Ветар носи децембарско вече 2017. године
Прођох путем по ко зна који пут
учиних себи још једно дежурство у низу других
и једна мисао - да само заспим без непотребних редова
дочеках себе у телу које се са страхом буди
први корак левом ногом
и очи препознају контуре прозора и светлости
завесе се не шире, а свет у мене гледа
постајем свако други у својој глуми
текст се по шеми понавља нијансом сиве
и моје очи више чују него што виде
и више причају него што ћуте
знам да ћу ускоро отићи у 15.00 - само крај радног времена.
Ветар носи децембарско вече
испраћа нешто што беше сваки други и трећи низ дана у години
остајем исти - осећајно трајан у свему што пролази
и емоцијално растројен у свету који губи
све више својих вредности исчезлих и правих
свршених глагола.
Љубав као да се сакрила иза свих ових редова,
али извући ћу је само за њу и за све вас баш онако како умем све лепо да делим
...И сада сам у раскораку
више твој него свој...описујем себе у свету око мене...
видим лице које се умива у твојим очима
сија звездом твоје душе и уснама од греха мири све мирисе тишине...
Тајну поклањам свима који је траже
љубав је делити и део пахуље - секунду њеног топљења
- дише уздахом твог издисаја - срца откуцај
само у времену - чаролији ....
