За мог младог пријатеља од вечерас до бесконачности

Ти срце нађи,

испуни га

својом љубављу - младим немиром

и зажмури,

поново полети небом

као  птица,

крилом однеси облаке....

и нек руке наше,

буду загрљај сигуран.....

 

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Ти срце нађи,

и веруј,

храбри не крију - своје трагове

други их виде,

као победе....

.....као поразе...

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Буди ми срећна...МАЛЕНА

Тренутак љубави

Насмеј се љубави...чекам твој осмех..то ми треба да ми даш...

да, баш тај тренутак....

гледам те онако 

шеретски,

сасвим задовољан,

чекам твоје јагодице 

на веселим образима

да направе

румену заобљеност....

 

Загрлио сам те око струка,

смејеш се тако лепо

тако топло,

в о л и м    т е,

док пољупци силазе са усана низ твоје,

усне, образе, меку кожу

док дишеш брзо

док те подижем и носим

док живимо наше снове

док тренуци наших мисли

постају стварност,

дубоко пролазим,

остајем погледом, телом

твог тела

део тебе....

в о л и м сваким пољупцем више...дуже

и још од тебе тражим много више,

неразумну дозу љубави.

 

Пролазим прстима кроз твоју косу,

скоро сваки пут исто

нежно и полако,

али увек је другачије

лепше, спонтаније,

мирније миловање

него пре...

 

Како је лепо предавати се

твојим меким уснама, рукама

док ме покриваш својим голим телом,

фигура богиње на белом чаршаву

то си ти у мојим очима,

љубав и разлог мог постојања.

Научио сам шта је навика

...буди моја тишина,

препознај моје речи

стихове без боје

мастило крви

која струји

хладно

у мени.

 

Постани тишина

моје навике

што ме у ноћ буди

кроз зној

преплашеног дечака,

зашто љубав

уме тако јако да боли,

није лако да се неко

узалуд,

вечно,

а превише јако воли...

 

Научио са шта је навика,

то ниси ти,

то нисмо ми,

једно време,

једна ружа,

у латицама овог топлог ветра

што све носи споро

и спушта на колена

доле

где и суза мора да кане

као кап суве кише

које моје срце

уме да пусти.

 

Колико сам пута себи изнова опростио

један поглед

сасвим довољан да остане ожиљак

дубоко испод коже

где откуцај

мог времена више не вреди

чути га уопште.

 

Научио сам шта је навика

кад кренем низ улицу

јутром које јури друге,

покушавам њиховом срећом

око себе да изградим живот,

просто из навике

у њиховим очима видим себе

на почетку.

 

Смејем се, ћутим, маштам,

ослушкујем росу

како полако нестаје,

примећујем

црвену

белу

боју

и мирисе цвећа

опет су латице у једној коси

у прелепим очима

и нежном додиру

на уснама.

 

Постајем навика 

као и свака потреба,

окрећем лице

препознајем нове трагове,

лепо је живети

у својим победама

а заувек скривен од пораза,

навика,

баш као и тренутак

чекамо заједно

да овај воз пође...

Привикавам се 2

...и баш као бескрај

и његова пречица

за мене и тебе,

некако превише изгубљена

на раскршћима...

и баш као велико чекање,

ослушкивање мисли-осећања

у нама

из погледа тако далеких-празних

и можда једини циљ

од више неостварених

па да заблиста

твоја и моја

сунчана страна

образа,

усана меких.

 

Привикавам се,

својим рукама мерим

празне загрљаје

ко да осетим како ме узалуд тражиш,

да знам где све дуге живе

испод којих

плавих острва на небу постоје топли ветрови

или их је неко сакрио у планине,

припитомио

као своје реке

да и ово моје тело дише 

попут маховине на камену,

привикавам се,

да без тебе лежим,

да растем као храст,

да без лишћа

замишљене пупољке

претварам у мирисне цветове

док моја машта срцем

чудно живи.

Привикавам се,

мимо граница бола и самоће

да поново кораком 

ка теби кренем....

Привикавам се на време

По једна ствар испод јастука упрта у мислима, у сновима кроз хладан зној на јави,

просто, а није исто, мало другачије буђење и свет је опет у облику хаоса за само

минут твог и мог буђења.

Колико се познајемо овако сами у огледалу наше сенке.... време моје и време твоје,

паралелни свет маште у који верујемо

и смејемо се

и пожелимо жеље јако.

Опет љубав тако искрена у својој чежњи, недостајању и пољупцима ветра...

Плашт јесени, зиме, пролећа и лета, све пролази, одлази, а она нам се увек враћа,

једнако свежа, зрелија на нама, нашим рукама, по кожи, у очима,

у осетљивим пољупцима,

трептајима срца и сваког удисаја и издисаја.

Свет слободе на длану дечака,

трошкица њеног имена посејана

и Славујем отпевана

у крошњама дрвећа

и жбуњем шедервана

увек као песма,

тиха река

шапата...

Куда ме водиш тако ћутке из сна у сан?

мењам облике,

лице у води

лице на Сунцу

лице на земљи

са образима пуним пољубаца

сви твоји топли дланови на њима

док горим

док те јако волим

загрљен твојом празнином

у тишини....

Месец те покрио својим сестрама

најлепшим звездама

сјајнијим 

од најсјајнијег погледа,

а ја бледим без тебе...

Мост који се купа на површини реке

од немира сенки што прођоше

кроз светлост 

кроз кишу

кроз пахуље беле,

ти умеш,

ја не умем

да вредим 

да живим

да дишем

без тебе,

и ова велика жеђ

у нама

тражи изворе наше

без разума

твоју и моју близину додира...

Као лептир на цвету

као дете у наручју

као твој осмех

у загрљају.

Понећу те у срце

једним удисајем твоје косе

сада,

и ходом бескућника

без адресе,

вратићу време

део кратког заборава

твојој улици

испод твог прозора,

као да нисам никада отишао,

знаш ме онако 

са стране

ослоњен увек тренутком тишине

погледом у звезде

са травком у устима

жељан твог загрљаја,

само један дечак.

Понекад се привикавам на ово лудило заљубљен у тебе,

и залутам дубоко у неке мисли,

у неке испрекидане даљине,

једноставно изгубим време у сновима

и баш тада кад се освестим

још више те пожелим,

да загрлим,

да волим...

а очи,

увек издају,

неке чудне кише

без облака

слију се саме од себе на пусте улице.

Не знам,

али волим облаке

увек су пуни беле празнине

понекад се наљуте

и просто се десе

и помире

и распрше.

Привикавам се на откуцај без додира,

на таму без светла

на празну тишину,

али не иде,

ти течеш

као крв

мојим венама.