Нек јесен учини оно што мора

И тако са првим мразом,

и првим хладуњавим ветром,

са пожутелим листом,

са кишом која пада,

са простим одговором,

јесен је дошла,

ја корачам испред своје сенке.

 

Много је мој капут почео да крије,

да гуши изблиза све оне додире који су остали,

који ме греју, а који су твоји,

разумем га,

шета улицама по киши која би да их спере.

 

Ето, јесен је, нек носи оно што мора,

ал нек ми остави лето,

нек ми остави пролеће

у твојим очима,

тако га волим,

тако те љубави моја волим.

 

Вратио сам се поново

истим корацима 

на место где смо се први пута срели,

и гле поново стижеш кад срце задрхти,

али ту си у мом загрљају,

у мом пољупцу, подигнута, вртим те у круг од среће.

 

Кажеш, јесен је, нек носи оно што мора,

ал нек ми остави лето,

нек ми остави пролеће

у твојим очима,

тако га волим,

тако те љубави моја волим.

 

Нешто што је остал: Петак....

...У петак је била колективна прослава у кафани Лађа Француска у Крагујевцу. Само ћу рећи да смо се сви лепо провели. Такође, наводим да сам се вратио кући у 17.00 часова и одмах заспао. У суботу у 10.00 часова отворио сам очи.

Много сам размишљао и ништа нисам закључио сем да ме леђа боле од спавања, да сам се добро одморио и да сам гладан.

Све сам средио и испунио дан.