Туга и Љубав
Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,
ни руке твоје да додиром моју слабост смири.
Нема светлости у зори ока мог,
ни по пољима жита.
Нема твојих корака
нити твоје сенке,
нема ни пољубаца,
ни загрљаја.
Душе нам се скриле.
Туго моја како си тешка,
ти руке немаш,
а давиш ме јако,
ти облик немаш,
а трајеш полако,
ти ћутиш,
а ја вапај после бола пуштам.
Ипак си сама без сенке
ко што ћу и ја бити
када од мене одеш.
Туго, нећу те никад заволети
ко што заволех њу.
Ти можеш у мени да плачеш
попут ситне кише
низ образе бледе,
да ме изнутра гориш,
да ме не штедиш.
Ти ћеш ме имати вечно
у забораву времена,
а ја,
ја ћу се једном
теби у инат,
осмехом детета
ругнути тада,
и онда отићи,
Ипак туго моја,
сродићеш се поред мене
као пас поред луталице.
Венуће цвеће као и наше руке,
пустаћеш суво корење дубље,
ја ћу те идаље чувати
иако наопако растеш у мени.
Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.
Сада туго моја мало одмори,
окрени ми леђа,
зажмури у мраку,
сачекај росу,
успавана буди у мојој коси
и седи полако временом
што боре спрема
свима нама,
па и теби
без реда.
Ви моје очи
што од звезда
светлости тражите сада,
немојте снити,
јер ни оне снити неће.
Узбуркан талас плиме и осеке,
мириса мора и боје јасмина,
сада на њеним уснама утеху
моје усне траже.
Ниси далеко,
испод овог свода,
најфинијом свилом
песмом славуја
и крила лептира
у мојим грудима заточена,
сама,
именом својим,
Љубави.
Куцаш спорије,
ослушкујеш тугу
и она ослушкује тебе.
Плашим се да те не изгубим.
Сада сам сигуран,
да,
волети је лако,
живети целим бићем
тешко
је.
Можда сам срећан у својој туги,
можда несвесно богат
њеном самоћом,
ходницима
белог и празног,
а опет,
док је део тебе у мени остао да куца,
ЈА,
осећам живот
венама да тече.
Све се мења
све нам пролази
реком без повратка,
и птице изнад нас
идаље лете,
и дететов
осмех из плача прерасте
и постане човек,
а човек да постане детете
тежи одувек.
Љубави,
сада када је туга преварена,
заварана својом лепотом,
тешким речима,
предворјем раја и пакла,
на самом почетку живота,
кораку до сна,
росом цвета зоре
што Сунцем нестаје,
рећи ћу....,
а ти се само
насмеј њеним осмехом,
ако је и он тако тих
у овој даљини
од мене до тебе,
спојен нити танке струне виолине
штојош понекад осетим у мраку.
Волим те и сијам изнутра,
кријем, ал сакрити њену љубав
умети никада нећу.
Тако је бистра и чиста у овој јави
покривена даљином блискости
мојих и њених образа,
увек загрејана у хладној ноћи.
Руком својом љубави у мраку крени
спрам звезда ка мени успавај месец,
чувара нашег
тајну му повери......
Испрекидана песма
од хиљаду парчади
оштрог стакла
светлуцаће по стази
која се губи далеко.
Прстима по белим чашавима
скидаш сене мојих и твојих уздаха.
Иста си у сваком огледалу
где моје очи виде срцем
твоје лице, твоје усне....
Будан из прикрајка ослушкујем
промену времена,
промену годишњих доба,
смену облака, кише и Сунца.
На мени остају трагови,
изнутра чист,
једном рођен,
припадам само теби.
Само сада,
могу бити твоја сенка
која се понекад склупча,
а понекад задрхти од страха.
Нема облика, нема мириса,
већ само трептај душе
и осећаја,
у рукама,
на уснама
испод загрљаја,
у погледу,
у кестен очима,
само у нама.
Туга и Љубав
Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,
ни руке твоје да додиром моју слабост смири.
Нема светлости у зори ока мог,
ни по пољима жита.
Нема твојих корака
нити твоје сенке,
нема ни пољубаца,
ни загрљаја.
Душе нам се скриле.
Туго моја како си тешка,
ти руке немаш,
а давиш ме јако,
ти облик немаш,
а трајеш полако,
ти ћутиш,
а ја вапај после бола пуштам.
Ипак си сама без сенке
ко што ћу и ја бити
када од мене одеш.
Туго, нећу те никад заволети
ко што заволех њу.
Ти можеш у мени да плачеш
попут ситне кише
низ образе бледе,
да ме изнутра гориш,
да ме не штедиш.
Ти ћеш ме имати вечно
у забораву времена,
а ја,
ја ћу се једном
теби у инат,
осмехом детета
ругнути тада,
и онда отићи,
Ипак туго моја,
сродићеш се поред мене
као пас поред луталице.
Венуће цвеће као и наше руке,
пустаћеш суво корење дубље,
ја ћу те идаље чувати
иако наопако растеш у мени.
Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.
