СВЕ ШТО ЧИНИ ЖИВОТ

.............................................................. ................................................................ 

....................Додир твога колена туга пола кревета гледам те док спаваш образа врелих

...........................на груди сам те привио љубоморно сакрио

....................................жедан усана боје јагода зрелих

...............................................као сунце после кише

....................................................кад се појавиш

.............................................................све што чини живот мој 

.....................................................................сад си само ти

...............................................................................заувек

............................................................................................................................. 

Ово је песма коју вртим око својих крила од  (Дадо Глишић и Катарина Сотировић - "Све што чини живот")

Увек на твом рамену

Увек на твом рамену сетим се среће,

сетим се да ме волиш

а рукма милујеш руке.

 

Зашто их гледаш

поново окрећеш,

не разумем,

никада ми то ниси објаснила

и ја никада нисам сазнао.

 

П.С. Ако неко зна зашто ти вољена особа гледа руке и окреће их и поново прати линије, нека ми каже, можда научим и више него што мислим да моје не знање зна. 

Јесен у мом граду

ljudska slabost je navika da nadjes nesto drugo i izbegavas nesto trece

 

Јесен у мом граду

 

Једног хладног јесењег јутра лака чипкаста измаглица полако се издизала из града и припијала уз оближње обронке брда. Око врха се као нека копрена, задржавала кратко време. А тада се расплинула, ишчезла исто тако нечујно као што се ноћу спустила.

Кренуо сам у парк док ми је лепршави ветрић мрсио косу. Чудно сам се осећао док сам лагано пролазио поред једне баште мог друга. Приближавао сам се парку и једној клупи. Мало сам залутао и осврнуо се неколико пута и сео. Чекао сам другара. Деца су се безбрижно играла, старији лјуди су седели и хранили голубове, док су се други дивили дечјој игри, смеху и брзини. На изглед је све било исто, али танки лелујави, суви листић који се лагано спустио на клупу. Његова златно жута боја будила је у мени сетна осећања, која су ме подсетила на једну строфу песме која гласи:“Златна поља, златне шуме,

                    Златна јабуко моја,

                    Ко има толико златне боје?

                    Јесен боју злата има“.

Сада је све другачије. Улице су пуне жутог лишћа, птице се спремају на југ, док понеки врабац пролети и мало зацвркуће. У јесен почињу кише и носе се мантили, кишобрани, као неке печурке које се играју жмурке. За мене је јесен плачно доба. Ливаде су жуто лелујаво море, а листови су мале брзе барке. На улицам људи око мене журе, јуре, а саме улице су празне, излози бледи тек по неки пролазник. Небо као бескрајно море скупља своје плаве таласе, а сунце као велика жута лопта расипа своје бледе зраке на земљу. Свуда је јесен, са својим бојама, жутим лишћем и зрелим плодовима.

            Док лист пада и река слабије тече, дан бледи и долази јесење вече.

 

Рађено 08.10.1991.године у Јагодини у среднјој Електротехничкој школи НТ

Разред Е-13, Дејан Ристић

У ТВОЈИМ ОЧИМА

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

Хеј, ја уопште не вичем, само желим да те чујем

не, нисам глув само хоћу да одзвањаш у мојим ушима

ни воз неће сада да крене, нека сви остану

станице живота и онако су празне

нек време једном украде твог ока трен.

 

Хеј зашто плачеш када ти се радујем

хеј, гледај ме као да ти долазим

пусти да ти пољупце делим брже од суза

за њих ће увек бити овог лудог времена.

 

Ја нисам видео лепше очи и тужније срце

ја нисам хтео то да ти признам

ја сам умео да те волим

зато сам се плашио да ти то кажем,

сада сам ти то рекао мојим и твојим очима.

 

Хеј, пробуди се, отвори своје очи

видиш већ ти долазим, вратио сам се

не, не треба ми огледало имам га у твојим очима

знам, прашњав сам и згужван, али твој.

 

Зашто ме тако гледаш, па љуби ме више

Зашто стојиш и пропушташ лептире да други краду

укради онако како ја крадем поглед твој.

 

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

 

П.С. СРЕЋАН ВАМ ОСМИ МАРТ и сваки други дан!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! 

Рам у времену

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 

На обали снова ту изнад мора

у кући лептира

Принцеза је сањала.

 

На своду вечности 

по палуби прошлости

јуре твоји и моји кораци.

 

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 


 

У МИЛОСТИ ВЕТРОВА

Играш светлости и таме

у милости ветрова

кроз кошуље вечности

и твоје очи.

 

Отвараш их, затвараш

и мој сан и нови дан

кроз пахуље и бели снег

шириш руке грлиш све.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

Играш се светлости и таме,

поново 

На мосту љубави

сви катанци

остали.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

У  овом сну на јави

сваког трена чекам те,

да пробудиш птице

и покренеш реке

да звезде сијају

у мојим очима.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

моја сенка чекала и заспала. 

Додирни је, пробуди је,

она твоја ја је.

 

И пази уме и да нестане

у милости ветрова

кроз кошуље вечности.

ХТЕО САМ ДА ВАМ ПИШЕМ

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

 

Плашио сам се онога

шта ћу Вам рећи

шта ћу Вам открити,

прећи ћу границу

и прићићу више

него што је дозвољено.

 

А опет ово је само једно писмо

које нажалост не могу послати,

ипак га пишем у сенци

за њега нико не зна

макар ћу касније

разумети боље своја осећања

која гајим према Вама.

 

Поштујем Вас и ценим

увек сте ми били ту

када је требала мудрост жене

несебична помоћ и разумевање

прибраност и свет самоће

и једна невероватна смиреност

и склад узајамног разумевања

и поштовања.

 

Завредели сте захвалност

сваког људског бића.

Сада осећам и мислим

да нисам био ту

када Вас до сада нисам приметио

на овај начин.

 

Учтивост и моја уштогљеност 

неће ми дати за право да Вам приђем,

поцрвенеће моји образи

када Вас будем видео

ја то знам,

и шта онда

који гест ће бити са Ваше стране

да ли ћете разумети то,

свеједно, али није.

У сваком случају

волео бих да нисам допринео

оваквој ситуацији.

 

Разум два срца и песму коју би написао

за нас двоје сада тајим,

машту покривам стварношћу ситуације,

бременом тајни и скривених погледа.

Видећу, можда ће се нешто окренути,

знаћете и сами, бар се надам томе,

ево већ сада размишљам

када ће моје очи поново срести Ваше. 

 

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

НА РУБУ ТВОЈИХ УСАНА

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Рукома сам те загрлио јаче

погледао у очи тако дубоко и чисто

видео твоје срце како брзо куца.

 

Спустио сам нежно руку кроз твоју косу

прошла је као кроз зрело класје 

и стисла твоју.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Учинила си исто, магично, а стварно,

опчињен лепотом твојих очију

твојом душом, твојим уснама,

дрхтао сам и као да бежим без корака,

несигуран у себе због тебе,

поклањаш ми себе.

 

Велико је то, плаши ме. 

 

О да ли ћу ти испунити снове,

дане и вечери, твој живот и ....

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Ту сам поред тебе не бежим

стојим, грлим и љубим,

суза краде наше уздахе,

срећан сам и кријем је рубом рукава

да не видиш, да не питаш.

 

Целог свог живота чекао,

тражио те и нашао случајно.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

«Prethodni   1 2