Желим да одем...

Желим да одем даље него пре,

желим да се вратим први

па макар међу задњима био ја,

желим поново да будем твој

иако је свет, твој и мој...

 

Желим ти да се снађеш

у мраку тишине,

да ветар отера прашину

са полице,

да сиђе туга са те странице...

 

Желим да читам мисли веселе

све оне срећне, осмехом немирне

љубављу јаком прожете...

...у јесен ватру кише угасе...

 

Желим да одем 

и да вратим се,

кад буре морем

пробуде,

све муње и старе стихове

желим те на уснама

у мојим рукама

са срцем пуним бисера

бела шкољко 

моја

једина.

У ствари...

У ствари ја верујем да је лако смејати се,

да је лако прећи мост

мог и твог срца,

да је лако наћи изгубљену светлост

у твојим и мојим очима.

 

Ја верујем да је пољубац тај који нас буди и успављује

бар ми је мајка то понављала,

ја у ствари верујем да сам те раније познавао

и био твој испод ветра твојих немира.

 

У ствари ја се тачно не сећам када си проговорила моје име

тако тихо и нечујно да моје срце просто задрхти,

ма у ствари ја сам те одувек волео

иако нисам знао за тебе, а опет сам те осетио.

 

Јој како је то у ствари просто-једноставно

В О Л Е Т И      Т Е Б Е

Љ У Б А В И.

 

Ма знам да су ти мала и ова велика слова,

ма знам да се не морам правдати,

ма знам да ћеш ме у ствари

ускоро изљубити,

у ствари

стижем. 

Теби моја љубави

Ту где прођеш моје срце љубав осећа,

тако топло и брзо удара,

моју ноћ у дан претвара,

сенку на Сунцу испуњава.

 

Ако знаш и ћутиш

кад ти одлазим,

и то је љубав

не плаши се,

некад је чворовима везана јаче,

а ти само грли и љуби ме.

 

Један корак напред

срце направи два 

назад у твој загрљај.

 

Кад мислим о теби

не одлазим

већ ти се враћам.

 

Да знам, а не знам

пао бих,

склопљених очију,

у твом сну

заљубљен.

 

Колико тебе је

у мени остало,

а никад довољно.

 

Љубим ти руке,

образе,

усне зреле,

твоје кораке.

 

И киша престаје

Сунце нове зоре 

близу је,

на твојим уснама

и у мојим очима.

Нек све полако путује

Није тужно кад се окренеш па поново прочиташ.

Није тужно кад заборавиш, већ је тужно кад се сетиш.

Није битно шта кажеш, већ како кажеш.

Битно је да умеш са речима и да те оне добро слушају.

Опет отварам душу и кажем, вероваћу људима.

Напор да учиниш добро је јако велики, тежак и вреди уложити га.

Срушити нешто лепо, показати ону другу страну човека у нама најлакше је.

Обуздати бело и црно да постане сиво није лако, нема границе, нисмо сви исти.

Не желим да ми буде битно нешто што је постало прошлост.

Тражим у људима људе.

Ово је свет саткан неким непровереним правилима, нестварним илузијама, измаглица правих мисли и стварних осећања.

читам и коментаришем нит лепоте у причама и песмама.

Волим да ми на ногавицама од фармерки остане прашина кад путујем.

Прочитах два поста и онда...

Ово је коментар на пост Тужне и Биливера, хвала им на инспирацији...

 

..."Јесен може да постане чудна бајка, да кише падају капима кроз жуто лишће које се још увек држи и спорије враћа под тежином тако лаке капи која га погађа, да се измакнеш и да га само у тренуцима гледаш како се поново и поново враћа, да ти у подсвести веже неке мисли, врати стари сплет околности, да се подсетиш, и да као ја још синоћ у разговору са колегом одем годинама далеко... Има ту још доста, али опис је важан, некако је преширок, а пун и обавезан, јер ухватити неку сенку да остане мирна на једном месту није никада лако, али...је могуће.

Да, јесен је оборила прво лишће на земљу, не шушти и не крцка, мокро је, вуче се по асфалту, не претвара се у земљу, нема прелаза, непостоји преламање светлости, јер није пало на њу, не постаје део ње, бар не скоро, бар не док га киша не однесе, али постаће поново део светлости.

