OBLACI

Из фиоке успомена

Шетам по својим мислима као по фиокама, испрекидано отварам сваку и остављам до пола да вири сваштара из њих баш као и из мене.

Ништа није заборављено, сваки је лист хартије исписан макар до пола, са и без гаранције да ће мастило као и младеж остати док не пожути папир.

Колико је тога простог написано у свим тим редовима што штампаних, а што писаних оловком са мастилом. Зашто смо сви навикли на углавном на плаво мастило?

Не знам.

Није ни реч ни место понекад довољно да себе у тим давним тренуцима препознам,

али волим да тумарам и да се сећам шта сам и када сам писао и читао. Исто тако, лако

ми је да се ослоним на те жуте папире сакупљене са свих тих места где су некада стајали,

а сада су само у фиокама.

Као да немају душу, али ја их ценим, имају за мене неки чудан склад, баш као и сада

он долази до изражаја, ево осећам под прстима, сваки притисак свих тих осећања и

лепих речи, изговорено-написаних, послатих далеко и близу твом и мом срцу 

у једном уздаху и сада тихом издаху.

Склад јесени која долази да прође и остави још једну јесен у зими на образу-срцу и 

тој танкој кожим, мали кратки ожиљак сећања. Баш ме вуче срце да прочитам текст

давно заљубљеног дечака....."....по први пут у животу спустио сам руку

на твоје раме, а онда пољубио твој мекани врат попут лабудовог и осетио твоју руку на

мом крилу. И као да је ватра у мојој крви кренула да гори све јаче и да је ветар носи,

а ја се лагано и грчио и топио, свестан њене љубави, поверења и тих дивних, топлих

кестенастих очију из којих је мед текао у моје срце. Волео сам те и пре него што сам те

упознао, а да то нисам знао, јер волети овако као што волим то је више од живота,

то је више од свега у шта се кунем и у шта верујем да знам да ћу икада знати. Пишем

ти овако јер те превише осећам у свим сенкама у сваком светлу и сваком мраку,

пишем ти колико ми је тешко у свој лакоћи овога света, јер ме окружује празнином

без тебе, пишем ти јер је сивило овог живота без твојих боја бледо и безбојно, 

загушљиво и неиздрживо. Пиши ми све оне пољупце који ме љубе по козна који пут,

ко што их ја узвраћам и шаљем јер реч на телефону и реч на папиру нису исто, са 

папиром на срцу и на стражи могу да спавам и да ходом, да се нажалост и будим,

али само без тебе, овај пут, задњи пут.."....

Толико је тога ту изгребано зубом времена у жуто, али свако слово и свака реч још

увек више вреде од слатких снова који немају суштину без њих. Тражити их и наћи 

на начин да једном годишње сређујеш фиоке, успомене или да тражиш оно што не 

нађеш, а нађеш оно што не тражиш и на крају поделиш са оним кога не видиш....

ко зна зашто је то добро, па добро је и за ове електронске странице које се боје

коментарима свих нас, добро је и више него што схватам и више него што се ноте

са виолинским кључем везују за речи риме, кратке и дуге песме исписане срцем и 

нитом љубавних речи, једном давно изречених у кратким уздасима.

Добро је, јер се употпуњују тренуци када смо некада празни, празнином своје моћи у

немоћи тренутка у времену, када смо без позајмице, а позајмљујемо минус без минуса,

добро је, јер смо и тада богати овим минусом који није минус једино овде и једино

увек овде нема празнина.

 

Нашао сам сидро брода који је пловио по мору њеног срца и поделио га са Вама, 

украо од заборава да вечно неке ватре пали на ужареним даскама живота... 

 

Познајеш ме

Тамо док ветар дува на оближњем брду, где се сусрећу облаци и шуме старих храстова једно дете је трчало. 

Не то није било тако давно, описано у некој бајци,не тако далеко, баш насупрот

томе било је врло близу мени и теби.

Ти си посматрач, а ја твоје очи,у бајкама бих ти приповедао ко је ко и чија је 

то принцеза, али ово није бајка. 

Некад је његово срце, срце детета било јаче од туге, а слабије од плача и она је 

знала то, али су се одјеци неке тужне песме увек привијали уз његове груди и гушиле

срећу у његовим очима и срцу, а оно је куцало тихо годинама које су расле у вртоглавом

низу. И све би тако као кроз неку башту, кроз милион црвених латица нежна,

бела, мека рука жене прошла мирисним круницама и пољуљала њихов јутарњи сан 

који је роса оставила, али није могло тако.

