OBLACI

Пази

Пази кад поклањаш срце,

ту љубав што дише у њему,

нежну попут свиле имена

са твојих усана.

Пази кад очима гледаш

лице своје судбине

тај осмех

чуперка

живота

да ти пут не украде.

Пази кад мислима ходаш

на стази његове жеље

посуте светлом

дугиних боја.

Пази на ноћ

пази на дан

на свој и његов длан.

Пази да сутон и зора

срцу приђу

довољно близу,

пази да их роса

и ветар на путу 

не заобиђу.

Пази свој сан

и своју јаву.

Ж А Д - заробљена љубав у њему

Као сенка исчезла са жада

камена који под светлошћу Сунца

сија мудрошћу у себи,

а избија зраке прошлости,

измаглице росе

што нестају 

као капи

вечног живота

са дланом длана

дахом пољубца

латицом пурпура,

тренутак издаха

и тренутак живота,

часом смрти што у свима

уме да почива.

Полуголе мреже испрекиданих нити борбе за опстанак,

опет истом Сунцу мога мрака прете.

Осушиле су вечност

једног сна,

једне младости,

испијене ожиљцима одрастања и сазревања.

Сумња у ту проклету похлепу понора

датог светом људи и свих наших демона,

искушења и пораза нашег образа,

лика у прашини дуге,

слабог карактера,

и руке што дрхте у загрљају,

у својој вечитој потреби.

Све ми је чудно, 

давно усађено

у крај те слике,

поред прозора, 

уметност у океану на небу,

у таласу,

неизбежна и смела,

у својој сили стихије,

а испод хриди,

сама по себи порозна,

као жеља нестварна,

и пут неба

спрана кишом пенушавости

перјанице мора,

сестре свежине и наде,

и као воља ходачасника

примирена,

скривена,

а само кајањем,

упамћена.

Покрај пута и прага,

осута да поново никне ниизчега,

лако и замењиво,

на туђој њиви тврде земље,

људским речима уклета

са истих усана

љубав што рађаше,

али семе самог семена

ветар увек посеје.

Туђе су речи зидале свету куле светлости,

прозоре и стакла,

мрака сабласти и тишине...

Сенко без права на помиловање

на жеђ мог живота вечношћу осуђена

душом изгубљене љубави

срца старог камена,

ове ћеш ноћи Зору дочекати,

а ја на колена својим

крик бола пустићу

да ми крши руке и тело.

У себи из срца

браздама времена дуго

по један откуцај,

по једна кап,

по једна пахуља

и суза за тај ЖАД.

Светлост у камену зелене боје,

уклесана нит, једне младости,

једне туге и једне љубави,

дата на дар,

поклон поклона,

живот живота поверен

мудрошћу светла,

шапатом времена

испод песка сећања.

Објашњење: Шта све понекад видимо у заробљеној светлости кристала и тој тајној нити коју у себи носи. 

Искрени страх

Ко даном још уме да сања ноћ,

да се плаши светлошћу хоризонта

по плавој пучини звезда ноћи

у месечевој лађи

што шкољкама својим

откривају бисере вечности?

Понекад то будем ја,

не зато што немам

њен образ,

њено око и срце

што куца у мени,

не зато што сам заборавио

да се смејем,

смејем се ја,

нисам заборавио,

умем и да променим стих

неке песме у нама.

Плашим се,

јер препознајем

тренутак радости,

тренутак среће,

тренутак љубави,

живот у рађању,

покрет усана,

игру прстију,

и њене тихе кораке...

...плашим се

јер све више разумем...

Плаши ме чекање,

плаши ме откуцај времена,

плаши ме тренутак прошлости,

осећај старости,

и терет искуства младих година,

плашим се

одрастања детета у мени,

плашим се разумног загрљаја,

само понекад преварене сузе 

ока твог на мом рамену,

плашим се сенке

испод руке

што нестаје покретом.

Плашим се да стојим сувише дуго,

плашим се кад отворим врата туге,

кад ме загрли бол

и ожиљак прошлости опече.

Када се дан бронзом обоји

и реке људи крену

пут улица врелих,

када се устаљене обавезе

вежу на трен

празнином канцеларија и хала

до сутрашњег дана,

тада већ циљем до тебе

решавам свој страх.

Стигао сам,

ту поред тебе,

осетио пољубац 

како буди љубав и топлину срца,

како нас погледи

мислима среће вежу.

