ОЧИ БОЈЕ МОГА НЕБА

Ето баш сада кришом пуштам да време пролази летом ових лудих минута у којима срце броји тренутке у тишини пригушеног светла собне лампе, спаљује мирисе твог тела.

Нисам желео да се померам, да из кревета излазим, чекао сам сенке сјаја да још једном заплешу у мојим очима дечака.

Само сам уморним погледом гледао у сваку ствар коју си додирнула прстима, руком, нежним и меким телом окупане чаршаве сачињене чипкастом свилом боје и мириса црвених ружа. 

Не могу те пустити да одеш и да оставиш сваки предмет моје душе без да се не претвори у прах и пепео, ослушкујем сваки трен твог немира у купатилу и чекам да се вратиш.

О како је тешко одвојити душу од тела и рећи да је волим тек то лико да могу да живим сам поред ње, ја то не могу рећи.

Сви празни севери на којима сам вечито губио компас, престали су да постоје када сам је први пут срео.

Звезде које сам познавао, замислите неко их све спустио у њене очи, а оне враголасто плаве праменове што је крила иза ушију излудели су мој разум.

И увек баш увек када сам хтео само њих да додирнем, да бар једном ја то урадим место ње, да јој сакријем плави прамен, некако моја рука није могла даље од њених образа, а ни моје очи од њених очију боје мога неба. 

ЗАТО ШТО СЕ НЕ СТИДИМ

Зато што се не стидим

испод твојих усана 

да потурим главу

и да ти после беса 

поклоним себе.

 

Зато што се не стидим

да останем дуго

у твом срцу

у твојим очима.

 

Зато што се не стидим 

да својим плесом 

натерам тебе

да волиш друге

да волиш мене

да волиш себе.

 

Зато што се не стидим

да кажем "МОЈА ГРЕШКА"

ја сам крив.

 

Зато што се не стидим

да пустим

ту тешку мушку сузу.


Зато што се не стидим

зато што знаш

да сам тврд

и да ме ни камен

камена неће разбити. 

 

Зато што се не стидим

да волим

и када је за волети касно.