У мом животу одрасли су моји страхови, све моје туге и срећа је нашла своје место,

очима једне девојке и у љубави њеног срца, и опет некако врати се тај ветар са 

оближњих брда, спојен облацима спуштених тек изнад крошња старих храстова на

ивици шуме одрастања. 

Причао бих ти још пријатељу мој, овим речима, али оне расту баш као и сви други

око мене, добијају боре, седе, сазревају и брже и спорије и живот пролази, 

упакован у много сличних јесени које долазе после лета.

Ја волим јесен када споро долази неким данима и када лето украде још понеки 

јесењи дан, све има своју драж.

Тај пољубац који јој оставим у оном трену дубоко погледом у тако миле и дивне очи

и загрљају који је јачи од сваке туге остане да лети у срцу, да греје више него што 

ће сво време овога света борама исписати тугу на мојим образима и мојој кожи.

И то дете на ветру што окреће своју главицу ружи ветрова у мени, поново ће бити

срећно и поново ће трчати својим речима пут утабаних стаза својих пријатеља,

песмама и причама многих блогера.

Руке ће остати вечно исте у загрљају којим греју своје најмилије биће иако избраздане,

али вечно топле и немирне створене да грле.

Пружам Вам своје руке... 

 

 

Даљина у мени

Са шеширом пуним снова корача улицама града изврнутих џепова, кловн на штакама. Смеје се ветар у песмама карневала кроз бучан и светлуцав ватромет на звезданом небу у луци снова на мирном мору поред камених хриди које скупљају садашњост посматрача упртих погледа у небо.

Не знам зашто се котрљају мисли у мени, у водолији који сам ухвати себе у тренутку

који је застао, ето чисто да нешто запамти што је видео сањивим очима, јер увек део

његове душе сања или спава најлепшим сновима. Не знам...

Све те улице, сви ти људи у њима, срећни су када се слави, тај тренутак једне ноћи

оставља трагове, довољно видљиве око нас, али маглом прекривене-сакривене обичном

погледу који посматрач догађаја не види тако дубоко и далеко, јер је можда превише 

близу. 

Ја приметим светлост како чудније пада на неку греду локала, на камен испод светиљке,

на прелаз у облацима испод звезда, на шуми која се више не чује, на таласима где је 

светлост већ дубоко у води, на хрид која је сада усамљена јер погледа наших више нема

на њој. Исто тако поглед зауставим на цвеће и на најлеши цвет који се у овој ноћи 

отворио у најлепшој црвеној боји, добио на волумену и осетио како прија музика и његовим

латицама. Обично тада потражим поглед сличан свом, са том чудном даљином у својој

близини да бих разумео још једно биће које овај тренутак разуме баш као и ја.... 

Међу корак

Онима што чекају поклањам тишину, шапат свих заљубљених ветрова што кришом окрећу наша лица заљубљеним очима и врућим пољупцима. Ноћас им поклањам жар наше вечности и прошлост наше будућности, радост и нашу срећу, а ја,.....ја делим тугу гладним облацима и младом месецу што се сада буди из неких западних шума, и високих снежних планина, између два белутка, у огледалу, да само ту остане сама, ...у мраку моје тишине. Ма срећа и љубав у срцу склоне мрак у коме живимо покрију зарасле ране. Променом времена кад заболе, и опет се врате изнова, весници олује у свакој капи кише временом проклињу нашу вечност. Срећо, зашто си тако достижна и зашто тако лако прођеш кроз моје руке? Има ли те ко на овом свету довољно дуго, да му је досадила, и искривила радост осмеха на лицу? Знам, нема. Зашто смо проклети на самом почетку љубави? Зашто неко добија, а неко губи? Коме је свет учинио љубав простодушном, да је самој себи довољна, да све зиме угреје и заборави? Знам, рећи ћеш никоме. Па јесте, охолост душе у њеном мраку крије све тихе кораке и несмотрене покрете. Раширене шаке и кратки погледи грабе и не виде даље од свог прага, гладна уста врискавог гласа одзвањају бесом празних стомака, оправданост сваког ризика. Сви смо ми људи, једни другима слични у својој различитости, у својој невољи, у очима пријатеља бистримо наше душе када олује прођу. Видамо једни другима ране, али нестајемо без почетка и краја, у времену које нас се и не сећа и не саосећа. Видим тај трачак светлости у твом оку, јачи је од свега што сам мало пре говорио, јер душа мозгу неверује, јер осећа топлину која се речима не спознаје. Додирујем ти мекане прсте и прелазим преко јагодица, осећам нежност милујући те, а то брише сваки траг у мраку. На уснама пољупци лете као латице што милују лептире, и свака рана што беше на твом и мом телу постаде младеж ил цвет. У огледалу сваке зоре Сунце отркива изнова наша лица, и живот тече даље без прошлости и ситница, свака је нова страница чиста и река је наших снова пуна, рађају се нова деца и свет је изнова прича...

