Тачка за све нас који осећамо
Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.
Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.
Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.
Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.
Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.
Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.
Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.
Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.
У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.
Имали ова прича наравоученије?
Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,
ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав
Тамо где се рађаш у тишини затворених очију
луташ по нежним меким уснама
румениш образе и знојиш дланове
тамо је тачка наше љубави.
Можда само тренутак без инспирације
Ето тако,
неко реч претвори у снове,
неко смисли нешто друго
скоро идентично
наизглед прелепо
нестварно,
достижно само сенком стварности
која нам се деси у трену.
Ето тако,
описна оцена
изражене садашњости
на нашим лицима
има просту пролазност,
ето тако...
Ето тако
кад год и како кад,
понекад,
па и сад,
чекамо, чекамо
да наиђа па да прође
та наша пролазност.
Деси се
у тој пролазности
и нешто лепо што се упамти,
меморише,
да се незаборави.
Ето тако
и део наше музике
својим почетком
и својим крајем
обележи ту нашу пролазност.
Највише од свега
у њој оживе
и остану слике пролазности,
гледаш их занимљиво,
сећаш се...
...Ето тако просто и пролазно....
Тишина и речи
Мешамо тишину речима што беже,
одбија ју се од зидова од коже
и ту негде дубоко
или сасвим плитко
под кором времена у нама...
сваким годом,
сваким милиметром сантиметра,
измешане висине,
ширине и тежине простора око нас...
цвета у кутији
то живо биће
саткано од твоје и моје жеље,
само реч имена њеног ....Љубав...
удисај и издисај живота....тече...
Чекам да зажмуриш
сваки пут
поново
да упливам у твоје снове,
да тонем,
да падам
кроз све твоје облаке,
да ме као вулкан
у лави пољубаца избациш
и удавиш,
да ме само полако пут реке
пустиш да дођем у твоје море.
Мешамо тишину речима
реметимо риме и строфе
ко да је важно шта ће месец
шта ће Сунце
ил године ове?
Важно је да она у животу
кроз нас тече...
Сабрао сам стихове за тебе
Више од једне жеље
растем у очима дечака,
...играј се самном, молим те...
и тако почиње да расте реч Љубав
у свима нама.
Мање од једног погледа
у руци ситна ручица
и нешто што
поред свих нас протрчи
као живот живота вредан,
неухватљив и окретан.
На средини и увек ту
као и на мору
те дивне зелене очи
у облаке високе
са ветром размењују погледе.
И на крају..
то што протрчи
поново се роди
уздисајем издисаја твог...
Љубави моја вечна.
Да лутам и да те нађем-за наше блогере-
Како смо толико различити док лутамо:
- сличним улицама живота,
- сличном свету маште,
- сличним тајнама срца, па овде ставим запету и онда опет размислим,
па пустим да ми песма проструји кроз душу, која иде овако....Не верујем да ме не волишш..
па онда тај исти рефрен претрчи још пар пута...Све изгубљено је нађено, а где си ти , на своје место враћено...итд....
И онда се овде вратим па се сетим речи у постовима свих нас што пишу,
па поново пустим исту песму јер се у међувремену завршила.
Понављам тако док ови редови настају.
Сличне тајне срца у свима нама, а иста осећања, исти немири, и тако пишемо о њима..
поезију-прозу, у коментарима налазимо везе, парчиће, потврђујемо наша трагања....
и нађемо наше сличности у различитостима.
Као чаролија,
сваки нас дан и ноћ овде обрадују, ја се ружних ствари не сећам.
Ево пре неко вече развеселе ме неки нови људи, па опет вече пре ове недеље,
стари пријатељи: Степскивук, Сањарење, Шуки, Цицили, Анам,ТањаНакић, Каспер,Јован, Тањана, Унаједина, Мандрак, Бихепи и још многи други.
Сада су се појавили још Размишљанка, Лорета, МаркоАнтоније,Изабела, ...,Сунчица,Лора1, Роксана, Анцисал,Мимче и још још многи други извињавам се ако сам их испустио, али мислим на њих и коментаришем их и подржавам.
Сад дође тренутак да залутамо мало даље, да се вратимо на оне који су отишли и то:
неко као Несаница, Етоноте, Принчипеса и још пар људи у писању недостижних, осећа се да фале. Треба их наћи...да се врате, ја их поздрављам и позивам.
Сада да свима вама пошаљем једну песму јел вредите свако слово речи своје:
Да лутам и да вас нађем
па да срећу на вашем лицу препознам,
то није случајно
то није намерно
то је одавно планирано.
Она се описати није могла,
она се замислити није дала,
она је чекала,
да дође време,
да се прочита сваког дана, ноћи
из поста и коментара,
она је као истина о нама,
цела, а у деловима.
Неком је она видљива
неком је онако лако савитљива,
неко је са неверицом тумачи,
неко се за њу припрема,
а тако проста и решива.
Понекад немам времена,
понекад и нека моја мана,
ал увек иста мисао
у мени за Вас спава,
она је срећа и светлост у нама.
П.С.
Све Вас поздрављам унапред, а и касније!!!
Чаролија звана љубав
Читао сам са твојих усана пољупце
док су очи пустале погледе
на дивне беле руке
око твог-мог врата
и нисам сањао
само сам те јаче грлио
и нисам маштао
само сам те више љубио.
Баш ту, где и крај зна за почетак
беше једно сећање
одвећ прелепа бајка
урезана у рам успомена,
саткана од кишних капи
исплетених суза
свих непостојећих матерјала
и тканина,
али откуцајем срца жива-незаборављена.
Среле су рано две немирне реке
два супротна света
улила све своје у једно да порасте
да тече својом реком живота.
Он
Имао је високо чело
очи далеких погледа
заљубљен у звезде и пространство,
Она
Имала је нежну кожу
топле образе
и вечну жељу привржености,
Син
Такав какав од њих
истим очима и жељама вођен
неухватљив-незадржив,
а топао и мио тренутком богатства које ти подари.
Сачувај ме...
Сачувај ме од свих мириса
од свих погледа туђих
од зимске јесени у мојој души
јер и кад лишће уз шуш опада
ни ветар у мојој душе не мирује.
Сачувај и мој глас
јер га у себи без тебе губим,
образ уз образ да мења пољубце наше,
сачувај и њих јер кад време створи најлепше боре
оне се са нашим осмехом боре,
кад боље размислим, пусти наше дивне боре...
Види те чисте зенице у њима су твоје,
сачувај их, не брини се
и да слеп после тога останем
гледаћеш за мене.
Осећаш те јаке руке
слабог срца велике љубави
те две грубе и дивне тајне
што ћутећи лутају док грле
твоје дивно тело,
чувај и њих.
Шапућу наша рамена о свим пољупцима,
покривена-откривена, а увек топла за образ
испод твоје дуге, а моје кратке косе,
њих не мораш да чуваш само се ослони.
Усне и оне су моје, па твоје, па опет исто,
сачувај их највише од свега
јер њима мењаш мој свет,
јер њима струји река душе живота од тебе ка мени.....
