ДАН ОБУКЕ

 

Некако све без реда и без сумње, јуче ме јутро изненади и ја се окренем на другу страну, а оно сипи киша по шатору, мислим хладно је и биће тешко данас. Устајем, облачим се умивам и себи кажем, ал како ће тек бити сутра. Бријем се и гледам друге, испијени, уморни и већ гладни, једноставно људи се тешко навикавају на логорске услове живота што мени није никад било тешко, знао сам шта сам хтео, мада сам и ја осећао да ово није баш тако како треба да буде, али ко га шиша сви смо ту и тако је свуда у нас, "Радо србин у војнике иде двојица га држе, а тројица вуку".


Војска је некад имала своју сврху и суштину и ја сам се тако васпитавао по старим традиционалним вредностима.

За време свог школовања на Војној Академији покушавао сам да нађем идола у неком од тамошњих официра, али узалудно. Ломио сам се више пута мање и једном сам преломио и потпуно променио начин размишљања, мука ме натерала. Не волим то што ми се десило, али и то је део одрастања и схватања. Схватао сам ја да је официр неко другачији од осталих, да је изабран у мноштву и да постоји неки специјални кодекс понашања, и да је то нешто узвишено и мени надам се достижно. Сећам се Ане Карењине, грофа Вроњског итд.

Сматрао сам да сваки официр мора да зна да плеше као у Сибирском берберину и да буде учтив и да има све оне особине и манире господина по којима би се разликовао од других.

Нажалост моји су идеали падали из дана у дан како је време пролазило, али ми сами који смо се дружили, један другог смо гурали, бодрили и били упорни. Ја сам нашао себи пример и рекао да желим да будем макар мало сличан свом класићу Марку и мислим да сам успео делимично.

Исто тако решио сам да се не мењам више и да ћу увек гледати човека у човеку, и да ћу више ценити оног простодушног него билоког другог јер овај носи душу у очима.

Такође никад нећу окренути леђа људима који верују у мене. Даћу им много више него што они мени дају и бићу им увек узор и кад ми буде много тешко, али ћу у њиховим очима остати најачи и кад то више неће требати.

Прође бријање, обедовање, сачеках трубу преко разгласа да крене јутарња смотра изађох пред људе стадох мирно са погледом у заставу која се пење.

Сви као један исти и мирни стојимо док свира и гледамо у наше парче неба, а она се вијори на ветру и маше облацима. Утихну разглас и нас тројица командира чете изађосмо три корака пред строј, командом раздвоји смо прву од друге врсте и наредисмо комадирима шта даље да раде уз нашу контролу и смернице.

Кренуло је подешавање и затезање опреме на војницима, контрола и провера личног изгледа и знања и напокон команда и кренусмо на обуку.....

 

 

ЗАХВАЛНОСТ

Она је нешто што ће увек вредети и постојати,

она ће увек бити наш почетак, а ми њен крај.

Она ће нас увек волети, а ми ћемо је вечно чувати,

њу ћемо звати мајко, а њега оче.

Од њих ћемо учити, а за њих ћемо расти.

Од њега ћемо живети, јер он ће хлеб доносити.

Као он и ми ћемо сутра радити па ћемо имати.

По њиховој слици ми ћемо живот разумети.

 

Приђох јој

Можда се сада смејеш,

а можда се и грејеш,

руком неког крила,

анђела што лети.

А опет можда си ту

и можда ово читаш.

 

Учиних први корак ил два,

додуше можда трапава,

али искрена.

 

Приђох јој кад је била најлепша.

 

КРАЈ 

 

 

ЈЕДНА ОД ОНИХ ВЕЛИКИХ ПРИЧА О ГРАДОВИМА И ЉУДИМА

Прича

Корачам далеко, даље него што можеш мислити и рећи.

