УКРАДЕНО

 

Док падају снови на хоризонту бледе звездице и моје очи у твојим траже пристаниште.

Ти само буди, буди ту, даље од истине, слажи, слажи ме слатко најслађе.

 

Док ветрови ме ломе и олује пролазе, остани крај мене и љуби, љуби ме.

 

И нека стане време, нек ме буде твоји додири,

И нека стане време, нек ме буде твоји пољупци,

И нека све заврти се као точак истине,

у кругу том нек ме не буде,

Воли, воли  ме слатко најслађе.

 

У истини и лажи љуби, љуби ме

осећам да бол тешко пролази

заборављам да сан о љубави одлази

 

Воли, воли ме, и врати ми све

снове без граница,

Воли, воли ме слатко најслађе.

Исправке у грешкама

Хтео бих да ти кажем шта ми је у оку

шта ми је у срцу, шта у мраку који носим.

Плашим се да бих живео толико дуго

да ти све то кажем.

Ипак песма је нешто лепо,

покушаћу то у свакој строфи,

молим те читај их полако

врати се на ону која те заволи највише,

прескочи оне које те не познају,

а описују мене, то су грешке.

Ја и кад пишем грешим у себи,

грешио сам и овде, сад ето исправљам.

Знам рећи ћеш, ах после толико година,

молим те, то није тако, волео сам,

а волела си и ти. 

Ето већ направих три грешке

у три претходне строфе. 

Шта још да кажем, а да не погрешим,

можда жао ми је.

Ето опет сам погрешио

ко би још опростио један живот,

једну наду, и сва та празна ишчекивања,

ни слеп ни глув нисам ти се окренуо 

када си то очекивала, волела си ме

ја то нисам видео. 

ПИСМО

Драга...

Далеко је моја рука од ваше, драга моја госпођице. Ништа ми више нија тако тешко и страно као ова ноћ са звездама и таласима на хоризонту, скоро да се и не осећа да плутамо на овом сивом мору.

Остао је траг у сећању моја драга госпођице, видим га у сваком месечевом одсјају на пучини мора које ће ме можда једног дана прогутати и на вашој обали избацити.

Ја неуки морнар на пустом мору у овој ноћи пркосим ветру који се смеје мојој немоћи, драга моја госпођице. Онда када сам отишао и окренуо своја леђа вашим погледима рекао сам себи да више никада нећу волети. Слагао сам самог себе.

Сада овде у овом тренутку ја мислим на вас драга моја госпођице, оставили сте ожиљак у мом срцу, а да то нисте ни знали, нешто што зовемо љубав која би по правилу свих песника овога света требала да буде лепа и срећна, али она на моју жалост то није. Неко друго осећање не може је заменити јер у њој, сада могу без страха рећи стају и туга, и срећа, и бол.На палуби поред мене стоји још један морнар у кабини и гледа преко мене, невиди ме баш као и ти, али тако је боље, он гледа испред брода у хоризонт где ће за пар сати изронити Сунце из овог сивог мора.

Драга моја госпођице гледам своје дланове и у њима урезане линије живота и смрти.Колико је само година мој живот био прост, безначајан и без правог циља. Могу мирно рећи превише, а сада је време да он добије смисао, облик, вредност и циљ. У свакој од ових речи били би сте ви драга моја госпођице, али узалуд је то све, јер нисте, ви то не можете бити.

Како сам само био прост и засењен светлошћу ваше лепоте, дрско пришавши, у намери да добијем вашу руку за један плес свог себичног срца те вечери.Био сам слеп да схватим да ће ваша рука бити предата другоме већ колико следећег дана, то нисам хтео да чујем оне вечери.Умео сам да видим у вашим очима искру нечега и она је горела и у мојим очима. Али ви сте ми вратили поглед после брзог одбијања јер то је морало због свих других око нас, а ваш поглед као да је хтео да каже ...нешто друго...

Ох та охолост немарних људи и та неписана правила старих што се једино крвљу прекршит могу, све те клетве које ме чекају како томе човек од срца да се супротстави?  Сви су они криви, не нису они криви, крив сам само ја, што дођох непозван и видех вас, драга моја госпођице.

По ко зна који пут гледам у своје дланове који су ме хранили као да читам своју судбину. Сада се питате у светлости вашој када још нестрпљиво чекате неког да вам приђе за плес по ко зна који пут, где је онај младић што је тако дрско и просто хтео да узме на секунд вашу белу и меку руку за један плес, а он се пита да ли би вредело повредити све своје ближње због вас сада и сваки пут кад му звезде помуте снове и врате мисли на то вече.

