Неко као ти...

Неко као ти, у тишини слатка и фина, тиха музика душе и светлошћу преко нежног рамена, створена да живот учини лепшим. Неко као ти... поред мене лежи, неко као ти... поред мене дише. Није свако као ти, није нико као ти, једноставно није. Неко је сан, а ти си јава, неко је сенком заменио дом, неко је срце преварио и дугу заборавио.

Чекам, па се и замислим за друге и себе више

...Опет сазнаш сан моје јаве, на рубу белих зидова пукотине тражиш, нису све твоје и моје грешке, наше су само бачене речи погледа мрских спаковане глупости. Љубав је увек остављала трагове ожиљка туђих, а наших.

Волим и кад ме болиш јаче и сечеш мушко моје. ЈА, ја не знам колико је издржати тешко или лако признати бол душе. Ветар сам твог немира, ватра твог пламена, почетак са краја твојих прстију, жедна земља капи воде твог извора. Усправно ходам телом духа кога нема, постојан тек толико да ме виде празне очи и испију празне чаше.

Свет је добио места у мојим очима да се сакрије. Лажем ако те изгубим, кажем бесан себи у браду волим те и требаш ми јако, а већ скрећем поглед неверице другом страном шина у трамвај којим је твоја сенка отишла.

Исто толико корака, исто толико страхова пребројаних и урезаних у ове некад меке дланове, о како те волим и плашим се.

Спао сам на колена у својој гордости, обрисао прозоре својих сећања, пустио светлост успомена, пронашао стабљику цвета, поклон од мирисних латица, на пожутелој страници потпис твог имена.

Име љубави

Исписана реч

ко клупко успомена

чува вез

душе и снова

срећу радости

ока и топлих загрљаја

име љубави.

Како је волети лако, мирисати косу у загрљају, а руком пловити кроз косу анђела. 

Ту си ми сада и срећан сам. Ниси далеко, ту си, веруј ми, ја верујем, а речи не лажу,

лажу само људи и њихове очи, моје су слепе. Заљубљен у твоје брзо гутам без укуса

ове дуге дане, грабим зору пре зоре и пожурујем ноћ да прође. 

 

Није лекција, слободно прочитај


Верујем да траг времена кроз светлост дана и мрак ноћи може да задржи свест о љубави.

Она је тако нестварно објашњена и прихваћена од нас самих. У књигама исписана кроз речи и осећања припадања и привржености другој особи.

Зора и залазак, бакарно плаветнило неба и мора, зимско бело и пролећно цветно, баш као уздах и пољубац- пупољак љубави.

Она се буди јутарњом росом и заласком Сунца, рађањем Месеца у мојим и твојим очима.

Познаје твоју и моју душу песмом и пружа руке нашим осећањима топлине да нас преплаве.

Сажета рима у стиху плесом највиткије балерине, најлепшег бисера, пируете живота.

И увек ухваћени искрено питамо себе да ли је/га довољно волим?

Питање носи пола одговора у коме се види задовољство и срећа.

Смејем се задовољан и срећан, испуњен топлином твога бића у дану, у ноћи у загрљају љубави.

Љубави...

...јер су ти усне меке      Објасни ми :ЈА- Волим твоје меке усне, као да су
и чекају                                                створене за моје пољубце.
да пољубац слети.

...јер су ти руке топле                   :ЈА- Када на својој кожи осетим твоје руке,
и њима грејеш моје срце.                       осећам се сигурно и вољено.

...јер ти је кожа глатка,                 :ЈА- Сваки мој и твој страх нестаје нашим
и више не осећаш језу,                          загрљајем.
у мом си загрљају.

...јер твоје су очи лепе,                  :ЈА- У твојим очима видим вечну младост.
а у мојима ћеш вечно
остати млада.

...јер када кренем                          :ЈА- Нашао сам бескрајно плави круг и у
и када станем,                                       њему своју звезду.
никада нећу остати сам
љубави моја.


Волео бих да својој вољеној особи понекад објасните неку своју песму коју сте или написали или прочитали, баш онако како сте је доживели, пресликали вашим емоцијама.

Волео бих да љубав увек задржи тај магичан сплет околности у којима се јави на први поглед, додир, утисак у овом брзом времену, променљиве ћуди света који не зна куд ће.

Волео бих да ове плесне кораке сваки човек зна срцем напамет и да их понавља често са особом коју воли.

Поздрав


Кристали кварца

Опет тако лепа и искрена мисао, и као песма славуја, лагана и пријатна, реч пријатеља. Прочитана много пута, задржана у нашим сновима, блиска додиром и топла образом јастука твог, скривена и понекад нестварна. У кристалу кварца, на ободу прозора траг једног погледа, искрених очију боје кестена, мисао која се тихо препричава. Ником је не би сакрио, али од тебе бих је сачувао у свом капуту унутрашњег џепа у мраку.

Однео је ветар и покрила ноћ сјај кристала кварца у ходу једног човека. Рука која је годинама пре тога чврсто држала струк и лепу фигуру жене-девојке коју је волео, сада дрхти, али не у страху...

Остало је драма која се понавља, а коју сви познају.
Није судбина човека да живи, већ да преживи део који труцка и полако откуцава, али што би се сад гушили смислом живота и наших циљева.
Ипак лако је волети на први поглед, а ја, ја сам научио да је волети кристале кварца можда једино што ћу заувек волети.

Кристал кварца није скуп, део је савремене историје уметности коју не познајемо, а која је око нас. Наводио бих ја свима вама примере од електронике, силицијума, па све до угљеника и дијаманата, али опет је то неки кристал, а кварц је јефтина природа истог у мојим очима, реплика вредности живота, битна је само идеја у лажном сјају овог времена »Кристал кварца».

На неком вашару они продавци разне бижутерије за децу, између свега и свачега, као и осталог накита, протурили су један прстен у мојим очима, налик прстену који сам носио и скинуо. Сав је сијао или га је подржала светлост пролећа. Купио сам га под изговором за сестричину, упитао продавца од чега је, а он је изговорио од кристала кварца зачуђен што нисам узео још пар сличних за 50 динара, питао је и добио од мене одговор да чак и само један довољно сија у туђим очима.

Ноћ је сакрила сузу, а сузу је однела роса.
Кристали кварца најлепше сијају на заласку.

Иза облака

За мене то није облак,

за мене и тебе...

можда је нешто друго,

можда је...

светло пред тамом,

хладно у топлом,

ипак ће пољубац

на твоје и моје усне,

одмерити одлазак.

 

За нас то није облак

пун кише и пахуља,

за нас мора бити

нешто сасвим друго,

мора да је дуга

иза облака, 

умотана у тугу тренутка

и откуцају срца,

мог и твог страха.

 

Не то није облак кише

у очима,

то нису сузе у огледалу

лица мог

и лица твог,

то је искра среће

поновног сусрета,

јаког и топлог загрљаја,

то није облак сећања. 

 

За моје Сунце иза облака...