Недостаје сан

Ко нам краде године у низу

ко се крије у свакој сенки

ко је то са дахом ветра

ко је то склопио крила 

поред тебе и мене

ко нас то буди

ко успављује,

ко нас је учио да дишемо,

да гледамо и осећамо

ко нас је тугом преварио

ко нас је срећом подигао

ко ти је дао име Љубави?

У тами поред овог светлећег екрана, слова корачају у речима, премештају се мисли, прсти греше и повезују наопако сва ова слова заједно. Доводим их у ред, гледам их читајући између редова... Видим тебе љубави, блисташ белином. Шта бих ти рекао сада, а да ме погледаш, приђеш, загрлиш и пољубиш?

Већ сат на овој лајсни каже спавај, а ја спавати тако лако нећу, знам рекла би спавај м... и ја би се окренуо твом образу.

Колико бих тога урадио сада, али крај овог кревета, овог чаршава испод звезда празног ме гуши у мраку туђих звезда.

Неумем да зажмурим без тебе љубави

то је мој грех и ја га волим,

остаћу овако да гледам у тебе

у сваку звездицу

на рубу твојих усана.

Ту на облаку од свиле

испод меке коже

куцај за мене

ја ћу живети.

Ритам града

У обичном дану, сунцем испуњеним људи, топли и срећни и ја међу њима. Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у расцветале крошње. Ко би то могао да сломи, да скрати траву, да посече дрвеће-нико. Пењем се и спуштам, размишљам, стајем, окрећем се пролазим кроз зелена и жута светла, скоро увек ухватим талас, а питам се када га нећу стићи.

Доћи ће дан када ћу још више пожурити и стићи као и увек, на почетку недеље тражим њен крај, како смо сви исти и различити, једнаки у својим тугама, а различити у истој мери среће и љубави, што журимо њој у загрљај.

Падне ноћ, покрије ветар сликама у светлу на булевару и рекама испод победника, дуне понекад јаче тек да нас, пролазнике, али више оне дођоше да нас подсети на дом из ког пођосмо.

Познају се приче од једних до других, разговори у кафићу, испеване песме у кафанама, све некако кружи са нама и у нама.

Неко је рекао да смо заједно потрчали пре него што смо пали, а опет исте грешке млађи према старијима праве.

Девојке и дечаци, клинци и клинцезе, бајке у људима, родитељи у својој деци.

Исти смо, данима,ноћима, месецима, годинама, исти, посебни себи и другима.

У обичној ноћи месецом испуњени људи, топли и срећни и јамеђу њима.Ауто у гужви, препуне раскрснице и тишина песме са цд у глави. Покретне слике ритма града, улице, живота и жиле куцавице никада да стану. Увек довољно разлога за псовку, довољно брига и препрека у животу, а ја само погледом у звезде.