 " И тако ти ја у својој самоћи и овој причи пређем неку границу, окренем нову страницу и почнем исписивати на сувој хартији живота своју судбину. Оно јес није она толико ни тужна ни срећна да би вредела близу неке од признатих вредности, но и то је нечији живот".(мој цитат, да би инспирација за писање кренула)

Елем срећна времена када смо познавали Београдску робну кућу и еурокрем генерација на плазма кексу и те дивне бело браон исписане бонове, колица и ја у њима трпам кантице и кутије. Имаш па немаш.

Сад је БГД робна кућа празна и на продаји у Јагодини, а пре тога су је затворили-покушали да приватизују, па дали "Кинезима" део, да људи раде, а онда ево сада ништа празно и чека.

И неке друге мени сентименталне ствари које су нестале у вртлогу времена и транзитирања понекад ми недостају.

У Јагодини постоји један парк, мање-више градско излетиште које је задржало један мали симбол времена "ПЕТОКРАКУ", иначе у њој пливају рибице, а деца воле да баце по неки каменчић као и моја сестричина. То ми се свиђа што је остало и преживело јер је неко увидео да је то лепо и да има своју вредност и да сећа на нека лепша времена, а било их је до душе мање за нашу генерацију (`76).

Ова прича испаде свођење рачуна у времену, а није требала да личи на то већ на неко моје сећање. А сада се измењало скоро све и то мислим набоље.

Добили смо ЗОО врт, Аква парк, Музеј воштаних фигура, а имамо још два музеја (Завичајни и Музеј наиве једини у Србији), ускоро ће се завршити велики фудбалски стадион и тако.

Све је ово једна велика прича, њен сам почетак, желео сам да је започнем, да ја будем са њом на почетку, па кад полети у вашим главама, када будете дошли сетићете се да неког из ове велике приче познајете...

Поздрав свима Вама који дођете у Јагодину у скорије и касније време. 

ТУ САМ И ЗНАМ

Чујем те како дишеш, сањаш и волиш.

Гледам ти руке, миришем косу кришом,

пратим те у стопу, верујем ти.

 

Ти речима купујеш моју душу, 

а очима крадеш моје ОБЛАКЕ.

 

Луд сам што ти не прилазим,

што те не љубим, а волим те. 

 

Није тешко писати речима љубави,

теже је то признати,

још теже објаснити,

али ко још поставља таква питања.

 

Луд сам што ти не прилазим,

што те не љубим, а волим те.

 

Ти речима купујеш моју душу, 

а очима крадеш моје ОБЛАКЕ.

НИЈЕ ВИШЕ БИТНО

Време ће проћи, затрпаће сећањем старост

волећу те само у себи, за даље нећу знати.

Имаћу једну више бору и сузу у око

када чујем за тебе.

Имаћеш једну више седу кад се сетиш мене.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Као и свака река у свом кориту,

кривуда и тече у море,

тако и бескрај мојих жеља

окупаних у очима твојим.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Када сам се вратио пре скоро дан

нешто сам ти признао,

то ниси знала, а ниси ни чула.

Рекао сам ти очима и својим рукама

када је загрљај био јачи од бола.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Хтео сам синоћ звезду из неке галксије да спустим у твоје очи, али нисам,

хтео сам пуно тога да ти кажем када ме је стигло и када сам замало пустио сузу,

хтео сам, али нисам, гледао сам те и даље у постељи, у белом са раменом голим,

гледао сам те очима, срцем, душом, кроз време и простор, видео сам те.

 

Хтео сам синоћ звезду из неке галксије да спустим у твоје очи, али нисам,

превише је бледа за тебе, за мене.

Не то није љубав, то је нешто више, а више није битно. 

ВРАТИО САМ СЕ

Све као да знам, а ништа сигурно не знам,

плашим се да признам, кријем да други не виде,

мислим да још увек не знају,

бринем и брига је тешка, кад си сам.

 

Неко чека и гледа, ослушкује и мери,

ниво мога бола, ивицу мога беса,

љубав према теби, љубав према свима.

