Срећа

Сви сте ми говорили

и када сам трчао

и када сам падао

ух срећа је

умало главу 

ниси сломио.

 

Е, и тада сте ми причали

куда лудо

превариће

узеће

и сломиће

и тада нисам слушао,

само сам љубио и грлио,

а онда губио.

 

Ма ко,

зар ја,

двапут је двапут

на исту фору

мора да сте ви сада луди

па живот ме научио

више никада

али никада....

па ето опет

учим да ходам,

замало 

срце да изгубим

у круг...

 

И тако,

срећа је то

док куца

у нама у њој,

све док је тражим

све док је нађем

све док је желим

да љубав са њом и живот 

поделим.

 

Среће је када се надаш

када те сасвим неочекивано нађе

у некој случајној ситуацији.

 

Срећа је опет љубав у свему

у лептиру

у дуги после кише

на латици цвета

у липи када неко кине

у свему што око завара

а срце понесе.

 

Срећа је исто што и љубав

огледа се у нама

лицем у лице

очима и уснама

дланом мог

и дланом длана твог

пресликана пролећа и лета

росних ружа

миришљавих багремова.

 

Срећа је чудо у природи

извор у пустињи

оаза мог и твог немира.

 

Срећа није пут

срећа је увек путоказ

наших душа.

 

Срећа је што дајемо

и умемо да примимо,

срећа је и када залутамо

и када се вратимо

а ја никако да се исплетем

и нађем пут

сви су ми путокази ка теби

у теби,

и поред тебе.

 

Искрено

срећа је када те гледам док спаваш

док су ти очи затворене

док руке држиш поред образа

док се мешкољић

док ти је тело припијено

и док га јутро хлади

а моје усне љубе

срећа је када прстима кружим 

по кожи девојке-жене

срећа је жеља сваке пожуде

а никако пожуда жеље,

срећа је страст

и свака слаткоречивост срца,

окупана нежност

прстију и твоје косе

образа меких

и усана влажних

и моје оштре браде.

 

Срећа је беседа светлости

комадић сваког неба

и дом сваке звезде.

 

Срећа је Сунце 

наше земље

и сестра нашег брата

најближа родбина

и она брбљива рођака

и свако дете.

 

Срећа је то све и много више...