Овај пољубац шаљем теби моја љубави,

Овај пољубац шаљем тихо

у тренутку моје јаве

испрекиданог сна

бојом светлости мора

на месечини моје душе.

Овај пољубац шаљем цвету мом,

изданку, пупољку моје руже.

Овај и сваки други пољубац...

па нек ме и небо и пако узме...

Овај пољубац чувао сам

далеко од тебе,

далеко од себе,

нисам ни знао да га искрено имам.

Овај пољубац,

ти већ знаш,

као и сваки траг,

довео је мене теби.

Овај пољубац

и сваки други

па нек је исти

на твојим уснама, образима и телу

заувек.

Овај пољубац шаљем теби

на ветру мог немира

ове ноћи.

Овај пољубац лута

пут твога срца,

пут твоје реке,

тоне ка твом бисеру.

Овај пољубац је на самом загрљају

испод моје руке и твог рамена,

дај ми своје усне...

О п ч и њ е н

Део мене те познаје, а други део се боји

којим ћу те лако привити уз себе...

знам и ћутим.

 

У свакој сенци која прође преко мојих очију,

у сваком трену овог времена и чекања

пролазе и поново долазе жеље

и надања.

 

Толико је тога у једном погледу

у неизреченим речима

у срцу,

скоро увек да још један пољубац здржим

на самом рубу твојих и мојих усана.

 

Она танка линија

она измењена

на трен заборављена,

и минут само далеко та даљина,

држи мој и твој свет

у равнотежи наде да ћемо ускоро бити заједно.

 

Све док она постоји,

мој смисао живота

је да ту даљину пређем

до твог срца.

 

Лако је корачати

мислима о теби,

твом топлом загрљају, 

тешко је мислити о даљини,

а стајати без искорака далеко.

 

Можда је моје око понело сваки твој осмех

закључало га довољно дубоко у моје срце,

да греје сваку мисао према теби.

Можда сам тако јако заљубљен у тебе

да се још нисам пробудио

на другом крају своје жеље да се она ускоро оствари.

 

Неко је давно пустио стихове да говоре

о љубави, њеној радости и њеној туги,

размишљам само како да јој брже приђем,

задржим уз себе и поклоним своје срце.

 

Откуцај и корак по корак у светлости

под њеном звездом одлазим у сан. 

Понекад живим по старим навикама

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Као и свако зрно тишине у овој соби, у мојој глави вибрира неком брзином, а свет се исто тако мења из буке и галаме, са лица једних у разговор других сенки иза мојих затворених врата.

 

Испрекидана осећања и сва сећања понекад просто својим прстима и мојом душом удахну зимску белину, са прозора скину мраз, ниску капљица од нестварне росе заборављене јесени и јасеновог лишћа поред реке.

 

Рука још једним мирним потезом у ваздуху, у прстима спушта хартију на груди, додиром својим не осећа вечност речи које се боје да буду прочитане још једном, као некада давно девојчици која их није разумела.

 

Сећања, тако топла и прозирна, чак ни на ветру свој плес времена нису изгубила, само сенка старца реметила је ритам уснуле кише и игру памћења.

 

Двадесет девет година од дана сећања, од тачке њеног почетка...

 

-         Нисам сигурна да је познајем, а ви сте њој неки род или већ...слушалица је поново била спуштена, а мисао остала да лети и са једне и са друге стране. Понекад се збуњена запита у себи, кога то тражи, али већ следћи одсјај светлости у мраку понесе немир у време.

 

Вртоглаво и са неверицом ослушкујем тишину, мерену мојим откуцајима срца, како је времена све мање, а ствари толико нерешених и шупљих, као и сваки почетак и ништа друго. Особе су различите, никад се не налазе, давно изгубљени снови, бачене ствари и све те стрампутице живота и наша свесност, да све исто поново радимо погрешно.

 

Мајко, где ти је љубав замела траг? Зашто познајем њега, а не човека кога си волела?

Зашто си залог судбини од мене тако рано отишла? Коме је твоја душа у загрљај остала?

 

По ко зна који пут њен дневник исписаних страница живота и поновљеним питањима забораву затвара своје странице.

 

-         Кажу да ће време данас бити са кишом, нагла промена и захлађење, близу нуле, можда чак и минус.

-         Није ми битно доћи ћу на посао, обући ћу нешто топлије, као и увек ништа значајно за мене.

-         Важи се, буди добра и погреши нешто, да те боље разумем. Рекао је то са смешком, који му се вратио, баш као и сваком правом пријатељу, који у овом случају то није морао да буде... само да није ожењен.

 

У маркету је видела нову чоколадну посластицу, тек су је увели у продају, тако слатка штанглица без праве рекламе, паковање урађено са стилом, доста црвене боје измешане лешницима и на полеђини слика бамбија, баш је слатко уз данашњу плату задовољити себе парчетом слатког живота у једном залогају. Ко би рекао да би се сав напор данашњег дана и јурњава по саобраћају у Београду истопила млечном чоколадом са лешницима.