Ко ће га знати зашто је то добро, зашто је потребно разумети и везати све лепо, приметно, посвећено природи и њеној вечној бајки о животу: како је настао, како смо постали то што јесмо и зашто смо једни од других, између нас тако далеко, зашто се не разумемо и како су покидане те нити...толико простих, а тешких питања, а ја инспирисан Подсвешћу, Јесењом кишом која корача мојим срцем, градом из ког сам се вечерас вратио.

Ни две песме које сам скоро написао (одговор друге на прву) нису могле да изгубе жељу, потребу,порив да поново употпуним себе у једном дану у једној ноћи, да нешто кажем, па ето опет покушавам да урадим то.

Дотакли су ме ваши постови јер су везали две невидљиве нити које описујем, а да их и ја слабо видим и разумем, али покушаћу да их вежем речима, мада их више срцем човек осећа и везује, свако на свој, али сличан начин....

Тако кап која пада са неба, спушта се полако, као и наше мисли, затрпане, али ту негде из наше подсвести имају заједничку припадност условљену годишњим добом јесен-киша, емоцијама-потребом-тренутком у времену-осећајем припадности коју тражимо у загрљају кога тренутно немамо, који фали. Две потпуно различите сфере које се додирују и тиха преиспитивања која почињу док киша пада кроз крошње, а крв струји кроз вене, кораци по лишћу које ћути, одговори који сами ничу ћутке у гомили једног бујицом до другог донети, однети, очима јасно виђене ствари без чулног у склопу човека који то разумом види, али увек душом осећа.

Можда се нешто гаси када долази јесен, можда нешто сазрева и добија коначан облик, али можда је то само прелаз, одговор или једноставно потреба да земља добије воде, да усне пољубе друге или је то једноставно модерна бајка природе и нас у њој, у зачараном кругу, у простим покушајима да себе разумемо, питамо и другима приђемо, можда само тражимо наше тренутке у свом том лишћу и тим капљицама, можда је само реч можда права и једина реч смисао свега написаног, али осећам да ниво туге просто притисне мало јаче када са капљицом кише још један пожутели лист падне"...

Вероватно сам се изгубио у овим редовима, али остала је равнотежа у мени, у вама, да осећамо да је и у туги која се временом кроз капи јесење кише и нашој подсвести и преиспитивањима стално одржава љубављу коју преносимо, коју стичемо и коју морамо да чувамо.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Испуњен сам љубављу и тугом,
срећом што уздише иза свакок ћошка,
временом које се мења,
морем и далеким обалама,
насмејаним лицима
и празним лукама,
Ма ко ће га знати,
још ветар дува у мојој глави,
али кад год станем,
кад год се окренем,
кад зажмурим
и поново отворим очи
свуда си ти
моја љубави.

Можда се зато без разлога плашим,
можда тугу сам од себе призивам,
можда си зашла дубоко под кожу.

Знам да те увек тражим и кад си ми близу,
у загрљају,
уз образ,
у пољупцу,
Никад довољно да сама реч изгуби потребу да се поново и поново каже.

 

Осећам...

Испуњен сам љубављу и тугом,
срећом што уздише иза свакок ћошка,
временом које се мења,
морем и далеким обалама,
насмејаним лицима
и празним лукама,
Ма ко ће га знати,
још ветар дува у мојој глави,
али кад год станем,
кад год се окренем,
кад зажмурим
и поново отворим очи
свуда си ти
моја љубави.

Можда се зато без разлога плашим,
можда тугу сам од себе призивам,
можда си зашла дубоко под кожу.

Знам да те увек тражим и кад си ми близу,
у загрљају,
уз образ,
у пољупцу,
Никад довољно да сама реч изгуби потребу да се поново и поново каже.

Колико и Зашто

Колико те познајем када ћутим у мраку,

колико те знам у мислима што лете,

колико су загрљаји важнији од среће,

колико сам велико дете поред тебе,

зашто се смејеш када се збуним,

зашто ме држиш и када падам,

зашто те сањам када си далеко,

зашто ме сузе превише боле?

 

Кад кажем колико-мислим на много,

а и то много је увек мало и никад довољно.

 

Кад се питам зашто, ја видим љубав

како се бори за нас.

 

Нек јесен учини оно што мора

И тако са првим мразом,

и првим хладуњавим ветром,

са пожутелим листом,

са кишом која пада,

са простим одговором,

јесен је дошла,

ја корачам испред своје сенке.

 

Много је мој капут почео да крије,

да гуши изблиза све оне додире који су остали,

који ме греју, а који су твоји,

разумем га,

шета улицама по киши која би да их спере.

