Ветар носи децембарско вече 2017. године

Прођох путем по ко зна који пут

учиних себи још једно дежурство у низу других

и једна мисао  - да само заспим без непотребних редова

дочеках себе у телу које се са страхом буди 

први корак левом ногом

и очи препознају контуре прозора и светлости

завесе се не шире, а свет у мене гледа

постајем свако други у својој глуми

текст се по шеми понавља нијансом сиве 

и моје очи више чују него што виде

и више причају него што ћуте

знам да ћу ускоро отићи у 15.00 - само крај радног времена.

 

Ветар носи децембарско вече 

испраћа нешто што беше сваки други и трећи низ дана у години

остајем исти - осећајно трајан у свему што пролази

и емоцијално растројен у свету који губи

све више својих вредности исчезлих и правих

свршених глагола.

 

Љубав као да се сакрила иза свих ових редова,

али извући ћу је само за њу и за све вас баш онако како умем све лепо да делим

 

...И сада сам у раскораку

више твој него свој...описујем себе у свету око мене...

видим лице које се умива у твојим очима

сија звездом твоје душе и уснама од греха мири све мирисе тишине... 

 

Тајну поклањам свима који је траже

љубав је делити и део пахуље - секунду њеног топљења 

- дише уздахом твог издисаја - срца откуцај

само у времену - чаролији .... 

Тишина у немиру зиме

Пао је као и сваки до сада...

Из загрљаја...

Дахом твог уздаха...

Створен.. 

нестао дубоко...

низ литице где литице не постоје...

право на твоје и моје лице...

снег...

и сваки пољубац...

сећам се док бео... ПАДА..

Падам и ја...

Попут рањеног...попут самог...заборављеног...

у својој и твојој тешини...

грабим да ме што пре нема...

да нестаном топлотом твог и мог заборава...

Пахуља лична и безлична...страном твог и мог немира...

оивичена, тако тешка тако лака...

заувек ишчезла...сама.