Драга моја госпођице одлучио сам пред зору да напустим сада само вашу обалу, а до сада свој дом, јер ипак су други наше судбине заплели и нас довели у искушење.Бити тако близак са пријатељем који вас узима за своју супругу, а кришом красти ваше погледе и срећу, надати се нечему лошем зарад свог циља, јесте себично и ниско.

Своју ћу душу преварити заборавом мора у далеке степе истока и када се више не будем сећао ваших очију вратићу се да видим шта ми је остало.

Драга моја госпођице ако се некада будемо срели и ако ми ваша рука, бела и мека буде отворена, погледаћу у ваш длан и спустити један бисер.

 

СВАКОМ СВОЈЕ

Сваком своје речи

сваком парче неба

задовољни окрећу леђа

враћају се кући срећни.

 

Сваком је своје најбоље

па и мени стобом,

тишина је прекрила улице.

 

Своја сам светла угасио

мрежу од снова давно исплео

сваком је своје најближе,

а тужном најдаље. 

 

Сваком по комад истине

да га мало преврне

под зубе горко

ал од ње се не умире

свако је своје најмилије

а мени је тебе највише. 

ЦРТЕЖ

Постоји један свет кога сви добро знамо, постоје боје које се не праве од разних супстанци већ од неких живих ствари и мириса преточених у цртеж. Сви смо их имали бар пар драгих у успоменама иза нас, неки их имају још увек. Ето ја решио да вас упознам са једним о животу.

Ево га ту поред мене, цртам га поново после толико година на белом папиру. Цртам круг и у њему тачку, сећам се да сам објашњавао свима да смо то ми, мали и смотани у том кругу. Сви су се смејали, сада се не смеју сада сви разуму цртеж једног малог дечака.

Нацртај те га и ви ево сада, видећете, толико је зачуђујуће и просто, и нема осмеха.

Мрзим тај осећај и сувише се плашим да га објашњавам, а сви га познајемо. Кад порастеш игре постају живот, а осмеси се претворе у правила понашања. Како је то глупо кад човек гледа ту тачку у кругу тако озбиљно и без искреног осмеха. 

Још тужније постаје кад тај круг демистификује и претвори га у свој живот.

Сећам се, кад су ме питали шта ћу ја сам у том круг, ја сам рекао да смо сви ту и да ћу тек сад да Вам то покажем, изударао сам милион тачака у њему и рекао сада сте сви ту.

Људска радозналост никад није имала краја па је дечак морао да одговори на свако тешко питање, па и на ово задње што их је растужило.

Зашто смо сви у том кругу?

Па да вас никад не изгубим, сви су ме чудно гледали, али ја сам то задовољно и срећно рекао, а сада сам оставио само тачку у кругу, згужвао папир и отишао.

ОПЕТ МЕ ВРАТИШ

Само понекад ти оставиш траг

и опет ме вратиш тамо 

тамо где сам некада трчао без даха

без да ти пољубац шапнем

без да те додирнем свилом чипке

дугих прстију и мојих речи

у свим пролећним и летњим песмама

ти ме опет вратиш трагом сећања

у зоре без повратка

ти ме опет вратиш 

и свратиш дубоко и дубље

него пре,  а тога пре као да и није било.

 

Ти ме опет вратиш окренеш и покренеш да течем

као свака река, као свака вода са извора до њеног понора.

 

Ти ме опет вратиш упорним корацима на почетак краја

и крај почетка.

 

Ти ме опет вратиш на љубав и када ме она оставља

ти ме опет вратиш на њу док она дише даље од мене.

 

Зашто ме враћаш опет и опет,

тамо где је дрво пало,

тамо где су се казаљке мимоишле

тамо где је срце откуцало трептај светла и мрак ока

зашто ме опет враћаш сату коме је време стало? 

 

 

НЕКЕ НАШЕ ТУГЕ

Игром свог неког тихог немира скривеног дубоко негде у срцу у души коју носим за тебе, тражио сам обрисе сећања у сваком пролећу увек изнова по ко зна који пут.

 

Сећам се да и тада баш као и сада није било лептира, већ неких чудних малих и великих зврнди буба на свим зеленим пољанама наших жутих маслачака.

У оку, окупаном сјајем сунчевих зрака скривени су твоји праменови косе и  мирис твоје душе.

 

Ветар сада има моја крила, а крила лете трагом наших сећања док гледам расцветани жбун са белим латицама сваког цветића који се ту онако срамежљиво без већег стида ширио у простору који се мерио само годишњим добима.

 

Дуго је и дуже баш сваки пут туга боравила у мени на најскровитијим местима за која нисам знао да у мени постоје.

 

Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.

