Недостаје сан
Ко нам краде године у низу
ко се крије у свакој сенки
ко је то са дахом ветра
ко је то склопио крила
поред тебе и мене
ко нас то буди
ко успављује,
ко нас је учио да дишемо,
да гледамо и осећамо
ко нас је тугом преварио
ко нас је срећом подигао
ко ти је дао име Љубави?
У тами поред овог светлећег екрана, слова корачају у речима, премештају се мисли, прсти греше и повезују наопако сва ова слова заједно. Доводим их у ред, гледам их читајући између редова... Видим тебе љубави, блисташ белином. Шта бих ти рекао сада, а да ме погледаш, приђеш, загрлиш и пољубиш?
Већ сат на овој лајсни каже спавај, а ја спавати тако лако нећу, знам рекла би спавај м... и ја би се окренуо твом образу.
Колико бих тога урадио сада, али крај овог кревета, овог чаршава испод звезда празног ме гуши у мраку туђих звезда.
Неумем да зажмурим без тебе љубави
то је мој грех и ја га волим,
остаћу овако да гледам у тебе
у сваку звездицу
на рубу твојих усана.
Ту на облаку од свиле
испод меке коже
куцај за мене
ја ћу живети.
Ритам града
У обичном дану, сунцем испуњеним људи, топли и срећни и ја међу њима. Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у расцветале крошње. Ко би то могао да сломи, да скрати траву, да посече дрвеће-нико. Пењем се и спуштам, размишљам, стајем, окрећем се пролазим кроз зелена и жута светла, скоро увек ухватим талас, а питам се када га нећу стићи.
Доћи ће дан када ћу још више пожурити и стићи као и увек, на почетку недеље тражим њен крај, како смо сви исти и различити, једнаки у својим тугама, а различити у истој мери среће и љубави, што журимо њој у загрљај.
Падне ноћ, покрије ветар сликама у светлу на булевару и рекама испод победника, дуне понекад јаче тек да нас, пролазнике, али више оне дођоше да нас подсети на дом из ког пођосмо.
Познају се приче од једних до других, разговори у кафићу, испеване песме у кафанама, све некако кружи са нама и у нама.
Неко је рекао да смо заједно потрчали пре него што смо пали, а опет исте грешке млађи према старијима праве.
Девојке и дечаци, клинци и клинцезе, бајке у људима, родитељи у својој деци.
Исти смо, данима,ноћима, месецима, годинама, исти, посебни себи и другима.
У обичној ноћи месецом испуњени људи, топли и срећни и јамеђу њима.Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у звезде.
