OBLACI

Можда

Можда као бајка скривен у твојим мислима у твом срцу понекад онако трапаво смешан залутам са мислима у облацима. Можда онако невешт после брзог буђења нагазим твоју машту, можда се сетиш да ти је неко сличан, ма баш такав ушао у живот на мала врата срца, љубави неспретан да сакрије и да је увек да. Можда то ипак није била бајка свих ових година чекања да се сенка претвори у особу вредну лика свога-твог огледала.

Можда...

Можда је ова година у овој причи, једног месеца и њене звезде, можда је дан-ноћи и тренутак радости пољупцем...

Можда смо се срели,

упознали.

Свет је тако мали у том тренутку наше бајке.

Колико је низова капи низ танку латицу сишло,

низ душу твоје меке коже,

колико је само уздаха туге и среће

што се плашиш и поново будиш

што падаш и устајеш,

ал све је то мало и много

за само једно срце.

Можда је љубав саставила моје речи,

а можда су речи украле облик наше душе,

можда је душа узела наша тела,

можда су наша тела створила дугу,

можда је киша дотакла небо,

можда је небо сакрило облаке,

а можда су они пробудили Сунце

и избледели....

Можда је срећа у свакој бајци имала

вечност заветовану на љубав.

Можда...

Можда знам, али сигурно не знам колико је то,

колико је чега могло да стане,

да остане заувек,

али можда то није мало од много,

или је то само нешто од нечег,

везано дубоко у нама,

трн наше сумње, жеља нашег бића,

можда је душа,

а можда је динанаших снова,

можда је рукавац нашег мора,

можда сам ипак пијан и без снова.

Можда је далек пут путника

без ципела и спорог хода...

Можда ће јесен пролећа мога,

можда ће зима лета,

а можда ће ветар почети да дува.

Ко ће га знати где се замтену бајка,

ил стих- замућена строфа,

пасус чудног језика,

мисао снова,

тумач речи између редова.

Можда постанем стар забораву...

Да постаћу стар, 

претворен у камен,

офарбан у бело,

неправилног облика,

са доста малих бора,

сакривеног лица,

једном страном у земљи,

другом у небо,

заувек ћу имати сенку

иако нећу да дишем,

живећу и у пролеће

и у лето,

дочекаћу јесен,

обмотаћу се у бело,

поново ћу процветати туђим латицама,

поново ћу те волети,

ово већ није бајка,

пронашао сам те,

и ти ћеш мене једног дана пронаћи,

смејаћу се птицама њиховом песмом,

пустаћу сузе кишом која по мени пада,

осећаћу бол, али ме неће болети,

волећу и ти ћеш волети,

можда је то тако само у бајци,

можда је то само реч у причи,

можда је то само боја на слици,

можда је то живот у сенци...

Бледо

Као неки репови на ветру

машу својом сенком 

чудног ли су трага.

Као неки покидани снови

пресвучени месечевим плаштом,

као препеване песме

у глави пригушене трубе,

и као рат

и као мир

на хоризонту вечности.

Као дух прошлог времена

врати ме струја немира,

као пољубац после кише

као сузе што ветар брише, 

ја те немам више.

Као све на овом свету,

и све после тебе

празно увек биће.

И ту међу звездама

Знам да сањаш, познајем те међу звездама и осећам у мени растеш, сваки је дан једна ноћ прескочена у ритму срца и овог времена, да могу сада зауставио бих воз живота на станици моје љубави. Ту бих те питао за плес, осмехом сачекао нежне ручице на моја рамена и сви би нас гледали у нашој младости и нашој лудости. Колико је лако када неког волиш и признајеш. У светлу ове наше мале тајне ја откривам тугу у љубави на перону времена, а плес нас води далеко звездама, а ти сањаш, препознајем те. Спусташ се и подижеш на прсте да ухватиш мој корак, ускоро ће зора, а неко поћи мора, без питања.

У свему видим љубав, а љубав си ти. 

Ту где ти и ја

Ту где сан

покрије нежно

твоје и моје

срце,

ту где нови дан

зором росе 

из наших очију

украде светлост,

ту где 

ти и ја

шапатом

будимо тишину,

ту где ветар

и киша

престају,

ту где смо ми

на земљи

под плавим небом,

ту где

ти, ја

поклоним

пољубац

и пупољк руже,

само ту где ти

оставиш сузе

где радост не престаје

у загрљају-судбине.

...Пијан од туге кроз ноћ...

...Прстима по ободу чаше кружим, као да неког чекам. Вино мирује, тамно црвено упија светлост чекања. Гледам га како је близу, сваки гутљај и укус немирног сна, а можда срце твоје то зна. Исти је пут сваког корака и моје жеље да поделим тај сан. Зашто бежиш у сенку, и бришеш усне од вина, опоре и слатке, као капи росе испод твоје косе на образ, на длан у мој загрљај. Тренутак прође, мисли одлете, остајем сам, можда је добро док тишину слушам, а рука подиже чашу. Чекам да ме опије, не да ме победи, већ јачином својом да отргне од света у сан. Муте се боје, и слике преплићу, комадић простора тражим за један дах живота, тело одустаје, а мозак се бори. Срце је већ јуче признало пораз, у вину је нашло утеху и само светла у мраку, а низ улицу теку туђи путеви, а моји без циља почињу.

