Скренуо сам тамо где те нема
Нисам био ту,
себи-драгој особи на дар,
однетих кофера у ветар,
само сам ходао
и слепо гледао...
Блогоград светли
хиљадама свећа
и свака је тугом својом већа,
...знам.
Улице - моје су станице
на њима живот
краде нам кораке,
ја знам кадa требам
себе да дам - ћутим....
Читам знакове поред пута
и понекад зажмурим - чиста мисао
као ветар проструји.
Реч - као да ћути
јесен - као да бледи
и зима што у срцу пролеће штеди.
Знам да си ту
као облак у магли
муњу што своју спремаш
да животу своју снагу предаш.
РЕЧИ ЗА ЊУ
Ако ми кажу да те нема...
Само су рекли,
ништа друго...
Свуда су само речи,
А ти си их штедети знала.
Спремала си сваку
Топло, брижљиво, посвећено,
Као кад пеглаш кошуљу белу.
Сваку си знала пристојно да обучеш,
Опеглану и чисту да пошаљеш,
Да заблиста изречена.
Ниједна није смела да штрчи
Ниједна није крила твоју бригу
Већ само доброту, савет и топлину.
Пуно си тога у рецептима својим
И коментарима на блогу
Душом скувала, зачинила и спремила.
Твоје богатство у нама
Искрена жеља
Верност без предрасуда
Пут облака
Пут Сунчевог сјаја
Својим си примером,
Показала,
Свима нама.
И ако ми кажу да те нема...
Само су рекли,
ништа друго...
Посвећено једној дивној вредној жени, блогодругарици, и најмиришљавијој улици у Блогограду....нашој ДОМАЋИЦИ...
Сводови кајања
Није све у тишини...
... у издисају..
... у трену што постоји,
ако живим само једну ноћ
ако ти обећам један дан,
ако ти Сунцем сакријем Облак,
ако ти зауставим Дугу у очима,
ако ти кажем
ако те слажем,
ако морам то,
јер део по део, мене
пролази кроз сваки свод кајања
учи све оне грешке пролазности
иста-сунчано хладна јутра без руке топле да те покрије
да слије образ уз образ
да те не буди,
да дише са тобом
да сања оно што ти сан пружа
оно све и више од тога
што сам пропустио
док ме сводови кајања стижу
у свакој верној лажи.
Није све, а као да јесте
док ме грлиш
идаље се знојим
испрекидане мисли
топлим загрљајима недају полет,
сводови таме губе битке,
предаја нади даје врлину љубави моје.
Није све у тишини...
поглед је све што ме сада држи
тако близу, а тако далеко
кајем се у ћутању ове тишине
заљубљен-твојим уснама предајем душу.
Пролазе сводови кајања
ја кроз њих више не ходим,
светлост је твоја мојој дата,
да блиста забораву што ће да ћути.
Део Облак део Неба
Pise na nebu da se ljubav nad svetom leluja al'ovaj svet ne ume da je doceka...рече наша блогoдругарица Лора1, ја реших само да наставим мисао,
...тај део мене у њој...
није ништа посебно
није ништа скривено, неразумљиво
исто је чак шта више препознатљиво,
свакидашње - слично - лепо - топло и искрено,
половином половине твоје и моје.
Некако чудно, као наслеђе среће,
да га носимо, да дајемо, а да га не дугујемо,
својина без власника,
количина немерљива,
али никад сасвим довољна,
из ведра неба, део невидљивог Облака,
само чиста љубав посута,
жеђ самог живота читавог космоса.
Нема граница
није као материја
по осећају увек је познатог облика - топла,
лака дефиниција.
Покреће све нас
и дели такође.
У сваком бићу одабере како ће се појавити и када ће се појавити.
Да ли је то природна њена или његова лепота?
Да ли ће то бити у његовим или њеним причама или песмама?
Да ли ће се осликати душом ил ће се једноставно извајати?
Да ли ће то бити остварена или неостварена жеља сањара?
На крају нам мисли у сну заврше као део Облака, као део Неба, размислите и видећете где ће стићи ваше мисли, ваша љубав.
Одговор: тамо где је и почела.
Pise na nebu da se ljubav nad svetom leluja al'ovaj svet ne ume da je doceka...рече наша блогoдругарица Лора1, ја реших само да наставим мисао...
Поздрав још једном Лора1.
Ако те сјај ока привуче
Само те сјај у боји ока привуче
дуга по кожи крене да лута
у нека сећања од пре,
топим сваки тренутак сенке
откривен твојом кожом,
образом длана милујеш
и прстима по коси
долином мира и нежне тишине
путујеш.
Река низ литице крије своју струју
од мог погледа чиниш да бежи
у другом сам трену лист што плута
пред понором што нудиш.
Овим се лицем кријем од људи,
ал ти видиш оно право.
Сваком се чежњом поново надам
и пупољком росе цвет твој сањам.
У ветар
Некако си остала још увек ту,
као сенка,
као топлина прирасла срцу,
као мало топло Сунце,
као живот кога немам.
Некако сам погрешио сањајући те,
некако кришом нисам штедео сваки одсјај твој,
другачије си ћутаља,
а ја се смејао,
другачије си дисала, а ја ослушкивао,
на крају крајева разумео сам само твоју фигуру,
оно изнутра штедео сам у себи,
дајући ветру да те однесе,
сваку твоју реч,
сваку жељу, лепу мисао,
песак среће који је исцурео.
Нисам разумео златно зрно јесени - твоје дуге косе,
нисам разумео лице у ветру - што ћути погледом љубави,
осликао се одраз у мом срцу,
верни ожиљак моје самоће у теби,
само пар кратких корака на обали сећања да нађем.
У ветар мисао о теби изговорим
и ту тишину дуго упамтим.
Окренем страну ноћи,
дан поклоним самоћи,
руке срцу спустим
и затворим своје очи.
Као мало топло Сунце,
као живот кога немам.