Сада туго моја мало одмори,
окрени ми леђа,
зажмури у мраку,
сачекај росу,
успавана буди у мојој коси
и седи полако временом
што боре спрема
свима нама,
па и теби
без реда.
Ви моје очи
што од звезда
светлости тражите сада,
немојте снити,
јер ни оне снити неће.
Узбуркан талас плиме и осеке,
мириса мора и боје јасмина,
сада на њеним уснама утеху
моје усне траже.
Ниси далеко,
испод овог свода,
најфинијом свилом
песмом славуја
и крила лептира
у мојим грудима заточена,
сама,
именом својим,
Љубави.
Куцаш спорије,
ослушкујеш тугу
и она ослушкује тебе.
Плашим се да те не изгубим.
Сада сам сигуран,
да,
волети је лако,
живети целим бићем
тешко
је.
Можда сам срећан у својој туги,
можда несвесно богат
њеном самоћом,
ходницима
белог и празног,
а опет,
док је део тебе у мени остао да куца,
ЈА,
осећам живот
венама да тече.
Све се мења
све нам пролази
реком без повратка,
и птице изнад нас
идаље лете,
и дететов
осмех из плача прерасте
и постане човек,
а човек да постане детете
тежи одувек.
Љубави,
сада када је туга преварена,
заварана својом лепотом,
тешким речима,
предворјем раја и пакла,
на самом почетку живота,
кораку до сна,
росом цвета зоре
што Сунцем нестаје,
рећи ћу....,
а ти се само
насмеј њеним осмехом,
ако је и он тако тих
у овој даљини
од мене до тебе,
спојен нити танке струне виолине
штојош понекад осетим у мраку.
Волим те и сијам изнутра,
кријем, ал сакрити њену љубав
умети никада нећу.
Тако је бистра и чиста у овој јави
покривена даљином блискости
мојих и њених образа,
увек загрејана у хладној ноћи.
Руком својом љубави у мраку крени
спрам звезда ка мени успавај месец,
чувара нашег
тајну му повери......
Испрекидана песма
од хиљаду парчади
оштрог стакла
светлуцаће по стази
која се губи далеко.
Прстима по белим чашавима
скидаш сене мојих и твојих уздаха.
Иста си у сваком огледалу
где моје очи виде срцем
твоје лице, твоје усне....
Будан из прикрајка ослушкујем
промену времена,
промену годишњих доба,
смену облака, кише и Сунца.
На мени остају трагови,
изнутра чист,
једном рођен,
припадам само теби.
Само сада,
могу бити твоја сенка
која се понекад склупча,
а понекад задрхти од страха.
Нема облика, нема мириса,
већ само трептај душе
и осећаја,
у рукама,
на уснама
испод загрљаја,
у погледу,
у кестен очима,
само у нама.
Љубав нема права на грех
Кад двоје људи стану
у линији ока усне крену
у пољубац,
у осмех,
као залог времена...
Загрљајем Сунца ближи,
а изнад облака,
љубав нема права на грех.
Све је твојом руком
мојим срцем,
ту поред нас
латице отворило,
као траг у времену,
заувек остало.
Није судбина ил друга страна месеца,
твог и мог образа,
сама крива и превртљива
туђим сновима крила предала.
Ниси ти, а нисам ни ја,
само два
изгубљена путника.
Загрљајем Месеца ближи,
а још увек изнад облака,
љубав нема правила.
Сваком своје време
даје и отима,
нама је срећа стигла
после ветрова.
Свима је свет
очи затворио,
а нас је њихов мрак
приближио.
У болу туге
што срца носе,
а сузе сијају,
нађох у теби,
своју утеху.
Љубав нема права на грех,
а ветар време за страх.
Кад двоје људи стану
у линији ока усне крену
у пољубац,
у осмех,
као залог времена...
Треперим у ветру
По која кап сузе на уснама из очију које испраћају лето, спуштеном руком држе се за успомену, а јесен краде ветру мирисе цвећа, дрхти ово срце док трепере крила живота.
Именом се твојим препознах,
у гласу,
у трену,
у овом светлу,
по ко зна који пут,
испрекидана прича,
једна сенка
и једна љубав
поново
као суза на уснама
мирис руже боје пурпура.
Тако те је лако љубити,
будити се у твом загрљају и
паперјастим осмех твог лица
растеривати магловита јутра
и кишне облаке,
а опет,
тако те је тешко задржати
близу,
да дишеш и куцаш
место мог срца.
Прођем трагом сећања између ноћи у мају и јутра на твом рамену, сенком се насмејем као да још увек будим твоје око, твоје усне и додиром умивам твоје тело.
Исто је срце застало да куца,
истом се мимиком
ход дечака по киши
претворио у сан
једног мушкарца.
Време је у мени и теби
поново овом кишом
вратило наше наде,
изгубљене снове
и сва наша буђења
пре свитања.
О како је велики страх
што расте у мени,
испрекиданом мрежом рибара
ухваћен празним таласом.
Насукан на обале живота
длановима пуних песка,
а о чима у једној шкољки
збуњен чекам
откуцај свог живота.
