Subota, Septembar 24, 2011
Тачка за све нас који осећамо
Данас ћу постати тачка, решио сам само тако.
Подне је чекало да обасја други део аута-хаубу.
Смејао сам се у себи док сам гледао како Сунце премешта свој сјај.
Улица је била мирна, тек по неки бициклиста и пролазник.
Ништа ми није сметало да у тој тишини постанем тачка.
Ћутао сам и мислио, а мисли су долазиле све више и више.
Све је тако једноставно, а узбуркано, на први поглед миран сам, стојим.
Идаље се размишљам и премишљам, неусредсређујем се много идаље лутам.
У једном тренутку мисли се зауставише на њу, постадох тачка.
Имали ова прича наравоученије?
Мислим да има и да га сви видимо...без обзира колико јуримо, летимо, колико желимо,
ми се само једном увек вратимо, свесно или несвесно, а то је...Љубав
Тамо где се рађаш у тишини затворених очију
луташ по нежним меким уснама
румениш образе и знојиш дланове
тамо је тачка наше љубави.
više volim da verujem da je to neprekidna linije, nego tačka... ;)
Postao si tačka, našao drugu tačku, a vaše dve tačke: sledi taj bebironac koga čekate :-)
To su dve neprekidne linije koje se spajaju u jednoj tacki ! Tacki dodira i ljubavi! Poz :)
Svi se naposletku njoj vratimo . Tada shvatimo, da zapravo nikada nismo ni otišli !
Divno, kao i uvek ...