 

Трагом крила које ветар носи плови мој брод кроз пусте и бледе облаке неким сивим морима у свим сенкама наших додира. Све су ми луке одвећ далеке и стране. Мој заборав не памти када сам задњи пут бацио сидро и везао своју душу нечим лепим што уме да дише тако просто и чисто свим својим телом.

Пусте су све земље света кад их киша ни једном својом капи не пробуди и отвори њихову зелену душу са белим цветовима. Све те реке, планине и брда скривена испод свих оних силних облака и олуја које буду па прођу нису оставиле траг без туге и без мириса, око је упамтило облик, али не и суштину, то боли, та празнина у мозаику сећања.

Нижем нове редове из реченица које су празне и које говоре о тишини, о неким тугама које бораве у мени, које изађу и кад је мени лепо и весело. Причам сам у себи о души која се бори у тишини са свим немирима које је прогутала у свом животу. Осећам и као да се плашим сваког пролећа које дође да ме не понесе у вртлог немира.

 

И опет ветар има моја крила, а крила лете трагом наших сећања...

 

Неке туге једноставно не могу да оду, вежу се за тебе негде дубоко, преспавају јесење кише и хладне зиме, пробуде се у пролеће и загризу у лето.

ОЧИ БОЈЕ МОГА НЕБА

Ето баш сада кришом пуштам да време пролази летом ових лудих минута у којима срце броји тренутке у тишини пригушеног светла собне лампе, спаљује мирисе твог тела.

Нисам желео да се померам, да из кревета излазим, чекао сам сенке сјаја да још једном заплешу у мојим очима дечака.

Само сам уморним погледом гледао у сваку ствар коју си додирнула прстима, руком, нежним и меким телом окупане чаршаве сачињене чипкастом свилом боје и мириса црвених ружа. 

Не могу те пустити да одеш и да оставиш сваки предмет моје душе без да се не претвори у прах и пепео, ослушкујем сваки трен твог немира у купатилу и чекам да се вратиш.

О како је тешко одвојити душу од тела и рећи да је волим тек то лико да могу да живим сам поред ње, ја то не могу рећи.

Сви празни севери на којима сам вечито губио компас, престали су да постоје када сам је први пут срео.

Звезде које сам познавао, замислите неко их све спустио у њене очи, а оне враголасто плаве праменове што је крила иза ушију излудели су мој разум.

И увек баш увек када сам хтео само њих да додирнем, да бар једном ја то урадим место ње, да јој сакријем плави прамен, некако моја рука није могла даље од њених образа, а ни моје очи од њених очију боје мога неба. 

ЗАТО ШТО СЕ НЕ СТИДИМ

Зато што се не стидим

испод твојих усана 

да потурим главу

и да ти после беса 

поклоним себе.

 

Зато што се не стидим

да останем дуго

у твом срцу

у твојим очима.

 

Зато што се не стидим 

да својим плесом 

натерам тебе

да волиш друге

да волиш мене

да волиш себе.

 

Зато што се не стидим

да кажем "МОЈА ГРЕШКА"

ја сам крив.

 

Зато што се не стидим

да пустим

ту тешку мушку сузу.


Зато што се не стидим

зато што знаш

да сам тврд

и да ме ни камен

камена неће разбити. 

 

Зато што се не стидим

да волим

и када је за волети касно.


 

 

НЕК МЕ НЕКО ПРОБУДИ СУТРА

Нек ме неко пробуди сутра

нем ме неко позове

нек ми неко упали зелено

нек ме неко пусти да прођем

нек ме неко сети да станем.

 

Нек ме сви забораве

нек ме сви сада оставе

нек сви зажмуре

нек сви схвате да тако треба.

 

Нек не питају зашто

нек се не осврћу око себе

нек не траже мене

нека само осећају. 

 

Ако ме неко пробуди сутра

ако ме неко позове

ако ми упалиш зелено светло

ако се склониш да прођем

и ако се сетим да станем,

 

Ако заборав постоји

и ако ме сви оставе

и ја ћу склопити своје очи

јер тако треба.

 

Нек не питају зашто

нек се не осврћу око себе

нек не траже мене

нека само осећају.

Спој светлости на пластици

Ево га Сунце на тастатури

спој светлости на пластици.

Живот је понекад стварно пун

неживих ствари којима ми

дарујемо живот и смисао постојања.

 

Сада се играм сенке на њој

забавно је, јер јурим свако слово,

а слово по слово моја реч,

а реч по реч моја реченица,

уствари куцам поклон

који већ читате 

а да га нисте ни отворили. 

 

Лепо ми је и

мислим да је тако и Вама,

јер нема политике и свих осталих

страна света у изобиљу глупости

само нека чудна радост и живост тренутка

као да стварам неку радост

леп је то осећај

тако директан мој и ваш

са пролећем насмејан сав у Сунчевом сјају

све јачи и јачи.

