Срећа
Сви сте ми говорили
и када сам трчао
и када сам падао
ух срећа је
умало главу
ниси сломио.
Е, и тада сте ми причали
куда лудо
превариће
узеће
и сломиће
и тада нисам слушао,
само сам љубио и грлио,
а онда губио.
Ма ко,
зар ја,
двапут је двапут
на исту фору
мора да сте ви сада луди
па живот ме научио
више никада
али никада....
па ето опет
учим да ходам,
замало
срце да изгубим
у круг...
И тако,
срећа је то
док куца
у нама у њој,
све док је тражим
све док је нађем
све док је желим
да љубав са њом и живот
поделим.
Среће је када се надаш
када те сасвим неочекивано нађе
у некој случајној ситуацији.
Срећа је опет љубав у свему
у лептиру
у дуги после кише
на латици цвета
у липи када неко кине
у свему што око завара
а срце понесе.
Срећа је исто што и љубав
огледа се у нама
лицем у лице
очима и уснама
дланом мог
и дланом длана твог
пресликана пролећа и лета
росних ружа
миришљавих багремова.
Срећа је чудо у природи
извор у пустињи
оаза мог и твог немира.
Срећа није пут
срећа је увек путоказ
наших душа.
Срећа је што дајемо
и умемо да примимо,
срећа је и када залутамо
и када се вратимо
а ја никако да се исплетем
и нађем пут
сви су ми путокази ка теби
у теби,
и поред тебе.
Искрено
срећа је када те гледам док спаваш
док су ти очи затворене
док руке држиш поред образа
док се мешкољић
док ти је тело припијено
и док га јутро хлади
а моје усне љубе
срећа је када прстима кружим
по кожи девојке-жене
срећа је жеља сваке пожуде
а никако пожуда жеље,
срећа је страст
и свака слаткоречивост срца,
окупана нежност
прстију и твоје косе
образа меких
и усана влажних
и моје оштре браде.
Срећа је беседа светлости
комадић сваког неба
и дом сваке звезде.
Срећа је Сунце
наше земље
и сестра нашег брата
најближа родбина
и она брбљива рођака
и свако дете.
Срећа је то све и много више...
Једном бићу
Као и увек на тргу
смер и правац ка вечности
док ветар дува
док падају свечано кише
једно биће чека.
Очи читају
редове капи на асфалту
слажу барице речи
преливају их улицом
са једне на другу страну
и једно биће чека под стрехом.
Дишеш тихо у мраку
чекаш светлост да дође
да престану капи
да попустиш кајш на капуту,
у једном бићу куца друго.
Гледаш на сат,
а он је спојио кзаљке још
20 минута раније,
нису се спојиле усне,
једно биће дрхти.
Таласа се лишће у крошњи
буди се месец
начичканим небом
пуним звездица,
једном су бићу дланови у зноју.
Стигло је светло у брзим корацима,
у уснама и пољупцима.
Ето опет...
Ето....
ти луташ као свако скривено срце, жељом љубави поведено до граница стварности бића којем тежиш. Опточиш тиркизом небеско плаветнило, зарумениш све пољане, оставиш хоризонте у води, а сузе претвориш у топле кише.
Како те је тугом волети тешко, а лако нам се она прикраде...
Опет...
Пружаш руке ка земљи, лицу наше мајке, кожи испуцалој од времена и самоће по којој остављасмо трагове наших путева.
Подижеш поглед ка небу, оцу који нас остави тражећи ново Сунце, нову земљу и хлеб за све нас.
Дишеш плућима наших шума, таласаш ветром врхове планина и наших понора кроз корита реке, што нас раздвајају.
Знам, чекаш да падну топле кише, сузама нашим умивени трагови љубави.
Могла би даље да луташ, да се обликом природе у свему огледаш,
Могла би, али си ти део ње, а она део тебе, заједно сте у струји која вијуга ка вечности.
Где ћу те наћи
Где ћу те наћи,
први пут,
у првом ветру љубави,
и пољупцем ушушкати лептира,
твоје срце.
Где ћу наћи увојак твоје косе,
прамен свиле,
штирак белине,
нежну и меку кожу
пуне свежине.
Где ћу спустити своје лице,
и дланове твоје испунити,
а рукама на крилима
сан снити.
Где ћу те наћи?
Ту по твојим траговима,
ту по тихим корацима,
ту међу звездама,
ту у мојим очима,
ту поред мене,
ето ту док куцаш у мени.
Верујем срцем
Не постоје праве границе, нема јутра у мраку, реке теку својим током, сливају се у веће и одлазе у море или једноставно пониру. Исто тако у боји пролећа, у боји лета смењују се дани-ноћи, престају кише, почиње спарина да удара у прозоре, да ваздух носи тежину. Мисли ипак остају исте, спутане тренутном пажњом, наших очију које читају нешто или смо једноставно у разговору.
