Не постоји лек за рањено срце

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Кап по кап,

у дну овог листа,

сливају се мисли,

у једну тачку,

црну на белом папиру.

 

Ставих је лако тешка срца иза једног периода и доброг времена. Ал као да је срце куцало другоме, тако је лако умела да ме воли, да прати моју сенку крајичком ока и срца, јер га је имала.

 

У лажним пољбцима лаж је била мала, у очима већ није тако, у њима сам грлио и љубио даљину и никада је нисам достигао, баш као ни она у мојим. Није свака наша пустиња била празна, али каравани су ретко пролазили, ми... , ми једноставно нисмо умелеи...

 

Тихо, на ивици овог прозора кап кише на мојим прстима и суморно јутро, светлост пуштена да хладним образима сија, али оно у њему ни кап ни ту светлост не осећа, ...срце је то...

 

Жалим само погледом ту даљину коју нисам са њом осетио заједно, била је бржа лаким кораком, као и њене мисли. Волео сам је због тога јер се нисмо срели у паузи погледа и без речи када је већ залазак Сунца спуштао ноћне свице да светлуцају  за рад љубави која је остала у звездама, у мојим, у њеним очима.

 

Волео сам је исто, као и пре, зашто је и сада волим  док патим, зашто ме заборав не загрли место ње?

 

Игром сенке у празном остали су само моји кораци на плафону празне собе као празне душе, плесом исте у тами, нисам нашао тишину у немиру, само гласну самоћу, заробљен у телу мушкарца,

није то бол,

то је немоћ да се окрене,

да се врате исписане странице,

да јој гласом заборава још једном на лицу видим тај мио осмех.

 

Да јој опростим и да је чујем, јер глас и нада задњи нестају иза човека, али то нисам могао, умео и знао, заборавио сам као што је и она заборавила део срца у мени и ја део у њој, вечно рањени, раном која не зараста, заборавом у коме се родила.

 

Све је то на почетку краја једна нада, нада умире задња, а мени су ветрови и кише ушли у плућа и ово јесење лишће што пада, падам и ја са њим.

 

То није тешко, угасим светло и сутра ме већ по ко зна који пут нађу како понављам име, склупчан у грозници док се тресем изгубљеног погледа и изнова тражим свој грех.

 

Као пријатељи, приђу ми у белом мантилу и смире инекцијом, али она није заборав или лек. Учините да не боли сваки пут ни јако ни слабо, погрешите и нећете погрешити, то више нисам ја, жалите човека кога нема, само је празна шкољка остала, учините то због сећања на њега.

 

А, после....после....

 

Баците пепео згаришта мог у море, нек ме однесе на њену обалу, где још игра траје, где ју је неко крив зауставио пре времена, сломио слику у огледалу мога срца. Нека јој сви опросте, ја ћу јој тада, када види у мојим очима да сам схватио лаж и превару којом се правдала...

 

П.С.

Тужна прича написана сада, за једно време из заборава.