OBLACI

Љубав постаје дистанца

Вешто прођох сенком свог ока преко твоје меке коже

још увек тако топла сећања у белој свили

док их ветар врти и буди из трена у трен

подиже и спушта чаршаве слободе и самоће,

устадох да затворим прозор

помућен погледом у тмурно јутро

прелистана сећања

враћа ми ветар уздах и мирис 

на тебе и све наше снове,

опијен, без снаге у два корака назад

затворих очи падох у меко у сан...

Љубав је тиха бол која те стигне,

јак грч у стомаку који те пробуди,

који те препозна, кад не признаш,

када бежиш и када се скриваш...