Utorak, April 21, 2009
...Пијан од туге кроз ноћ...
...Прстима по ободу чаше кружим, као да неког чекам. Вино мирује, тамно црвено упија светлост чекања. Гледам га како је близу, сваки гутљај и укус немирног сна, а можда срце твоје то зна. Исти је пут сваког корака и моје жеље да поделим тај сан. Зашто бежиш у сенку, и бришеш усне од вина, опоре и слатке, као капи росе испод твоје косе на образ, на длан у мој загрљај. Тренутак прође, мисли одлете, остајем сам, можда је добро док тишину слушам, а рука подиже чашу. Чекам да ме опије, не да ме победи, већ јачином својом да отргне од света у сан. Муте се боје, и слике преплићу, комадић простора тражим за један дах живота, тело одустаје, а мозак се бори. Срце је већ јуче признало пораз, у вину је нашло утеху и само светла у мраку, а низ улицу теку туђи путеви, а моји без циља почињу.
Дуг је пријатељу брат, новчаник судбине украо, а ја мој сат у срцу заувек изгубио...
"Srce je jos juce priznalo poraz...."
Poraz prizna samo glava, jer tu ima svesti...
Srce nije, i nikada nece priznati poraz. Srce nikada nece prestati voleti.
ne verujem da tvoji putevi ljubavlju obojeni mogu biti bez cilja. srce uvek zna gde i zašto hrli.Prijatno!