 

Ту стојим далеко и близу,

баш ближе теби,

да те браним од мрака,

од чега,

кад су нас продали давно,

у неким бајкама вечности,

500 стотина година,

мењај се, мењам се.

 

Ја те не познајем,

не познајеш ни ти мене,

а гледаш ме преко,

знам те кад шушнеш и промолиш нос,

знам те кад ме погледаш преко,

осетим то.

 

Вратио сам се из зоре без Сунца,

из мрака са светлошћу таме.

 

Не знате ко се све игра у прљавој бари

и ко нас тапше по рамену,

ко нас је продао њима да нас терају даље.

 

Некад сам умео да пишем лепо

о тужним стварима, а сада

пишем ружно.

 

Немојте да читате,

јер био сам доле па сам сишао горе.

 

Жалим жал мојих предака,

срећу мојих сећања.

 

Волео сам и волим места са којих сам се селио,

жалим што сам изгубио.

 

НЕКО ТАМО

У својим рукама нечију душу држао,

бес, бол и тугу у очима сакрио.

Са мраком сам пакт склопио,

спавао, а будан остао.

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Мајко, зави ме у бело,

да се црне птице плаше.


Ја живота немам,

а немам ни срце,

бол је моја кућа

самиште без душе. 

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Сакрио сам очи,

сакрио сам своје.

Име није моје,

чуо га је неко.

 

Вратио се тамо,

ту где ништа немам,

ни камен на камену

да нађем.

 

Неко ме је срео,

а боље да није.

У ветар се клео,

и суза да није...

заборавих име,

ко да моје није.

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Сакрио сам очи,

сакрио сам своје.

Име није моје,

чуо га је неко.

 

ВРАТИЋУ СЕ

Прошла је поноћ, а моје срце још увек брзо куца.

Није га лако зауставити и рећи му ништа неће бити,

Био сам сувише мали да бих се сетио првог страха,

али сувише велики да не знам шта је то осмех.

Ето видите опет се смејем, а знам да ћу поћи у ноћ,

нека ме нико не испраћа, испраћају се они

што се никада не враћају.

Ја ћу се сигурно вратити, јер ја осећам, јер ја разумем,

ја умем да дишем правилно и руке да ширим и срце да дам.

Ја ћу се сигурно вратити, осетиће те ме, ја то знам.

 

Видиш пријатељу, док ти читаш, а ја ово пишем

почињеш да осећаш оно што не разумеш

док излазе нови и нови редови, стихови.

Читај није тешко, осећа се свако слово,

свака реч, праве су, моје су и твоје су,

једном ћеш их можда и ти рећи, али другачије.

 

Ја не бих сад да пођем тамо, али морам, ти то не знаш и не би требало да знаш.

 

Жене све знају и све разуму иако то понекад неће да признају.

 

Ја знам да и ти читаш кришом ове редове и да ме препознајеш

док ми прсти дрхте, а куцају можда задњи пут,

ја знам да ме ти и сада волиш више него раније,

веруј ми боље је овако, боље је далеко,

никад овако близу, а јако,

волети је лако.

 

Ја не знам шта се спрема, али вечито је то онако у нас Србе,

неко хоће да чупа наше срце, али ми ипак желимо да живимо.

 

Знам мали смо, знам не миришемо тако далеко и не растемо тако високо,

ал брате лепи смо, паметни и већина нас воли под знаком питања (не познаје),

осим кад наиђе Новак-данас, Бодирога-јуче, и сви остали некад и сад.

Е видиш то морам да чувам и за то морам да идем,

али између тога и онога постоји и оно сада зашто,

е то зашто је моја мала сестричина Анђела од непуних 4 године,

то је оно мало братанче од 4-5 месеци,

што кад дише ти га издалека не чујеш него осетиш,

е браћо и пријатељи то је оно што кад порасте,

мора да осети слободу коју је неко сачувао за њега,

и да оно буде Новак, Бодирога, Ана, Јелена и сва она наша лепа имена.

