Зашто-Зато-када ме питаш

Зашто се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Одговор скривен у прамену твоје црне косе,

ко би га пронашао тако брзо

у свим овим годинама

завођења

низ меке образе

што понекад и често сузама скриваше сјај

леда од моје слободе да летим сасвим високо

изнад твоје љубави...

 

Опрости, јер дођох да ти се по ко зна који пут вратим поново,

и знаш-време једног дечака једнако је времену једног човека

само поред праве жене која га разуме и воли.

 

Не знам где сам залутао док сам тражио себе,

пут ми је појело време,

а реке су постале уже и краће,

тако ми се срце уплашило откуцајем сваке мисли из таме-

само да ти се вратим...

 

Сви се ми вратимо...

 

Страх више није срамота,

сви се ми плашимо

сви га носимо

баш као и загрљај душе твоје 

у свим мојим сновима

у свим одлажењима

и чак када размишљамо ми се плашимо

и дође тренутк да очврснемо,

да издржимо,

да одрастемо,

и да идемо даље,

али не даље од тебе-него са тобом.

 

Није толико много разлога у нама затрпано животом који живимо

нису све исписане песме, само песме емоција и лепоте живота,

има много тога у овим заплетеним нитима које осећамо

док се преплићу и расту

док саплићу и успоравају

сваки корак,

а корак је вредан труда живота и љубави

сваког цвета-пољупца и игре лептира

љубави моја.

 

Зато се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Лето цвета у нама

...Да, баш тако, сам са собом, онако у себи мисао-емоција

пролије сузе свих немира сливених у једну боју-боју светлости

мог топлог Сунца, једног срца, давно продате душе,

уздаха што се кроз грање и шибље овог света-

свих тих улица, за човека као из сна пробуди- запљусне га

после осеке нови талас, баш то га чека

све живо да покрене

да трепери попут лептира

шарена светла семофора...

...И кренем даље, онако сам у себи са тобом у мислима

измешаних љубављу свих пољубаца слатких ситних трешања

првих са твојих усана, изгубљен-сам, пронађен твојом жељом

са образа свиле од паперјастих облака....

...набрајам стихове, риме, свест изгубљену од срца

давно што неким чудом зову судбина-претварам се

да је не познајем, а ни она мене не зна,

заобилазим све оно што се заобићи мора,

без обзира на све-тебе увек срећем..

...сазрева свако зрно па тако и ти у мојој глави,

не знам дал сам далеко нит близу,

сваким додиром славу победе видим 

и још већег пораза ја се стидим...

...како лако падају сенке-пашће и ова моја,

са лишћем твоје јесени и погледа мог из ћошка

у ком ме ова сета неспремног нађе,

ал тако то иде, део среће део туге

два друга покрај пута....

...ето не казах оно што смем,

ал сакрих душу своју иза ових редова

баш као кад птица сакупи крила

остаде ништа да ме опет збуни...

...Ћутим тако тренутак два

у глави пишем неисписане речи 

сувим мастилом туђег пера и не знам

зашто се нађох неспреман за два добра друга...

....игром свих ових мисли о теби 

још увек опијен лепотом зелених очију сањам

свет дугиних боја, не видим шта ме то држи још на земљи

кад си за мене звезда, а ја сазвежђе твога свода...

...ако ме неко икада склони са твога светла-

без да ми дође време и да ме тело изда,

молим те-скупи храбрости срећо

да наш изданак процвета...