OBLACI

Привикавам се на време

По једна ствар испод јастука упрта у мислима, у сновима кроз хладан зној на јави,

просто, а није исто, мало другачије буђење и свет је опет у облику хаоса за само

минут твог и мог буђења.

Колико се познајемо овако сами у огледалу наше сенке.... време моје и време твоје,

паралелни свет маште у који верујемо

и смејемо се

и пожелимо жеље јако.

Опет љубав тако искрена у својој чежњи, недостајању и пољупцима ветра...

Плашт јесени, зиме, пролећа и лета, све пролази, одлази, а она нам се увек враћа,

једнако свежа, зрелија на нама, нашим рукама, по кожи, у очима,

у осетљивим пољупцима,

трептајима срца и сваког удисаја и издисаја.

Свет слободе на длану дечака,

трошкица њеног имена посејана

и Славујем отпевана

у крошњама дрвећа

и жбуњем шедервана

увек као песма,

тиха река

шапата...

Куда ме водиш тако ћутке из сна у сан?

мењам облике,

лице у води

лице на Сунцу

лице на земљи

са образима пуним пољубаца

сви твоји топли дланови на њима

док горим

док те јако волим

загрљен твојом празнином

у тишини....

Месец те покрио својим сестрама

најлепшим звездама

сјајнијим 

од најсјајнијег погледа,

а ја бледим без тебе...

Мост који се купа на површини реке

од немира сенки што прођоше

кроз светлост 

кроз кишу

кроз пахуље беле,

ти умеш,

ја не умем

да вредим 

да живим

да дишем

без тебе,

и ова велика жеђ

у нама

тражи изворе наше

без разума

твоју и моју близину додира...

Као лептир на цвету

као дете у наручју

као твој осмех

у загрљају.

Понећу те у срце

једним удисајем твоје косе

сада,

и ходом бескућника

без адресе,

вратићу време

део кратког заборава

твојој улици

испод твог прозора,

као да нисам никада отишао,

знаш ме онако 

са стране

ослоњен увек тренутком тишине

погледом у звезде

са травком у устима

жељан твог загрљаја,

само један дечак.

Понекад се привикавам на ово лудило заљубљен у тебе,

и залутам дубоко у неке мисли,

у неке испрекидане даљине,

једноставно изгубим време у сновима

и баш тада кад се освестим

још више те пожелим,

да загрлим,

да волим...

а очи,

увек издају,

неке чудне кише

без облака

слију се саме од себе на пусте улице.

Не знам,

али волим облаке

увек су пуни беле празнине

понекад се наљуте

и просто се десе

и помире

и распрше.

Привикавам се на откуцај без додира,

на таму без светла

на празну тишину,

али не иде,

ти течеш

као крв

мојим венама.

[Odgovori]

Uh bre...sve bolje i bolje se igraš rečima...lepo Anđele, jako lepo...

Da, ljubav...
samo nam se ona iznova vraća
nekad tako daleka
hladna
tuđa
i svako svoje grehe plaća
jer zivot ne ceka
ljubav se opet desi
al covek prekasno shvati
ode dalje
a ipak zeli da se vrati
decijem osmehu
pahuljama na nosu Sneška
rumenim obrazima
i laganom koraku...

prakasno, vec nas je prekrila tama
crnina teška
zaboravismo da ljubav je u nama
to je naša najveća greška

...ali na svu sreću to nije tvoj slučaj :)
pozdrav

[Odgovori]

Месечино

ја речи осећам кроз игру љубави
као и сви други правимо јој пут до срца

хвала пуно, а сад стихови са твојим стиховима....

..највећој се грешци увек враћам,

савршеној несавршености
у нама свима,
као истина
као свака лаж
изнуђена
нестварна,
временом се мења,
враћа
узима отима,
али
само у нама..

Поздравко

[Odgovori]

Ево и мене и баш се наиграх са твојих речи, мисли и осећања. Било је задовољство читати те, крилце! Машем!***

[Odgovori]

Privikavam se
da si tu
da sam tu
da smo zajedno.
Priviknuću se
i nikada neću želeti
da se odviknem.

[Odgovori]

Прићалице

играти се значи волети, веровати и живети

Сањарење

да смо ту
да смо сви
да се смејемо

јел сутра киша или сладолед?
позивам увече на дружење

Поздрав

[Odgovori]

Tu sam... a stihova ćeš biti poštedjen:))

[Odgovori]

Kao i uvek, divno :)
Pozdrav :)