Други део...

... Реч по реч руши тишину и ћути...

... Блиско и далеко у погледу спојено за године између нас,

... хоризонт и сећање...

... Тако топла и наша, бајка, дели и спаја нас од нас самих...

... Странци у свету који гори од потпетица туђих ...

... јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...

... Латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса и прођу године

    наше ...

... Читам, упијам жељу заборава, ту суву хартију натопљену душом, речима посутим

    сећањем ...

... Крив сам - што корачам иза твоје сенке ...

Први део

Ту негде лагано корача мисао у мени...

Блиско и далеко једном речи у погледу спојено, неразумљиво за године између нас,

хоризонт и сећање...

А љубав тако топла и наша, баш као бајка и дели и спаја нас од нас самих...

Играо сам карту више, сигуран у несигурном свету ...

Нашао сам изгубљено у сећању и остао ту сам да га још једном оживим кроз мисао, кроз

крв што венама тече, да мало појури брже, да тело задрхти..Читао сам реч по реч у

писму које није хтело да оде и да се врати са одговором који сам унапред знао...Нисам, а

јесам - волео, јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...

Све те латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса, тако

прођу године и туђе и наше.

Уздах док читам и упијам ту суву пожутелу хартију те речи и пут који кривуда осећам

да се ствара и брише, а ја дишем и застајем...