Онда када дан загризе у подне при крају радног времена, када гужве крену, када из кошница полети талас, почињу проблеми. Човек се на све навикне, а никако на себе. Повремено себи постављам питање:» која је сврха мог пискарања, одговор је да на овај начин упознајем самог себе као и људе око мене који ме читају». Иначе то је истина, једна од многих које нажалост ретко спознајемо и тешко признајемо. Друштво се брани наглим променама и светско-економским интеграцијама, али појединац једноставно у томе нема времена за себе, а исто тако не може чути и друге. Формална-опуштена комуникација уз кафу у регуларном радном времену, мислим на оне који имају услова, задржи тек толико ону нит што ја кажем у себи «наши смо, као и наши проблеми», више од тога остаје спаковано у нама и однето у празно, а празно смо опет ми. Не желим више да пишем овоме, сви смо тога свесни, треба се борити, навике су чудо, а лоших је брдо.., а сад о лепим стварима:
Верујем срцем
Верујем да понекад луташ намерно,
да сама покушаваш да ухватиш траг,
да желиш наћи срећу
тамо где сам заборавио да постоји.
Верујем да ти је свака мисао
понекад другачија и лепша
када ме у сну нађеш
и када те пољубим,
верујем да је тако
јер ја тако и осећам.
Верујем и знам
да си сва од звезда
и мојих снова састављена
негде у мом срцу
од раније,
да си полако расла
у мојим плућима,
учила исте кораке
и додиривала исте ствари.
Верујем да си љубав осетила
на мојим уснама.
Теби, која ме чекаш
Чекај да станем, срцем, оком, путем којим путујем.
Неумем да лажем, волим те, одлазим, а кријем и носим то јако у себи, признајем:
све су ми речи у води испод месечине и Сунца твојих очију,
све су ми мисли, зрнца прашине и пепела,
сва ми је туга, пут којим одлазим.
Чекај, ћутаћу твојим речима, волим те јако....
уздах ћу сакрити ко што га у грудима кријеш ти,
нећу плакати, а ти ћеш већ у грчу грлити,
волим те....
Чекај, не окрећи се,
тешко је држати дугу....
расцветале пупољке...
по коју пчелу...
пољубац на образу...уснама и твојим длановима.
Чекај, заувек је много,
у песку времена....
испод ветрењача...
и кривих торњева.
Чекај, свет је мали око нас,
и све набујале реке...
перони пуни путника...
и шине изнад камена.
Чекај, врати се Сунцу,
изнад облака...
мајци у сазвежђу...
мога имена...
М . Л . Н .
Разговор
...ево ту поред мене
седи мој пријатељу,
питаш, причаћу ти,
није као све друге,
уствари нико није налик њој,
знам сви ми имамо снове,
али она их носи у очима,
а њене су тако лепе,
заспао бих да смем.
Није тако лако волети њу,
Зашто питаш? Зато што је земља округла,
зато што нема ћошка и зато што је то срце.
Знаш да сам јој бројао звезде,
озбиљно,
стао сам код оне у њеном пољубцу,
и ту сам остао заувек...
Туга и љубав
Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,
ни руке твоје да додиром моју слабост смири.
Нема светлости у зори ока мог,
ни по пољима жита.
Нема твојих корака
нити твоје сенке,
нема пољубаца,
а нема ни загрљаја.
Душе нам се скриле.
Туго моја како си тешка,
ти руке немаш,
а давиш ме јако,
ти облик немаш,
а трајеш полако,
ти ћутиш,
а ја вапај после бола пуштам.
Ипак си сама без сенке
ко што ћу и ја бити
када од мене одеш.
Туго, нећу те никад заволети
ко што заволех њу.
Ти можеш у мени да плачеш
попут ситне кише
низ образе бледе,
да ме изнутра гориш,
да ме не штедиш.
Ти ћеш ме имати вечно
у забораву времена,
а ја, ја ћу се једном
насмејати у инат теби
и тад ћу отићи.
Ипак туго моја,
сродићеш се поред мене
као пас поред луталице.
Венуће цвеће као и наше руке,
пустаћеш суво корење дубље,
ја ћу те идаље чувати
иако наопако растеш у мени.
Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.
Сада туго моја мало одмори,
окрени ми леђа,
зажмури у мраку,
сачекај росу,
успавана буди у мојој коси
и седи полако.
Ви моје очи што звезда светлост тражите сада,
немојте снити
јер ни она снити неће.
Узбуркан талас плиме и осеке,
мириса мора и боје јасмина,
сада на њеним уснама утеху
моје усне траже.
Ниси далеко испод овог свода,
најфинијом свилом,
песмом славуја
и крилима лептира
у мојим грудима заточена,
љубави.
Куцаш спорије,
ослушкујеш тугу
и она ослушкује тебе.
Плашим се да те не изгубим.
Сада сам сигуран,
волети је лако,
а живети тешко,
срећан сам у својој туги,
а исто толико богат,
док је део тебе у мени остао да куца.
Све се мења
све нам пролази
реком без повратка,
и птице изнад нас идаље лете
и дете постане човек,
а човек да постане детете
то никад.
Љубави сад кад је туга преварена,
заварана својом лепотом,
тешким речима,
рећи ћу ти у поверењу,
а ти се насмеј њеним осмехом..........................