 

Ја сам се јутром опростио,

свануо га или не свануо,

на гробовима предака руку положио,

а часном крсту животом заклео.

 

ДАН И НОЋ

Једном давно сусрели су се дан и ноћ,

нико то није видео да би могао да памти,

нико то није сликао да би могао да покаже,

ни ја ово сада не би причао, да то нисам одсањао.

 

Једном давно срели су се светлост и тама,

знам да сви ми знамо како је нама

кад буде светлост и кад буде тама.

 

Једном давно рекао је неко нешто.

Сви су га чули и сви су знали.

Ништа посебно, али било је само једном.

 

И тако једном давно размишљам ти тако ја

брзо, брже и све до оно најбрже и трас,

налетим на једно исто такво.

 

И сада када једном давно сретнем то стварно,

и кад се оно окрене ка мени онако мекано, 

а рано, ни светло ни тамно, а топло, 

Ја кажем само једном давно. 

 

И тако из дана у ноћ

из светла у таму

из меканог у топло

и све то у једном,

неко ће опет рећи "једном давно",

а ја само:"Дан и Ноћ". 

СУСРЕТ

Слушао сам причу о ветру, о принцу,

о свим патуљцима које си имала око себе

који су те чували и волели, а ја,

ја се нисам се заљубио, само сам те заволео...

 

Можда је нешто заспало тако давно у мени

и пробудило се сада после толико година,

знаш као нека грудвица изненада крене

из стомака, запне кроз грло и жигне јако.

 

Све је то лако и тешко, твоје и моје сећање,

смејемо се плачемо и живимо даље.

Познајем те откако смо се родили и котрљали

сваког дана на путу од школе до куће.

Променила си се, баш као и ја,

отишла си даље од свих успомена

које сам повезивао у нашој прошлости.

 

Сва осећања су некако ту и нису ту,

када сам те гледао док си причала

видео сам нешто у тим очима,

ниси им дала да то сакрију.

Без потребе да ми све кажеш,

разумео сам и раздвојио некад и сад.

 

Слушао сам причу о ветру, о принцу,

о свим патуљцима које си имала око себе

који су те чували и волели, а ја,

ја се нисам се заљубио, само сам те заволео...

 

Можда је нешто заспало тако давно у мени

и пробудило се сада после толико година,

знаш као нека грудвица изненада крене

из стомака, запне кроз грло и жигне јако.

 

 

ОПЕТ О ТЕБИ

У мени је тебе доста и ја гушим се

без тебе је мени празно и ја требам те

да грлим те јако ти осећаш,

да зовем те стално, ти предосећаш.

 

Остави ми све твоје трагове

и поређај све чаше на јастуке

да се никада не поломе

кад ми те ветар однесе.

 

Нисам те сањао и ноћ у дан претворио,

а већ сам те грлио и љубио

у сну те имао, а на јави опет изгубио. 

 

Остави ми све твоје трагове

и поређај све чаше на јастуке

да се никада не поломе

кад ми те ветар однесе.

НЕПОЗНАЈЕМ

Мислио сам да ниси ту, да баш ти не знаш да се смејеш,

Мислио сам да ти очи сијају мржњом и не знањем, а не болом који носиш у срцу.

Мислио сам да си туђ, баш некад као што си био, кад те нисам познавао,

и опет мислим или бар желим да то тако буде и остане, а неће.

 

Покушаћу да пређем само сада по први и задњи пут овај мост, љуљај га најаче што можеш.

Нећу и нећеш помоћи себи док стојиш ту и чекаш ме да пођем и прођем,

слеп си, ил не видиш да нисам сам сам, да поред мене већ стоји неко и да ме држи.

 

У сигурним сам рукама и очима нашао своју срећу, а ти само несрећу.

Окрени се и иди, немој ту на другој страни стајати слепо и немо, изгубио си, пао си, иди, устани, јер ни ја нећу довека овде стојати и старити.

