ВРАТИЋУ СЕ
Прошла је поноћ, а моје срце још увек брзо куца.
Није га лако зауставити и рећи му ништа неће бити,
Био сам сувише мали да бих се сетио првог страха,
али сувише велики да не знам шта је то осмех.
Ето видите опет се смејем, а знам да ћу поћи у ноћ,
нека ме нико не испраћа, испраћају се они
што се никада не враћају.
Ја ћу се сигурно вратити, јер ја осећам, јер ја разумем,
ја умем да дишем правилно и руке да ширим и срце да дам.
Ја ћу се сигурно вратити, осетиће те ме, ја то знам.
Видиш пријатељу, док ти читаш, а ја ово пишем
почињеш да осећаш оно што не разумеш
док излазе нови и нови редови, стихови.
Читај није тешко, осећа се свако слово,
свака реч, праве су, моје су и твоје су,
једном ћеш их можда и ти рећи, али другачије.
Ја не бих сад да пођем тамо, али морам, ти то не знаш и не би требало да знаш.
Жене све знају и све разуму иако то понекад неће да признају.
Ја знам да и ти читаш кришом ове редове и да ме препознајеш
док ми прсти дрхте, а куцају можда задњи пут,
ја знам да ме ти и сада волиш више него раније,
веруј ми боље је овако, боље је далеко,
никад овако близу, а јако,
волети је лако.
Ја не знам шта се спрема, али вечито је то онако у нас Србе,
неко хоће да чупа наше срце, али ми ипак желимо да живимо.
Знам мали смо, знам не миришемо тако далеко и не растемо тако високо,
ал брате лепи смо, паметни и већина нас воли под знаком питања (не познаје),
осим кад наиђе Новак-данас, Бодирога-јуче, и сви остали некад и сад.
Е видиш то морам да чувам и за то морам да идем,
али између тога и онога постоји и оно сада зашто,
е то зашто је моја мала сестричина Анђела од непуних 4 године,
то је оно мало братанче од 4-5 месеци,
што кад дише ти га издалека не чујеш него осетиш,
е браћо и пријатељи то је оно што кад порасте,
мора да осети слободу коју је неко сачувао за њега,
и да оно буде Новак, Бодирога, Ана, Јелена и сва она наша лепа имена.
Ја сам се јутром опростио,
свануо га или не свануо,
на гробовима предака руку положио,
а часном крсту животом заклео.