Ничег се више не плашим,

почињем поново све да волим,

да те дуго чекам и сачекам,

да откуцај времена у теби и мени остави траг,

да нас тренутак у прошлости поново врати на почетак,

да осећај старости уз тебе спорим корацима дође,

да терет искуства младих година прославимо само осмесима,

да се деца у нама заувек играју,

да су сенке остале у магли иза нас,

да нас понекад затекне пролећна киша,

да тугу делимо радошћу,

да ублажимо бол ожиљка прошлости,

да једноставно волимо.

Ко даном још уме да сања ноћ

и да му звезде остану у очима?

То само можемо

ти и ја љубави...

Поклон

У друге истине кренем

да верујем,

пробам-станем Сунцем образа твојих

и усана меких

додиром твојим.

Из жеђи, твог ока сјај

не видех добро,

а по облаку кише

душа већ снива.

Другом истином вођен

по своду пророка

у рукама држах твоја стопала

да небом заувек ходе,

по трагу судбине

имена твојих

родослов наш.

Нађох спокоја глас

у песку празнине

зрно истине,

другим речима вођен

из мора у планине,

талас и ветар

носе промене. 

Откуцај сата

шум лишћа

жубор реке

звук звона

и моје речи љубави

именом твојим записани.

Удахни ме

Удахни ме

погледом откључај сећање

ми били смо 

једно без другог

зима и пролеће,

Удахни ме

једном кад трешње цветају

у зору по роси пољуби ме

додиром косе на образу

милуј полако

док звезде одлазе,

удахни ме.

Понекад слични, а исти...

У овом дану,

нисам те видео

твоје усне љубио,

као да сам сан

изгубио.

У овој ноћи

моје очи

сјај су потражиле

звездом сјајном

тебе замениле.

У овом свету таштине

моје си склониште,

киша од Сунца,

светлост испод облака,

тајна само срцу искрена.

По неким речима,

по неким људима,

по свим тим причама,

падаш-устајеш,

бориш се и предајеш,

по свим тим причама

као и ја

дајеш осмехе,

кријеш сузе,

прелазиш мостове,

шириш руке

до туђе победе.

На крају дана

у свакој ноћи

после света

и речи људи

грлиш и љубиш

опрашташ

именом својим

своју тугу заборављаш.

Само понекад када тражиш

Понекад те тражим,

залутам,

помислим да клизиш временом,

сенком старих немира

у мени ствараш нова лудила.

По лицима људи

видим траг живота

како нестаје,

љубав је реч,

зар она не остаје?

Понекад те тражим,

залутам,

помислим да клизиш временом,

страном своје истине,

а моје судбине.

Даном личиш на анђела,

ноћима се кријеш у звездама

и сновима.

Лака као жеља,

јака као свитање,

залуташ,

у моје срце,

испод јастука,

топла рука,

дуга коса

и мирис јасмина...

Понекад,

ал скоро увек

спустим своја једра

на твоје усне

јер знам,

љубав је само реч

и нешто више,

што даљину

загрљјем кида

и тишину

пољупцима гуши.

Никад се тугом не превија

већ радошћу привија,

уз младу лиску

упрто дрвце да сачува

пут неба и пупољак пролећа.

Понекад ме тражиш,

залуташ,

вратиш се кораком мојим

у своје одаје,

где ме твоје срце 

увек сакрије.

Тако те познајем,

тако те пожелим

док путујем

и само понекад останем

у сновима да верујем

облацима што пролазе

и носе све ове наше немире.

А када се сетим

...Можда ћеш ме познати у кишним капима, што плешу по твојим прозорима, можда ћеш ме измешати у мору мириса после ове кише, а можда ћеш заспати са пољупцем после додира у магли сећања.... Можда те прође дах свежине, а на уснама траг опорог вина поново врати у мој загрљај... Можда сам умео да нађем бола ожиљак и да га ублажим, али нисам умео да га преварим. Можда још увек очима спаваш у сазвежђу љубави, а анђелима дајеш своја крила да би поново моја била. Тело се предаје усне би да пољубе, а руке да те загрле. Горим у ватри што љубав прождире, остају празне све улице, сећања, никад не умиру са нама, Сећања у мојим мислима у твојим грудима тајна заувек заспала. Љубав твога имена можда је заспала на крилима туђих победа наших пораза, никада сама у свету чуда остала, да лута и сања зору нашег буђења. ...Можда ћеш ме познати у кишним капима, што плешу по твојим прозорима, можда ћеш ме измешати у мору мириса после ове кише, а можда ћеш заспати са пољупцем после додира у магли сећања....