Научио сам шта је навика
...буди моја тишина,
препознај моје речи
стихове без боје
мастило крви
која струји
хладно
у мени.
Постани тишина
моје навике
што ме у ноћ буди
кроз зној
преплашеног дечака,
зашто љубав
уме тако јако да боли,
није лако да се неко
узалуд,
вечно,
а превише јако воли...
Научио са шта је навика,
то ниси ти,
то нисмо ми,
једно време,
једна ружа,
у латицама овог топлог ветра
што све носи споро
и спушта на колена
доле
где и суза мора да кане
као кап суве кише
које моје срце
уме да пусти.
Колико сам пута себи изнова опростио
један поглед
сасвим довољан да остане ожиљак
дубоко испод коже
где откуцај
мог времена више не вреди
чути га уопште.
Научио сам шта је навика
кад кренем низ улицу
јутром које јури друге,
покушавам њиховом срећом
око себе да изградим живот,
просто из навике
у њиховим очима видим себе
на почетку.
Смејем се, ћутим, маштам,
ослушкујем росу
како полако нестаје,
примећујем
црвену
белу
боју
и мирисе цвећа
опет су латице у једној коси
у прелепим очима
и нежном додиру
на уснама.
Постајем навика
као и свака потреба,
окрећем лице
препознајем нове трагове,
лепо је живети
у својим победама
а заувек скривен од пораза,
навика,
баш као и тренутак
чекамо заједно
да овај воз пође...
Привикавам се 2
...и баш као бескрај
и његова пречица
за мене и тебе,
некако превише изгубљена
на раскршћима...
и баш као велико чекање,
ослушкивање мисли-осећања
у нама
из погледа тако далеких-празних
и можда једини циљ
од више неостварених
па да заблиста
твоја и моја
сунчана страна
образа,
усана меких.
Привикавам се,
својим рукама мерим
празне загрљаје
ко да осетим како ме узалуд тражиш,
да знам где све дуге живе
испод којих
плавих острва на небу постоје топли ветрови
или их је неко сакрио у планине,
припитомио
као своје реке
да и ово моје тело дише
попут маховине на камену,
привикавам се,
да без тебе лежим,
да растем као храст,
да без лишћа
замишљене пупољке
претварам у мирисне цветове
док моја машта срцем
чудно живи.
Привикавам се,
мимо граница бола и самоће
да поново кораком
ка теби кренем....
