Дејан

Сада бих се насмејао

смејем се 

и ти ме гледаш

и теби смех излази спонтано на лице,

Дејане, шта ти је тако смешно

реци, стани реци,

Настављам да се смејем

и она се смеје

прилазим осмехом грлим је и смејемо се

аааали, шта ти је смешно,

одговарам

...Љубав, она је тако искрено С М Е Ш Н А....

да је просто разумем, а не објашњавам,

она се просто само осети

ту између нас

осетиш ти 

осећам ја  

Љубав постаје дистанца

Вешто прођох сенком свог ока преко твоје меке коже

још увек тако топла сећања у белој свили

док их ветар врти и буди из трена у трен

подиже и спушта чаршаве слободе и самоће,

устадох да затворим прозор

помућен погледом у тмурно јутро

прелистана сећања

враћа ми ветар уздах и мирис 

на тебе и све наше снове,

опијен, без снаге у два корака назад

затворих очи падох у меко у сан...

 

Љубав је тиха бол која те стигне,

јак грч у стомаку који те пробуди,

који те препозна, кад не признаш,

када бежиш и када се скриваш...