Мируј срце моје
Ту где су струне твог и мог срца заспале,
тихо под сводом златних звезда
очи твоје и очи моје,
дечак са ногама у води
и главом у облацима
телом лута,
а срцем воли.
Ту где су струне заспале
неко сања,
неко ноћива,
неко јако воли.
Ту поред твојих образа
усне се буде
и рукама рај додирују.
Очи твоје и очи моје
зору у загрљају снивају.
Спавај, не буди се
ветар ће путеве у сну
отворити,
пољуби и заборави,
кап кише,
комадић земље,
роса латице срца мога.
Недостаје сан
Ко нам краде године у низу
ко се крије у свакој сенки
ко је то са дахом ветра
ко је то склопио крила
поред тебе и мене
ко нас то буди
ко успављује,
ко нас је учио да дишемо,
да гледамо и осећамо
ко нас је тугом преварио
ко нас је срећом подигао
ко ти је дао име Љубави?
У тами поред овог светлећег екрана, слова корачају у речима, премештају се мисли, прсти греше и повезују наопако сва ова слова заједно. Доводим их у ред, гледам их читајући између редова... Видим тебе љубави, блисташ белином. Шта бих ти рекао сада, а да ме погледаш, приђеш, загрлиш и пољубиш?
Већ сат на овој лајсни каже спавај, а ја спавати тако лако нећу, знам рекла би спавај м... и ја би се окренуо твом образу.
Колико бих тога урадио сада, али крај овог кревета, овог чаршава испод звезда празног ме гуши у мраку туђих звезда.
Неумем да зажмурим без тебе љубави
то је мој грех и ја га волим,
остаћу овако да гледам у тебе
у сваку звездицу
на рубу твојих усана.
Ту на облаку од свиле
испод меке коже
куцај за мене
ја ћу живети.
Ритам града
У обичном дану, сунцем испуњеним људи, топли и срећни и ја међу њима. Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у расцветале крошње. Ко би то могао да сломи, да скрати траву, да посече дрвеће-нико. Пењем се и спуштам, размишљам, стајем, окрећем се пролазим кроз зелена и жута светла, скоро увек ухватим талас, а питам се када га нећу стићи.
Доћи ће дан када ћу још више пожурити и стићи као и увек, на почетку недеље тражим њен крај, како смо сви исти и различити, једнаки у својим тугама, а различити у истој мери среће и љубави, што журимо њој у загрљај.
Падне ноћ, покрије ветар сликама у светлу на булевару и рекама испод победника, дуне понекад јаче тек да нас, пролазнике, али више оне дођоше да нас подсети на дом из ког пођосмо.
Познају се приче од једних до других, разговори у кафићу, испеване песме у кафанама, све некако кружи са нама и у нама.
Неко је рекао да смо заједно потрчали пре него што смо пали, а опет исте грешке млађи према старијима праве.
Девојке и дечаци, клинци и клинцезе, бајке у људима, родитељи у својој деци.
Исти смо, данима,ноћима, месецима, годинама, исти, посебни себи и другима.
У обичној ноћи месецом испуњени људи, топли и срећни и јамеђу њима.Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у звезде.
Трептај једног лептира
Реч, као у човека
језик једног
и душа бића твога.
Познајеш обрисе годишњих доба,
годове пребројане храпавим прстима
и лулом дима скривених мириса.
Све то на пропланку ливаде испод свода оближњих облака и засталог плаветнила.
Не знам колико је живот крив, али га кривити смем и несмем.
Истог је немира крв мог свемира што држи заробљену душу да дише у трзајима. Тек по нека звезда светлуца из шареног мрака.
Опет ми гураш ветар у крила и шириш плућа дахом пролећа. Доћи ће лето, јесен и зима и опет ти.
Савки пут звиждук иза леђа,
саплети се осмехом мојих корака
и дочекај ме пољупцима.
Моја си вечност и река, течеш понором моје душе,
уливаш се у сваки кутак самоће, окрећеш воденице измишљен точак.
Машта си у мојим очима, а ја срећа по твојим длановима.
Знојим се када те грлим, а тресем када одлазим.
Шуми, планина кроз лишће на ветру, а цветови склапају латице,
одлазиш када сам те упознао,
долазиш и пре одласка,
шта је то свитање зоре човека
питао бих мудро на Сунцу,
шта си ти
испод ових крила,
испод ових свилених скута,
испод своје меке коже,
и поред сваког откуцаја,
шта си ти?
Ово је вече бајком претворено,
жеља у твом загрљају
осмишљена
тако мала,
а тако богата.
Срећан сам,
а срећа у очима и рукама
испуњена,
обећања,
никад изневерена.
Колико је само плодова овај живот за нас родио,
колико смо се временом заборавили,
колико је нас остало у сенци љубави,
сети се, колико....
....а трен је сачекао минут, минут је прешао у сат, сат је заспао у ноћ, а ноћ је родила дан. Дан је жмирнуо у месец, а 12 месеци испунило годину, а година променила 4 доба и из сна се лептир поново пробудио.