Дуг је пријатељу брат, новчаник судбине украо, а ја мој сат у срцу заувек изгубио...

Као тајна

Ноћас ми буди утеха,

ти то знаш,

и немој отићи као сан,

само се јави образом меким место јастука,

да души што пати,

сакријеш ожиљке...

Нешто се деси и нестану снови,

то ниси ти

у игри љубави

као плес од стакла

пролазе дани

нижу се пролећа.

Не смем да будим

и ову зору

у твојим очима.

Како си лепа

као богиња,

у боји злата,

у боји пурпура.

Ћутим ко пре,

али истина јача је,

за бол у грудима,

по кожи сенка лудила.

Спаваш,

а снови лете,

као да си дете

испод облака.

Дајем ти Сунце

у рукама,

посипам латице

на твоје очи

од бисера.

Моја си шкољка,

и највећа тајна,

мојих немира.

Одраз у води

Све боје на свету, испрекидане линије, кишне капи па и пахуље топе се на длану судбине - у нечијм очима познају пут празнине којим прођемо без трага. Не, стварно нећете разумети док читате, али једноставно је...то у нама, што се роди, загризе у живот, одрасте, васпита, да чучи у свом мраку тишине,...једноставно је. Све ми је то бол што сазрева, нахрањена покушајима, победама и поразима, биткама и ратовима, а срце је постало сунђер свих исушених корита. Није се лако одраз разбио у води, пустила си таласе, а таласе је створио ветар, ветру је шапнула ноћ, а ноћ је угасила светло. Светлост у твојим очима, као одраз у води разлио се у мом срцу ноћас највише, а реч је постала камен у грлу. Тишина туге која нас спаја, сенка немира и сенка сумње, сестре испод руку што гнев носе у рукавима. Зашто си човек у лику анђела и одраз мог огледала? Можда би још коју реч потрошио да уздигнем оно што ме ко трн у оку и срцу боли највише, али не вреди, јер спознајем боје и одразе туге. Како је време сурово и тако једноставно спаковало све моје у твоје, а то је свега вредно, опет тако једноставно отишло. Трепериш на ветру моја изгубљена душо, лептир си једне ноћи и једног дана, превише леп и превише стваран. Срећан си младошћу којом ћеш нестати, а несрећан сенком коју никад нећеш упознати. Много је редова између ових редова невидљивим језиком исписано, можда бачено очајем људи који друге људе не виде срцем већ слепим очима. И тако сваки корак и сваки одраз у води још један дан, још један сан, једно треперење светлости у мраку.

...Твојим жељама вођен

Пут Сунца и тихе реке

бистрог ока преко Мораве,

у једној кући на пола хоризонта

око склопи соколе.

Ветар да будем,

поглед да изгубим,

у твоје срце

слатке снове да оставим.

А оставићу све

туђе светове,

да бар на трен

усана врелих

пољупце добијем.

Признајем,

срце своје продајем

за тебе,

за све твоје додире.

Твојим сам жељама вођен

до краја,

и увек мало ближе

до раја.

О дану живота

Ноћ је разбила стакло мојих осећања, окренула се даном кише и облака на мене, зар је свет био тако стабилан претходног тренутка, у неку руку сигуран и чист. Погледом сваког пролазника ивице зграда, прозори и кровови кућа скупљали су капи воде. Не знам, а знам да ходам истом улицом, булеваром испод крошњи кестена, ма не знам да ходам танком линијом среће и туге, љубави коју носим.

Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне твоје љубави пуне грле ми душу. Како се слике стапају у глави, а ја још увек ходам, јао трчим за бусом.

Осећам се тако урбано у овој великој кошници, Београду са свим својим различитостима у очима људи, видим сенке које се саплићу и осмехе који се прескачу, није све у времену да се стигне, уради и заборави.

Нема трагова на прозору поред мене, само ушће река и корито испуњено водом, много је бродова уз обалу везано својом судбином.

Излазим са картом, није била представа, али се сваког дана купује и очекује премијера, мада је лоше ово ГСП позориште свуда.

Ето ме на степеницама, пењем се полако и пребацујем киши сада када је престала, пакујем речи, повезујем људе, мислим о храни и кревету, а онда?

Е, а онда сан неће доћи, кревет је тврд, и пуно свега тога и ничега до правог правцатог разлога и узрока, фалиш ми ти.

Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне љубави пуне да грле ми душу.

Сва ми је срећа у теби, схватам потребу јачом од живота, живим да одем и да дођем. Окрећем се у круг, а круг са коцком леда топи моје снове у време. Време опет својим током у кориту кише, дана, ноћи, бродови везани својом судбином на ушћу, а весели дечачић се смеши са обале реке.

По ко зна који пут...

По ко зна који пут...

по руци те милујем

и уснама додирујем

као да шапућем.

По ко зна који пут

чаролијом те призовем,

ниском од бисера

за своје срце везујем.

Ту на јастуку моје душе

пустила си снове

да заплове,

а луку си давно

у мени кришом саградила.

..Негде са пролећа

скривеном сузом љубави,

срце задрхти ал победи,

уздахом туге преболи..

По ко зна који пут

песме ти пишем Дунавом,

да ветар носи латице

твог и мог срца

ружине цветове.

По ко зна који пут

дечак са копна

гледа бродове

куд пролазе.

..Негде са пролећа

скривеном сузом љубави,

срце задрхти ал победи,

уздахом туге преболи...

Нешто у себи из разговора

Које је боје небо твоје душе путниче љубави? Крилима бежиш у песми, а причом течеш као река, Стапаш се са планином на хоризонту, у ноћима путујеш до месеца, које је боје твоја душа? Постављам питања, а плешем прстима по сликама, ниједена тако необична, упечатљива. Небо није твоја граница, задиреш високо и дубоко, шириш се као ваздух и постајеш магла мог немира. Шта ћу ти рећи, сред нашег разговора очима? Понекад сам празан изразом лица, тренутком туге, понекад сам близу превише да се поверује, уистину путујем као и време, пратим себе у својим жељама и њу срцем, верујем да смо заједно у средини приче која живи. Јастук под главом мени бежи, који је твој ослонац? Опет трептај твојих крила путниче љубави врати ми мисли на њу. Свет је неком шаренилу цвећа сличан, људи латицама, а деца пчелама. Чему смо ти и ја на клупи слични путниче љубави? Који је облак оставио плес на твом небу да га гледаш? Обликом си сличан детету које се игра, испуњен формом моје маште, баш тако да осетим да те познајем дуго. Зашто би се померао када можеш да нестајеш и да се појављујеш, свуда си око нас и око ње. Савест је твоја сестра које се плашиш, увек је конкретна и чврсто стоји на земљи, путује само истином и верна је њој самој, а и старија је изгледа. Досадио сам ти питањима, време је да заспим, а ти да одлетиш шапатом љубави до ње...

Искорак у осмоаприлску ноћ

...ноћ почиње кораком луталице, месечевим звездама, завесом позоришта живота на улици, уличним светиљкама и тробојним семофорима. Патике и до ивице пета ногавице од фармерки, горе тренерица испод ње мајце и мп3 плејер у ушима, а музика таква да може да се маршира....неки нови клинци, а неке старе успомене времена које нас подсећа, честе слике у бусевима ГСП-а. Река и мирис њене тишине у мојим плућима, усидрени бродови, лењи и оронули, светлост се игра по њиховим телима, нигде капетана. Како је склад под сводом моста заузео свој тренутак вечности, слику коју уметници виде и теже без успеха да пренесу на своје платно, а песници у својим песмама. Живот је река која трепери у нама и поред нас. Сви се ми понекад зачарамо том сликом као и зором коју дочекамо са Сунцем у очима. Гледам још наизглед голе гране стабала испод Победника Београда, Калемегдан у цвећу и море пролазника, посматрача, заљубљених, срећних и веселих лица. Све је баш онако како треба да буде, изненађен да свуда око себе осећам смиреност у ваздуху уживам у шетњи док река тече својим ритмом. Срце куца полако, а мисли путују ка теби познатим речима:" Волим те много", тако је једноставно из лепог и смиреног издвојити тугу и рећи волим те.. Пар стотина трептаја ока и опет прва звезда враћа све у мени на почетак,фалиш ми у сваком кораку који ме вуче назад. Једноставно те осећам, познајем све оно што си ћутањем сакрила од мојих очију, а видим у мислима. Да си ми сада близу рекао бих ти све то, просто у пољупцу на уснама, на образима, шапутао на клупи загледан у реку. Био бих ти тако блесав и искрен у загрљају испод рамена са главом на твојим коленима и очима упртим у звездама. ...ноћ почиње кораком луталице, месечевим звездама, завесом позоришта живота на улици, уличним светиљкама и тробојним семофорима...

Дах Београда

Дође време да се ветар заглави у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави. И тек, али тек по неки дрхтај срамежљивог пољупца, па баш некако оно слатко из даљине у твоје образе, на твоје вреле усне, заврши... Ко ће га знати између редова, пољем младих цветова у речима, ситно заобљеним словима, смешак испод увојака...Знам, знам само ја и ти моја заљубљена. У мојој песми у мојим сновима, извезена јавом, жеља претворена, понешена, отворена љубав загрљена и пролећем опијена. Пут у даљини, а даљина близином срца и власи косе меке као свила, ту поред мене у мирису твојих додира. Ех да је душа сат од стакла и сломљеног огледала, комадићем сваког откуцаја и крајичком ока у мени вечно расута, да је скупљам и огледам се тренутком вечности у сваком твом погледу док сијаш милионом расутих зевздица у мени. Мост туге у овој ноћи спорије прелазим, чекам да се светла погасе, да остане само шум реке поред Београда, кружим погледом у звезде тражећи моју сјајну, најсјајнију. Ушће, а на ушћу брод плови, тако мирно и непомично као насликана барка мирном руком љубави. Тако сам лако повезан у мрежу наше љубави и наше туге, недостајеш у срцу што куца временом заробљених ветрова у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави.