А вапај празног живот не чује

Нема те у огледалу душе

да загрејеш снове

да залуташ путем маште

да пробудиш будног

да чекаш и дочекаш

мој повратак.

 

У сликама суза низ тело

падају дубоко успомене

по поду се шире

у мраку још увек живе.

 

Не играј се самном вечности

нећу је имати 

ни као млад 

ни као стар

на трен.

 

Изгорећу као свака искра бића

у тами твоје светлости

звездо моје смрти.

 

Стиховима што беху живот

латице бескраја моје душе

пустићеш да вене време

из очију сенке

кроз кожу бледило црне свиле

док преде ветар

у празни капут туге 

што се путем вуче.

 

Ево ту где и овај глас

вири из песме,

где се завршава

тишином извора капи слане росе

осетићеш вапај,

....а вапај празног

....живот не чује.