На тренутак суза

Мораћу да спустим своја крила

видео сам светлост са хоризонта

једну звезду

једну кап времена

из твог ока

како клизи

лицем сатканим од снежних белина

давно заборављеног времена,

и сва та осећања

можда од среће, можда од туге

раздаљина и тишина тренутка

када пупољак цвета

моја ружа времена

путује сновима.

 

Пустићу јој љубав

испод топлих крила

загрљај среће

ту на ободу срца

где се сакрила туга

да радост процвета.

Неки добри Људови

И кренем ти ја тако са мојом сапутницом живота

на пут ненаданих топлих сусрета

и веселих неизвесности

баш одавде и онде где магија почиње,

ма ко би реко да је то у Београду у хотелу Москва

по неким извештајима наших дописника

који су написани или се тенденционо пишу.

 

Знам многи ће рећи

шта овај пише,

нисмо се тако договорили,

ма шта он мисли оваквим његовим интерпретацијама,,,,

 

ал ја ћу рећи да је задовољан, срећан, одушевљен заједно са својом лепшом половином.

 

Истину, руку на срце стварно је јако лепо и невероватно упознати толико различитих,

а добрих, културних и позитивних људова на једном месту, па да их изанализирамо кратко са специјалним манама и врлинама како сам их доживео и преживео:

Сањарење-

То је изузетна, способна организована целина, устројена личност склона изливима топлих емоција задовољства, привржености итд.

Мане - у суштини врлина јој је мана у упорној организованости што је похвално у брзом животу, јер ја сам спор као облак.

 

Шуки-

Омиљени лик из стрипа званог живот, главни позитивац који се активно бори пером оштрог ока-строгог погледа на пресликану стварност, али живи животом боема, мада се не осећа толико, али срцу јако прија.

Мане: у суштини врлине крију се мане, знате нисам их приметио.

 

Несаница-

Успавана трепћућа лепотица такође из бајке живота, умиљато биће, привржено и смело, са прстићима и ноктићима уперено против урока, са девизом слушај, чуј и разуми, а онда реци прво тако па овако, мудра особа.

Мане-Има их много не могу их набројати, немам времена

 

Ту су још и три Принцезе, нећу Вам рећи које су, али рећи ћу само да су умиљата бића, благих погледа и паметних носића. Јако пријатне у друштву, а и у животу ван бајке. Док их слушаш свет постаје бајка и боље место да се размене искрене жеље и емоције

без да ти неко прође кроз црвено и још да ти свирне.

 Напомена:

Ове горе именоване сам могао да опишем и обманим да ми не замере, а три Принцезе несмем да пипнем јер сам их први пута упознао уживо.

 

Ја мислим да вам се свидео тон и слика, па ето ови што нису да дођу, а ови што хоће нек пођу, ту смо...

Поздравко Велики

 

Само песма и мисао о њој

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Делиш свет тугом својом

Гуташ сваки поглед мој

Не знаш докле су твоје границе самоће,

А моје руке стискаш као сунђер

Док се бујице пробијају преко бора

низ туђе лице,

теби је свеједно

промениће се

пролеће ил лето

свет је мало место

бисер свега што постоји,

прстен празног круга.

 

Кога познајеш

док луташ мојим мислима,

док је моје очи носе

као слику

као срећу,

зашто је ти тражиш

кроз моју јесен-моју зиму

ову песму?

 

Ја пружам твоје латице

да се рашире

да постану цвет

испод ока мог,

не могу те победити

ни преварити те,

али слагаћу твојим именом

само да ме она памти,

таква ниска бисера

исплетена мрежа

у сваком ћошку

око зажмури

погледи се искраду

да уме да дели

да уме да се сажали

да срце додир љубави поново осети,

судбино...лако ти било...

 

Не тако далеко, можда не и тако близу свуда око нас у тишини као зрно израста, тренутак непажње, код неког љубомора, а код неког страх. Без неког реда пратим људе на станици како нестрпљиво очекују превоз да им стигне, време које се из трена у трен мршти и мења, све је тмурно са по којом капи кише, а ветар са једног краја булевара на други пуста своја крила. И све то када се схвати на било који начин, неки од нас, а можда и сви своје зрно с муком носе.

 

Путујем тим улицама, пратим испрекидану линију судбине како је аутобус гута из трена у трен, кратке стајанке и већ после треће силазим на овој. Док се спуштам низ празну улицу мислим о њој како ме чека.

 

Да ти кажем нешто пре него што заспиш

Писао сам ти јако дуго

сваку реч мојих осећања

пресавијао и слао кроз све стихове

песме твојих усана, образа меких

и очију пуних неба,

надао се увек више од онога што сам смео.

Познавао те тако необичну 

ведру и насмејану

како пролазиш тик поред мене

онако се шеретски окренеш

и поново насмејеш

и изблиза и из далека

само мени.

Било је дана када су се облаци гурали да прођу

један преко другог, ал џаба увек загрми

па тако и моје срце

разменимо пар прљавих речи

и мало батина због тебе,

неком плави чуперак,

а неком шљивка на око,

ал све је то због тебе.

Ма нема везе

истина за сваку казну ко зна од кога

наиђе твој лековити осмех,

а познавао сам те у душу

онако издалека,

сањао сам те

само да знаш,

попуњавао споменаре исцртавајући прво слово имена твог

и пар празних места,

а некад убацим и које више,

ех како сам био луд сећаш се,

цврц па ти спаваш и овај филм прође,

окренем се у страну прибијем уз тебе

поразмислим још једном

да треба сутра платити телефонске и струјне рачуне

и тек онда осетим како се окрећеш

привијаш уз мене и кажеш волим те.

Слика тренутка

Прошапутах у мислима

волим те

својом руком

додирнух те нежно

и само помиловах дугу косу

магијом њеном

почех да сањам

све мостове среће

што се причињаваху често.

Истом љубави мора

кад смо шетали обалама ситног песка

преслушавали таласе

и гледали пенушаве гриве

чух твоје мисли

сличне ил исте

пољупцима 

заувек заплетене,

а кораци стадоше на хоризонту

да споје бакарном бојом

море и небо.

Раме уз раме

Ево ти и ја, поново

раме уз раме

ни превише близу, а ни далеко

пресликан сенком ветра

и кратким стихом песника

мисли се једне плашим...

 

Ти, ћутиш, повучена,

мотриш на кораке

грабиш и стежеш речи уз себе,

све моје преврнуте мисли

наопако, погледом ко рукама

бацаш на мене...

 

Ћутим, силином снаге своје

док се таласи о хриди 

јако уз врисак ломе...

 

Ево ту,

раме уз раме,

ти и ја пијани од страха,

осећам говоре мисли твоје...

нећеш ме љубити више

ни нежити ружиним мирисом ову белину коже моје,

покрити ожиљке

само топлим дахом,

а већ се пење месец

свету који сања,

звездама да полете.

 

Ево ту,

раме уз раме 

истина у лажи ухваћена-шени и режи,

подели семе правде да из сваког од нас

пшеница израсте,

кукољ дому свом понеси.

 

Раме уз раме

белих рукава

чистих покрета

правимо живот реклама

удахните свој део празнине,

ево ту 

раме уз раме,