Џепне Венере
Ко би то знао рећи боље него-ми
Ви-они,
Осмехом на блиц спремне да прсне
право у срце,
то човек воли и просто се деси.
Еј, колико је далеко та Венера?
Ма није проблем,
има она своје изасланике,
џепне, слатке и на развлачење,
стану чак у свачије срце.
Сретнеш их на трен,
заголицају,
свака на свој начин,
у погледу ухватим сјај,
а он загреје и подигне моја крила.
Џепне Венере
воле да се смеју и да мисле
рукама које шире,
уснама да обликују,
да кажу више и мање,
не знају да сакрију,
и несвесно покажу да воле,
али ту негде иза сваког ћошка
њиховог погледа сакрије се оно
неухавтљиво топло
неизрециво...
Џепне Венере то имају од рођења.
Тако је лако носити име богиње
и живети суштину љубави живота,
она је разлог постојања свих
немира у срцу, у души.
Она је спој склада и несклада
у нашим и туђим очима, понекад,
а у њиховим никад.
Богат је свако ко има џепну Венеру,
а онај ко има више?
он има проблем веселе природе,
није му лако јер је буквално тако.
Оне умеју да се распилаве
и окрећу супротно од казаљке на сату,
да заврте и повуку на све стране света.
У срцу држе ружу ветрова
и росу да нас умије,
а кожу меку попут латице.
Оне се препознају и живе заједно
довољно близу,
а то никада није далеко.
Ко би још мерио даљину
од срца до срца,
али пут постоји,
само га оне знају,
показују.....