 

 

 

ТВОЈЕ ОЧИ

Сам наслов већ говори доста о ономе о чему ћу Вам причати. Сви ми гледамо овако и онако нико стално дубоко и иза. Одвећ смо навикли да почнемо слушати човека онако пажљиво па све слабије и бахатије јер одмах крену мисли у брзе паметније одговоре без обзира на последице саговорникове приче које већ нису биле или ће бити углавном не саслушамо до краја, а већ дајемо суд. И онда кад већ досудисмо, појави се тишина и погледасмо се у очи,  и шта би, шта је ту, је тако је. Е оно погледасмо се, судисмо, не треба судити, реко смо, а не саслушасмо, и шта све ту још има то знате и сами. Него мени су очи битне, оне најбоље занју, најбољ мере бол у туги, тугу у срећи и претварају смрт у живот или грех у наду.

Очи су огледало душе у самом смислу тих речи. Колико сам само пута човека препознао, или боље овако, на жалост истина је и боли. Колико пута нисам препознао човека кроз његове очи. Знате он хода као човек, дише као човек и можда живи са човеком, па онда сам себи кажем страшно куда овај свет иде.

Исто тако и све наопако и онда ти ја погледам у ситне смеђе и брзе очи па ми све буде тако јасно и чисто да се насмејем кад и он схвати да нам свет није далеко и да се можда исте зоре спремају иза оближњих брда. Човек као лист неисписане хартије ушо код мене у канцеларију, без да је чекао после куцања дао, насмејао се и рекао ти си тај и сео.

Почео је очима да упија канцеларију и све у њој као да гута погледом где шта и како стоји, паметан, брз и дрзак. Распростро своју животну причу увио у један проблем очекује магични штапић од мене јер као ја сам дужан да мистерију решим, а помоћ у сваком случају морам да пружим уз закон или без њега, еби га хороскоп ми такав.

Имена се слабо сећам, али памтим презимена, повезујем са местима и пореклом и добијем оно што личи на профил менталитета и понашање истих пацијената и стручњака што ми пролазе кроз канц и телефонску слушалицу, ужас у боји и црно белом. Да сам доктор одавно би оболео. 

Чујем све и свашта и гледам у све и свашта и никад ми није доста, ал да се вратимо очима. Оно што сам научио пренећу Вама.

Ако су очи више браон него моје, ситније него ваше, ради се о човеку брзом на речима, о човеку који воли да врда који бежи кад се намргоде облаци. Обично има кратке ситне прсте и брзо се смеје и гледа у вас као да имате неког иза леђа.

Ако наиђете на миран поглед кестењастих очију, онда та особа делује сигурно, свесно у сваком тренутку, спора на нагле одлуке и потезе, али несигурна у себе када види и када схвати да се од ње тражи нешто ново без шаблона и пардона.

Када наиђете на крупне браон очи оне су бинго. Карактер тих особа је увек добар, оне се правилно смеју и знају где је граница сна и јаве, обично друге спустају на земљу и знају шта је права мука и оно најгоре за њих је да живе као победници или само преживљавају дане, године без месеци које не броје. Сигурно је једно, да увек помажу и да су јако ретке. 

И тако за сада доста о очима, личиће на задатак за писање о очима...Поздрав 

PESMA

Tvoj sam duznik i kao leptir letim oko svetla

hocu da pobedim i stignem tamo gde me misao vodi

ne znam sta je to poraz ili pad, a padam duboko.

 

Mozda me vidis vec gore kako sam srecan,

a mozda se vec dole kotrljam i bauljam,

nisam stigao krila da vratim, a vec patim.

 

Zasto me gledas,

zasto mi dajes i ne dajes da letim

zasto volis da se igras.

 

Zasto samo ti znas da padam,

zasto su tvoje reci bile pesma

zasto ih samo ja razumem,

zasto me zoves da dodjem

zasto te samo ja cujem

zasto si samo pesma koje se secam

zasto sam ja u mraku tvog svetla 

Zasto?