Пази

Пази кад поклањаш срце,

ту љубав што дише у њему,

нежну попут свиле имена

са твојих усана.

 

Пази кад очима гледаш

лице своје судбине

тај осмех

чуперка

живота

да ти пут не украде.

 

Пази кад мислима ходаш

на стази његове жеље

посуте светлом

дугиних боја.

 

Пази на ноћ

пази на дан

на свој и његов длан.

 

Пази да сутон и зора

срцу приђу

довољно близу,

пази да их роса

и ветар на путу 

не заобиђу.

 

Пази свој сан

и своју јаву.

Ж А Д - заробљена љубав у њему

Као сенка исчезла са жада

камена који под светлошћу Сунца

сија мудрошћу у себи,

а избија зраке прошлости,

измаглице росе

што нестају 

као капи

вечног живота

са дланом длана

дахом пољубца

латицом пурпура,

тренутак издаха

и тренутак живота,

часом смрти што у свима

уме да почива.

 

Полуголе мреже испрекиданих нити борбе за опстанак,

опет истом Сунцу мога мрака прете.

 

Осушиле су вечност

једног сна,

једне младости,

испијене ожиљцима одрастања и сазревања.

 

Сумња у ту проклету похлепу понора

датог светом људи и свих наших демона,

искушења и пораза нашег образа,

лика у прашини дуге,

слабог карактера,

и руке што дрхте у загрљају,

у својој вечитој потреби.

 

Све ми је чудно, 

давно усађено

у крај те слике,

поред прозора, 

уметност у океану на небу,

у таласу,

неизбежна и смела,

у својој сили стихије,

а испод хриди,

сама по себи порозна,

као жеља нестварна,

и пут неба

спрана кишом пенушавости

перјанице мора,

сестре свежине и наде,

и као воља ходачасника

примирена,

скривена,

а само кајањем,

упамћена.

 

Покрај пута и прага,

осута да поново никне ниизчега,

лако и замењиво,

на туђој њиви тврде земље,

људским речима уклета

са истих усана

љубав што рађаше,

али семе самог семена

ветар увек посеје.

 

Туђе су речи зидале свету куле светлости,

прозоре и стакла,

мрака сабласти и тишине...

Сенко без права на помиловање

на жеђ мог живота вечношћу осуђена

душом изгубљене љубави

срца старог камена,

ове ћеш ноћи Зору дочекати,

а ја на колена својим

крик бола пустићу

да ми крши руке и тело.

 

У себи из срца

браздама времена дуго

по један откуцај,

по једна кап,

по једна пахуља

и суза за тај ЖАД.

 

Светлост у камену зелене боје,

уклесана нит, једне младости,

једне туге и једне љубави,

дата на дар,

поклон поклона,

живот живота поверен

мудрошћу светла,

шапатом времена

испод песка сећања.

 

Објашњење: Шта све понекад видимо у заробљеној светлости кристала и тој тајној нити коју у себи носи.