Када се вратим...

...Могу Вам рећи да сам срећан, да ми се жеље појављују сваке секунде, а мисли као врела пара терају да очима тражим нове путеве и нове људе, да путујем... Вечерас сам ухватио себе у тренутку када су очи и мисли већ одлутале далеко, што је друштво и приметило... Није ово прича о мени и о времену које је протекло без песама, једноставно време је пролетело у послу и у обавезама које нас заробе неко време, али дође и време одмору. Ево сада се мислим куда ћу све да лутам са њом и без ње, да уловим оно мало лепог што се крије у светлости сваког дана и у тами блиставе месчине испод мојих и њених сводова љубави. Срећа и љубав нису вечне категорије у које бих радо увек побегао, ипак су то само јака компулзивна осећања привржености, припадања и задовољства живљења подложна зубу времена баш као и наш живот, који понекад стварно изгледа да кратко траје и да није испуњен. Тражим траг твог додира на мом телу који још увек нежно пече пољупцима са твојих меканих усана. У свим звездама које својом светлошћу обасјавају ову ноћ, и од свих облака који се крију, дивније очи и искренију душу нисам срео. Благ као ситан немир поветарца латицом коју носи са једног на други крај улице, и ја се осећам исто, својом судбином везан за тебе, одлазим и долазим. Снови су испрекидани у свакој ноћи када те немам поред себе. Некад стигнем да те пољубим, заустим и кажем да те волим, а некад нестану пре него и покушам да додирнем твоју душу. У тишини коју не грлим, а она загрли мене када си ти далеко, када недостајеш, покушам да вратим сјај твојих очију, додир мајских пољубаца на свом врату, да вратим време тамо где је први пут стало, за мене и тебе. Не тако често речима у писму покушам да сломим самоћу, даљину и тугу, колико брзо пожурим да ти се вратим. Знам да сам неко ко у тишини поред тебе може сву своју љубав да искаже, да те воли и да те разуме. Ти си као и ја, у шапату заљубљених.

СВИМА ЈЕР ВАС ВОЛИМ

Моја љубав је прослуа цвеће стазом њеног срца,
по њој сада ходам.

Моја љубав нема границе
које ја познајем.

Моја љубав уме
и вашу љубав да веже.

Она је моја мисао среће
и залазак туге,
она је нешто много веће...

Она је ту, под мојом руком,
прстима шета тастауром.

Моје срце теби припада

Свима кажем да си лепа

да си мојом руком

нежно загрљена

и срцем 

испод образа

у топло 

окупана,

....љубави.

 

И сви они око мене,

сада те виде 

у мени,

у мојим очима,

у мојим мислима.

 

Знам да су моје очи

попримиле твога ока сјај,

знам,

једноставно осећам.

 

Постао сам мекши

трапавији и слађи,

ти то знаш,

а знам и ја,

јер станем на семофору

кога нема,

а ти ме повучеш да кренем,

јер додирнем јастук, 

а ти се насмејеш

и пољубиш ме.

 

Толико несавршености

чини наш,

мој и твој живот 

савршеним.

 

Волим те у складу

нашег несклада,

јер смо заједно.

 

Колио сам те пута

погледом читао и додиривао,

баш сваки део твоје нежности,

речима изјављивао ти љубав,

телом и рукама доказивао,

слушао те и када плачеш

и када се смејеш,

познао те у свакој тишини

и видео у сваком мраку,

пружио ти руку

и окренуо други образ,

био бесан и благ,

волео сам те

и сада те волим

много више.

 

Поред мене си,

у мени си,

ходаш мојим кораком,

мислиш мојим срцем,

а када падне ноћ,

и ти се привијеш уз мене,

склупчаш у топло клупко

које се гура,

пустиш да те моја рука загрли

у пољупцу који ми подраиш

сваки пут лепше

и сваки пут јаче

него пре,

ја сам испуњен,

и понекад се уплашим 

да те не изгубим,

ма знам да нећу,

ал цимне ме тај осећај страха,

срам га било

за то што ради.

 

Видим да је пешчани сат

дупке пун на јужном полу,

помогни ми да га окренемо,

нека тече као што је текло

свако зрнце наше љубави.

 

Образ на длан

Образ на длан

тако мек, нежан и мио,

ти ми подари.

