Црни камен поред пута

Нисам хтео да се вратим тамо где је никао коров, тамо где је неко посејао камен. Нисам хтео да загризем оштар ветар и осетим пламен горке мржње коју нисам разумео. Нисам се вратио да бих се окретао и мислио.

"Све ти је као на длану у историји ветрова, све се некако намести да изгубиш кад кајање нема границе и кад све крене да се котрља, просто научиш да живиш са тим. Тако је рекао пријатељ непријатеља мог, нисам га разумео, а нисам ни хтео".

Сада као ни тада ништа није било за сећање већ за заборав. Ето стао сам баш ту због аута, глуп квар и глуп разлог да гризем ову маглу у сећању. Ни сада ми није јасно као ни тада зашто је пријатељ мог непријатеља све то неповезано изговарао без неког посебног реда, "крив сам и нисам хтео да мислим да пружим могућност, али ипак се десило. Сви смо ми робови душе коју други уместо нас прода па нам се све сруши и врати кроз крв нашу. Векови су године, агодине месеци, а ја бројим само дане и мислим тихо и живим у свој патњи". Ја га питам шта ти би човече, што збориш трбухом које какве глупости где ти је мозак, шта си то учинио ил погрешио те ме манташ без разлога да ломим гране нашег другарства преиспитујући каква је то тешка мука тебе снашла и каква ће мене завезати због тебе пред другима? Гледам га сада као и тада скученог под стрејом куће, без иједне речи, бледа лица, очију празних, кад тихо рече дозван мојим гласом, није ништа само ме нешто штрецну наопако из лудости, неки сан бог ће га знати и тако. Окрену се и крену ка кући.

И сада и тада знао сам да је слагао, не што је морао него што је знао да то треба отићи са њим. Поправио сам ауто, још једном погледао у златна слова исписана на црном мермеру поред пута, да сам пушач сада бих само угасио и згазио опушак цигарете, лупио вратима аута и отишао, али пошто сам непушач урадио сам само оно са вратима и отишао од споменика поред пута.