Нешто што се ћути а разуме

Пишем све речи које недостају,

чујем их како дишу-шапућу,

понекад их има много,

а понекад тако мало,

и као да си далеко

и скоро на додир близу,

уснулом путнику

бели јастук од свиле.

 

Путујем и пишем у сну

баш када се окрећеш

под звезданим небом

у свом сјају

тако нежне коже,

путујем твојим жељама,

твојим уздасима,

под твојим сам додирима,

осећам сваки твој трзај,

па поново ћутим

и гледам твоје мисли

како су искрене и срећне,

и свет се окреће

том чудном чаролијом

љубави моја.

 

Само белутак у мојој руци

на обали док стојим,

капи тужне росе

нестају у јутру окупаном светлошћу

у мојој причи

док стварам три таласа

жабицама баченог белутка

што пресеца реку у њеној ширини:

 

- Први талас 

Пробуди се увек у мојим рукама у мом загрљају мојим пољупцем...

 

- Други талас

Сањај као и увек све што нас заувек веже...

 

- Трећи талас

Учини да останем дечак каквог си заволела... 

 

Пишем тако споро и читко као мисао док стварам на рубу твојих усана,

скоро да је осећаш и изговараш...Волим те..