 

Ето, јесен је, нек носи оно што мора,

ал нек ми остави лето,

нек ми остави пролеће

у твојим очима,

тако га волим,

тако те љубави моја волим.

 

Вратио сам се поново

истим корацима 

на место где смо се први пута срели,

и гле поново стижеш кад срце задрхти,

али ту си у мом загрљају,

у мом пољупцу, подигнута, вртим те у круг од среће.

 

Кажеш, јесен је, нек носи оно што мора,

ал нек ми остави лето,

нек ми остави пролеће

у твојим очима,

тако га волим,

тако те љубави моја волим.

 

Нешто што је остал: Петак....

...У петак је била колективна прослава у кафани Лађа Француска у Крагујевцу. Само ћу рећи да смо се сви лепо провели. Такође, наводим да сам се вратио кући у 17.00 часова и одмах заспао. У суботу у 10.00 часова отворио сам очи.

Много сам размишљао и ништа нисам закључио сем да ме леђа боле од спавања, да сам се добро одморио и да сам гладан.

Све сам средио и испунио дан.

 

Среда и Четвртак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

У среду сам тражио слободан дан, одвезао сам бабу у Рибарску бању јер татков ШКОДИЛАК не се пење узбрдо брзо.

Четвртак је био дан за дизање тензије, али то сам држао у границама нормалног и окретао све на смех и зафрканцију, иначе сутра је петак и прослава, која има и добро и негативно значење, али то није за јавност.

У суштини људи ме увек изненаде својим ситним мислима, пакостима и подметањима и на крају ми је све смешно, не дотиче ме…

Вечерњи излазак и дружење уз екстра смех ми је пријао, напунио батерије и припремио за спектакуларни крај компликоване недеље коју нисам тако описао.

Ма била би она спектакуларна да нисам у недељу дежурни, али елем то тако треба, и песма за крај почетка, дуго је није билo:

Тако некако…

 

И лето дође и прође

људи се смеју.

Јесен је на вратима и прозорима,

Мраз стидљиво штипка,

Брава од аута ујутру је хладна,

Полазим, одлазим, долазим,

Старе навике пријају,

Али некако ми је тужније

Лишће, земља, Сунце...

И да, има много облака

у киши и без ње.

Ма људи се смеју и сада

и ја се смејем.

Све је тако, некако

Због равнотеже….

И Уторак

...У суштини већ се клупко котрља и пређен је први мост, ударен темељ за почетак зидања, додуше још беже неке ствари, а папири се исчитавју полако и људи око мене и ја око њих повезујемо карике и планирамо координацију за целу недељу и да јављамо се на упорне телефоне.

Динамика у речима, у кретању, све функционише, шефови изобличавају уобличено, све функционише и све компатибилно.

Има помака од Понедељка, савијен папир и ивица су добили на значају, баш као и речи на њему.

Колико тога бих могао метафором да упоредим, персонификацијом да оживим, али то није потребно свуда се виде људи који раде и не раде и постоје, имају сврху и они што знају и они што не знају.

Колико је потребно да их све разумем и да све умем у каналима беса и стреса поново да РАЗУМЕМ.

Ја једноставно волим музику и када је довољно гласна.

Ја не умем да бежим ја увек морам и желим да решим.

За мене је неуспех на послу лични пораз у животу, ако са људима нисам нашао заједнички језик или нисам стигао све да решим, иначе спасавање света ми је хоби.

У суштини нисмо добро материјално и егзистенцијално збринути да би нам посао био посао, а приватан живот приватан, и зато сматрам да морамо бити упућени једни на друге и разумети се.  

Закључак:

Уторак је дан када се све повезује.

Није као Понедељак

Па да, ко ће то порећи, одмор дуго ишчекиван дође и брзо прође, ми испали из седла, јуримо за коњем, можда смешно, али стварно јесте.

Не волим понедељак, али и то је дан у недељи, а недеља је далеко. Ма, ништа у својој шали већ видим доста насмејаних очију. Ја се смејем и личим на неко мало срећно спадало људима на послу, нађем се и за правду и за неправду, лично повређен или потказан, мада ме казне за сада не стижу. Није да не волим да сам у центру пажње, али не могу без позитивних људи око себе и не могу да их не гурам да раде нешто позитивно и да праве свет бољим местом за нове и старе, мада сви у суштини стварно волимо музику.

