, за твоје срце,

мек јастук пун жеља, пун среће за тебе љубави.

Толико тога умем да имам, да променим, да дам,

да прилагодим теби и себи

зарад ове даљине између нас.

 

Све се некако скупи кад ти пишем,

кад време одлаже сусрет,

кад обавезе гурају своја спора тела

на мој шалтер,

признајем чак и у њима понекад своју празнину отворим

у неком од безбројних редова самоће.

 

Не признајем тугу, а тугу у очима други виде.

 

Пролазим богатством својим

свако вече и свако јутро,

кажем ти:....

сада заспи, а сутра ме пробуди...

 

Загрлим јастук и пустим дах

да напуни празну собу,

моји су снови са твојим сада далеко,

спремамо их једно другом док почиње лето.

Већ сутра пред свитање

роса их у измаглици враћа

погледу оног дечака

и уснама твојим.


За један клик-откуцаја ближи

По ободу овог сјајног монитора

трче мисли,

сливају се стихови у реду

понекад их немам много,

а и нису мирни

да би ти их пренео

све без да се неки од њих

не претури, окрене и побегне

попут малих мрава

беже свуда од мене.

Не, нисам расејан

само невидљиве пахуље снега

падају на моје срце,

а оно куца даље

ритмом тишине,

знаш ти то добро сада

на јастуку меком од снова

и пристојне даљине.

Знам да су ти очи пуне

и моје су...

..за тренутак застанем

у неком стиху,

вратим се погледом

да прочитам поново

ту празнину што тугом

притисне јаче,

ударим тастер и оставим тачку.

 

Ако птице одлете

..Чујеш, т и ш и н а,

сва је ретко јасна, чиста и бела,

платно од свиле мојих и твојих сенки,

ако птице одлете,

изгубићу пролеће у твом пољупцу

и ветар ће јак поново бол да пусти

из дела душе где си руку своју

некад држала дуго.

 

Ако птице одлете,

шапат у сну

на јастуку од латица ружа,

и сви загрљаји у нама

почеће да бледе,

да их крије сенка,

да их ноћ шаље звездама,

бићемо сами у ћошку

поред прозора,

Ако птице одлете...

 

Чујеш, н о ћ,

после заласка пада,

опет тихо у нама,

пали сваку звезду,

фењере на улицама уснулог града,

Ако птице одлете,

поново ће кише

из ока мог и ока твог,

поново ће даљина

подићи мост,

испод кога ће тећи немирна река,

Ако птице одлете,

неће бити пролећа...

 

Чујеш...

ако се птице врате,

шта ћу ти онда,

и пре сам лутао сам

у неком свом свету,

тражио змајеве и пусте бајке,

заволео те тренутком

и ранио љубављу дубоко,

шта ћу ти тада,

искрен после лажи

да ћутим поред тебе.

 

Чујеш...

ако се птице врате

иди даље,

скрени са овог пута,

лако је стићи далеко,

а тешко је остати довољно близу

у нама самима...

 

Чујеш...

ако птице ипак одлете

и ако забораву нема краја

нек нам ветар напуни једра

до новог пролећа

биће још свитања у нама...

Део душе

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета,

са образа сузе коју

невидљиво пустам

на свој длан у мраку

на своје празно крило,

вештом руком ноћи

смрзнуто срце

и кристални поглед ока 

у кишу што капима

мори тугу на улици

испод фењера месечевих звезда.

 

Ето,

колико је благих тишина

притиснуто у мени

твојом љубављу,

мислима,

даљином далеке

меке косе

пуне росе у свако свитање

без тебе.

 

Издишем тешко пољупце прошле

ћутим,

читам поруке неме

пловим,

буром које нема

ветром у плућа

белих чаршава празнине.

 

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета.