Можда

Можда као бајка скривен у твојим мислима у твом срцу понекад онако трапаво смешан залутам са мислима у облацима. Можда онако невешт после брзог буђења нагазим твоју машту, можда се сетиш да ти је неко сличан, ма баш такав ушао у живот на мала врата срца, љубави неспретан да сакрије и да је увек да. Можда то ипак није била бајка свих ових година чекања да се сенка претвори у особу вредну лика свога-твог огледала.

Можда...

Можда је ова година у овој причи, једног месеца и њене звезде, можда је дан-ноћи и тренутак радости пољупцем...

Можда смо се срели,

упознали.

Свет је тако мали у том тренутку наше бајке.

Колико је низова капи низ танку латицу сишло,

низ душу твоје меке коже,

колико је само уздаха туге и среће

што се плашиш и поново будиш

што падаш и устајеш,

ал све је то мало и много

за само једно срце.

Можда је љубав саставила моје речи,

а можда су речи украле облик наше душе,

можда је душа узела наша тела,

можда су наша тела створила дугу,

можда је киша дотакла небо,

можда је небо сакрило облаке,

а можда су они пробудили Сунце

и избледели....

Можда је срећа у свакој бајци имала

вечност заветовану на љубав.

Можда...

Можда знам, али сигурно не знам колико је то,

колико је чега могло да стане,

да остане заувек,

али можда то није мало од много,

или је то само нешто од нечег,

везано дубоко у нама,

трн наше сумње, жеља нашег бића,

можда је душа,

а можда је динанаших снова,

можда је рукавац нашег мора,

можда сам ипак пијан и без снова.

Можда је далек пут путника

без ципела и спорог хода...

Можда ће јесен пролећа мога,

можда ће зима лета,

а можда ће ветар почети да дува.

Ко ће га знати где се замтену бајка,

ил стих- замућена строфа,

пасус чудног језика,

мисао снова,

тумач речи између редова.

Можда постанем стар забораву...

 

Да постаћу стар, 

претворен у камен,

офарбан у бело,

неправилног облика,

са доста малих бора,

сакривеног лица,

једном страном у земљи,

другом у небо,

заувек ћу имати сенку

иако нећу да дишем,

живећу и у пролеће

и у лето,

дочекаћу јесен,

обмотаћу се у бело,

поново ћу процветати туђим латицама,

поново ћу те волети,

ово већ није бајка,

пронашао сам те,

и ти ћеш мене једног дана пронаћи,

смејаћу се птицама њиховом песмом,

пустаћу сузе кишом која по мени пада,

осећаћу бол, али ме неће болети,

волећу и ти ћеш волети,

можда је то тако само у бајци,

можда је то само реч у причи,

можда је то само боја на слици,

можда је то живот у сенци...