 

Спусти га полако

нек осети 

како га грејем

прстима милујем

тихо у сутону

у сваком мирису

пољског цвећа,

ту на мојим грудима,

спусти га полако.

 

Тако је чист и бео,

образ на длану, 

а на уснама жар

ти их запали.

 

Мој образ на длану

моја слика душе

моја линија живота

коју чувам себично.

 

Образ на длану

тако спонтано

пао у наручје среће.

 

Загрли га и другом руком

погледај у очи

нек се погледи сретну

образ на длану,

тако јак, искрен и слободан,

моја душа, моја јесен и моје пролеће

полеће са длана у твоје срце.

 

Образ на длану

осећај љубави

дубље и најдубље 

допире.

 

Образ на длану

мој делић

времена је.

 

Колико је леп тај осећај љубави када га осетиш док ти је њен образ на длану...овде престају речи...овде причају осећања...образ на длану....

Умем да разумем

Умем да разумем,

да се вратим

тамо где сам

некад стао,

и твоју љубав крао.

 

Познам трагове 

твојих песама

на длану,

на ком дише

душа невина.

 

У рукопису овог времена

на крову света

изнад овог корова

живиш ти,

моја љубави.

 

Ја знам

да биће још

цвркута

и весника пролећа.

 

Ја знам да ћеш ти 

ко и сви 

лабуди

на мом језеру,

тихо пловити.

 

Доста је тренутака у животу који нас чекају ту негде иза ћошка или угла. Схватити да смо сами у друштвеној игри је лако, ако почнемо да верујемо једно другоме како би игру живота победили. Твоји и моји ћошкови и углови су различити, потребно је само да постану наши и ми смо победили. 

Увек прођем

Увек прођем

застанем

полако поглед подигнем

у твоје мале прозоре

вечно заљубљен,

помало умирем

сваким даном 

све више

изгубљен

вечном тугом

заробљен.

 

У боји месеца

под сводом белих звездица

сањам сан

немиран,

и опет сам

остајем

да грлим беле зидове

тишином препуне.

 

Кад ми корак

посрене 

и кад болом усне

пресуше,

а срце стегне тело

да не препукне,

ја у мрежи паука

игром лептира

гасим се.

 

Кад кад прођем ту где бол не престаје, у те марачне улице, без броја тугом бачене, у неко наше сећање. Знали смо, али нисмо дали све.

 

Ћутање боје злата

Ево седим ту поред тебе

смејем се тихо

осмехом задовољног човека,

а погледом сечем

даљину зелених брда

и цвтних равница.

 

Мир ове наше тишине

твојих усана жеђ

и очију срећних

срце своје смирујем

руком твоје раме милујем

ћутањем боје злата

додирујем

сваку нежну латицу

твоју меку постељу

крилома брижног анђела

спустам главу преко твога колена

и ћутањем боје злата

мирујем

твоје срце смирујем.

 

Ћутањем боје злата

у твојим очима

читам трагове

и видим нове веснике

и пролеће.

 

Лете ласте скитнице

у наше градове

у наше мало склониште

тамо негде, где ћутање

говори све.

 

Боје злата ћутање,

заувек остаје

у наша срца никад не престаје.

Џепне Венере

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

 

Ко би то знао рећи боље него-ми

Ви-они,

 

Осмехом на блиц спремне да прсне

право у срце,

 

то човек воли и просто се деси.

 

Еј, колико је далеко та Венера?

Ма није проблем,

има она своје изасланике,

џепне, слатке и на развлачење,

стану чак у свачије срце.

 

Сретнеш их на трен,

заголицају,

свака на свој начин,

у погледу ухватим сјај,

а он загреје и подигне моја крила.

 

Џепне Венере

воле да се смеју и да мисле

рукама које шире,

уснама да обликују,

да кажу више и мање,

не знају да сакрију,

и несвесно покажу да воле,

али ту негде иза сваког ћошка

њиховог погледа сакрије се оно

неухавтљиво топло

неизрециво...

 

Џепне Венере то имају од рођења.

 

Тако је лако носити име богиње

и живети суштину љубави живота,

она је разлог постојања свих

немира у срцу, у души.

 

Она је спој склада и несклада

у нашим и туђим очима, понекад,

а у њиховим никад.

 

 

Богат је свако ко има џепну Венеру,

а онај ко има више?

он има проблем веселе природе,

није му лако јер је буквално тако.

 

Оне умеју да се распилаве

и окрећу супротно од казаљке на сату,

да заврте и повуку на све стране света.

 

У срцу држе ружу ветрова

и росу да нас умије,

а кожу меку попут латице.

 

Оне се препознају и живе заједно

довољно близу,

а то никада није далеко.

 

Ко би још мерио даљину

од срца до срца,

али пут постоји,

само га оне знају,

показују.....

 

О неким стварима на БЛОГУ (испод мог Крила)

Негде дубоко у нама, где кријемо, ма не, него где чувамо наша најинтимнија топла осећања, станују мали људи, скоро ко патуљци. Јесте да они немају појма, да из нас излазе и шетају кад им се ћефне, али увек има оно али што понекад нашу срећу квари, али то није то АЛИ.

Писајући овде једно добро и лепо време схватио сам и потврдио себи да смо ми људи стварно чудна врста живуљки што ходамо на десет прстића. Имамо и тај органчић који није органчић, зове се мозак, мада ми понекад више личи на мозаик неког лавиринта величине зрна грашка или коцке шећера, у сваком случају нашао бих ја још милион поређења, али сумњам да бих успео да завршим пост од силног смејања...

Иначе тај минијатурни, а комплексни лавиринт не иде одвојен од нашег срца, е ту је то за неког проблем, али ја савете по овом питању не бих давао, јер смо их сви ми превазишли(да ме не би сви напали нек буде неко јесте неко није).

У сваком случају мени моје срце каже кад мозак почне да вуче на његову страну да станем, ух ја станем па опет размислим, ма осетим и онда одлучим.

Шта ту не ваља, и шта се ту не уклапа у сличицу?

Много и мало тога, раније је било, ма боли  ме уво ---ћу пробам,---ћу урадим, а после ћу размислим па ћу ти кажем, сада је опет урадићу, јавићу, извинућу се, пробаћу поново (да те/да је) позовем, то није вредно заборава глупости, ипак сачекај или позови, ма саслушај и издржи,ма човеку су дате речи чак и да се свађа и да слути кроз њих, ма нек се поново роди исто ти је, дај му шансу нека исправи, знам, али вредеће, на крају краја почиње нови почетак.

Овде на блогу је у задње време доста живо,али некад осећам трпно стање, па ме мало одвоји у задње време од писања. Иначе драга је атмосфера, доста нас се издвојило у мање групице и једни другима пишемо, четујемо и размењујемо мишљења.

Унели смо већи део себе овде можда више него што је требало. Сећам се када ми је Биља објашњавала прошле године да је БЛОГ уствари један електронски дневник који се води, за разлику од оног у писаној форми, за разлику од старог овде могу сви да га прочитају.

Из тог разлога видим да понекад крене погрешно тумачење у коментарима, због тога ми мало буде и смешно, али доста се људи повреде, јер баш то познавање-не познавање друге особе изазове бум и тугу, разочарење.

Будимо сви свесни овога, овде смо онакви какви пишемо да јесмо углавном, а тамо негде лево десно смо испред тастатуре и светлог екрана баш онакви какви јесмо (сами) у покушају да нешто кажемо и покажемо, да нешто изразимо и да нешто пошаљемо (увек лепо надам се јер ја тако видим до сада, иначе немам намеру да носим наочаре).

Сви сте ми ви овде људи драги, мој блог Облаци некако ми је дао крила до ваших срца у њима сам нашао ту неку пријатну топлину која их шири сваким коментаром који прође испод мојих крила мојих очију кроз моје срце. Ја неумем другачије да гледам све Вас овде драге особе него кроз своје срце, тако ми је много лакше, тако Вас најбоље разумем. Ма боли ме уво што понеки немају појма и што ће ми рећи није све округло Дејане имаш ти и своје и наше ћошкове, па гвирни ил ми да гвирнемо, свашта и ништа, ја опет кажем изрази оно лепо у себи што имаш, покажи га на онај начин који умеш, простодушно, вратиће ти се дупло, па нек је оно и тужно и срећно, то си уствари ти који куцкаш ипак ја мислим да је блог нешто само твоје лепо, подељено са свима нама, а не нешто као Бритни, Политика,Звезда Гранда итд.

Волим кад ми срце куца

твојим пољупцима,

чак и кад спаваш.

 

Волим те што и речима некад 

моју срећу у твојој души нађеш.

 

Волим те и када се слабо 

са стварима око себе снађеш.

 

Волим те и у овом зачараном кругу

што ме чак и слепа нађеш.

 

Волим те.

 

Опет те волим што си моја

што ниси ничија друга.

Волим те онако себично

испод крила испод ока.

Волим те тако блиско

и тако далеко,

али ти даље од мог срца 

не би могла.

 

Волим те 

ти си разлог 

мог живота.