На трен ево ме до прозора и сата,

сви су доле и чекају, зову.

Одлазим, видећу вас касније, крените и ви лепо је 

нек пластика остане пластика. 

 

Црни камен поред пута

Нисам хтео да се вратим тамо где је никао коров, тамо где је неко посејао камен. Нисам хтео да загризем оштар ветар и осетим пламен горке мржње коју нисам разумео. Нисам се вратио да бих се окретао и мислио.

"Све ти је као на длану у историји ветрова, све се некако намести да изгубиш кад кајање нема границе и кад све крене да се котрља, просто научиш да живиш са тим. Тако је рекао пријатељ непријатеља мог, нисам га разумео, а нисам ни хтео".

Сада као ни тада ништа није било за сећање већ за заборав. Ето стао сам баш ту због аута, глуп квар и глуп разлог да гризем ову маглу у сећању. Ни сада ми није јасно као ни тада зашто је пријатељ мог непријатеља све то неповезано изговарао без неког посебног реда, "крив сам и нисам хтео да мислим да пружим могућност, али ипак се десило. Сви смо ми робови душе коју други уместо нас прода па нам се све сруши и врати кроз крв нашу. Векови су године, агодине месеци, а ја бројим само дане и мислим тихо и живим у свој патњи". Ја га питам шта ти би човече, што збориш трбухом које какве глупости где ти је мозак, шта си то учинио ил погрешио те ме манташ без разлога да ломим гране нашег другарства преиспитујући каква је то тешка мука тебе снашла и каква ће мене завезати због тебе пред другима? Гледам га сада као и тада скученог под стрејом куће, без иједне речи, бледа лица, очију празних, кад тихо рече дозван мојим гласом, није ништа само ме нешто штрецну наопако из лудости, неки сан бог ће га знати и тако. Окрену се и крену ка кући.

И сада и тада знао сам да је слагао, не што је морао него што је знао да то треба отићи са њим. Поправио сам ауто, још једном погледао у златна слова исписана на црном мермеру поред пута, да сам пушач сада бих само угасио и згазио опушак цигарете, лупио вратима аута и отишао, али пошто сам непушач урадио сам само оно са вратима и отишао од споменика поред пута.

Стојиш Ми на обали снова

Исто тако бистар нечујан и тих

поток мојих бујица

и ветар мојих мисли

према теби тече.

 

Стојиш ми на обали снова

на извору река

на почетку живота.

 

Гледаш ме и гледам те

свет између нас путује

звезде се окрећу у круг

рибе пливају по небу

у мору пролазе облаци

Сунце је прекрило ноћи,

а дани су окупани месечевим сјајем.

 

Стојиш ми на обали снова

на извору река

на почетку живота.

 

Исто тако бистар нечујан и тих

поток мојих бујица

и ветар мојих мисли

према теби тече.

 

МОЖДА

Можда сам те срео када те нисам разумео,

а можда и мало раније, ко ће га знати.

Опет ја нисам хтео нити умео

ал ето сад је то све далеко.

 

Можда ту реч тако чисто изговарамо

и ти и ја, ал све је то прича

у њој се опет купамо и верујемо.

 

Можда то опет не мора ништа да значи

људи читају, пишу, дописују се,

можда и превише помажу

тамо где помоћи не треба.

 

Можда је то тако или тако треба да буде

на супрот свих правила ја опет кажем

МОЖДА, 

можда смо то ТИ И ЈА,

кажем само МОЖДА 

 

Једно ДА и једно Не

Било једном једно ДА и онда је дошло једно НЕ тачка,

не , не нису се познавали, заједно или појединачно, нисам већ сигуран неко од њих је залутао и нешто више и мање рекао у сваком случају јесу и нису се разумели, али ко ће га данас знати сви причају немуштим језиком па тако и они.

Прво је ДА рекло лепа је и виде се осећања која лутају тражећи нешто слично у неком другом бићу. Онда је НЕ  рекло Не то није истина, зашто то увек мора да има неку сличност са оним другим уместо неку разлику која их привлачи. Онда је ДА повукло НЕ, а Не је рекло ДА мораш и ти једном ДА паднеш доле.

 И тако су настала мала слова иза великих.

Овим сам нешто хтео да кажем а можда да неком нешто шапнем, у сваком случају легенда о томе како су настала мала слова је проста. Када су нам речи постале сувише велике, глесне и бучне, писане крупним словима, онда је нека од њих ухватила ову другу и почела да се бије и од толиких силних батина испале су мање па све мање и мање речи да су слова напросто одједном постала мала и утишана.