Најбоље је да дан Понедељак почне са музиком, а онда са гомилом папира испред носа на столу. Ти се пресвлачиш у одело и онако обратиш пажњу на оне ивице које су се савиле на некој више, а на некој мање хартији и ти одлучиш баш да избегнеш ону која је више савијена.

И да ииииии буде још веће шеф те пита баш за ту око пола три кад се спремамо сви за одлазак са посла и иииииии цврц, слагао сам вас, ја увек узмем ту прву и онда све остало.

Шта је буквално твоја ствар избора, пита ли се стварно неко од вас док ово чита?

Да прихвати Понедељак као понедељак код већине или да то и себи и другима претвори у дан вредан пажње, успеха и осмеха.

Ја сам тај који мењам и гурам, а шта сте ви?

Две дистанце

Мислим да многи који у свом животу осете љубав и тугу, постају богатији за нешто што је само по себи искрено, значајно и што се не може описати тако добро и ухватљиво као осећај у срцу.

Исто тако тај осећај је доста дубок, трајан и сећање га неће избрисати, било шта друго га може само ублажити временом.

Ствар је у томе да у суштини не постоји тачан период када ће се десити те ствари и оставити траг у нама.

Постоје узроци и последице, као и правила, али наш живот није исписана страница хартије, потурена под нос за читање, има већи смисао, а тај већи је да нађемо нашу другу половину и да створимо још два или више живота после нас уз све напредније социолошке, културолошке, егзистенцијалне факторе како би се живот унапређивао и усклађивао са природом и човеком који живи у њој.

Ја могу за себе да кажем да сам спознао и љубав и тугу и да су у мени увек биле и остале две дистанце на једној правој, ја сам можда једна тачка у равни која све то посматра, а на коју оне утичу.

Математички доста ствари и других једначина могу апстрактно да описују разна стања, тј. да наука да, поједина објашњења која су нам потребна, али нажалост поставка једначине за љубав и тугу не постоји, али узрок-последице једна другој дају.

Сада поново размишљам о тим осећањима, могу само рећи да сам на две дистанце, да је једна љубав и да је друга туга, помирити их значи живети између њих (апстрактно, али практично).

Када бих покушао да сведем рачуницу, ја бих то апстрактно рекао без заграда да је он коначан када се човеку испуни срце, када га године узму под своје, када се унуци и унуке чују у гласном смеху по дворишту...толико бар за сада знам, остало би било баш права апстракција, а можда сам и овде мало прешао границу, не замерите човек осети и оно што не разуме....

Тражим те

Тражим те кад Сунце зађе,

када се облаци изгубе,

а звезде појаве.

 

Тражим те,

тамо где је светлост

створила боје,

где је река одвојила обале,

 

Тражим те,

али не желим само да те нађем.

 

Желим те,

као жедна земља кишу.

 

Чујеш ли ме,

у ветру који ме носи,

у мирису пољског цвећа.

 

Изгубљен сам,

а сањам исти сан, 

као да знам,

као да знаш,

у твојим грудима куца моје срце.

 

Налазим те,

опет јако грлим,

не престајем да волим

и да љубим.

 

 

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама.

Претвори нас у шкољке на морској обали живота.

А ветар кроз та тела дува, трагом неких сећања.

Испуњен са даљином твојих корака и близином твојих додира,

не одлазим, увек ти се враћам јер љубав нема потребу за објашњавањем,

и када је срећа и када је туга,

она је дубока и она је река,

тече свим мојим и твојим бићем.

 

Не знам по строфама да љубим,

али сваки део тела у коме твоја душа обитава

и у чијој коси ноћу лете свици 

мислима далеким и лептирима шарених крила 

чиним то лагано,

уморном руком уместо најфинијом свилом,

и уснама сувим јер жеђ престаје на твојим уснама,

а хладноћа на твојим образима.

 

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама...

За моју љубав певаћу полако

За моју љубав певаћу полако,

дише ми у срцу и пуно ме љуби

престаје да мисли кад ме грли јако,

за моју љубав певаћу полако.

 

Открио ми месец њено лепо лице,

шапнуо о сјају што га мудро крије,

на уснама шећер у грудима ватра

што ми руке веже око њеног врата.

 

За моју љубав певаћу полако

само тако може загрљај да траје

кад се усне споје, и струна задрхти

месец својим јатом чуваће нам леђа,

за моју љубав певаћу полако.