Туга се отопи низ длан
Неко је чуо моје срце како куца далеко од тебе,
неко је чуо, окренуо се на страну,
а леђа оставио ветру
лице окренуо према прозору
а само једна кап кише
лењо клизи у слици улице испод зграда.
Тако се очи боре за сан,
тако се време гужва у једној тачки,
тако нас мисли вежу тренутком,
тако део мене и део тебе
задржи
страном наше туге
усађене у срцу,
избраздане на длан
на образ усанама твојим
пољубац.
И све се топло хладноћом смири у мени у теби,
остави сенке да јуре ветром сећања кроз наша плућа,
да дахом мраза прострује струнама живота
мелодијом јесени- мелодијом зиме.
Знам колико је тога дубоко
откопано шкрипом сваког померања тела на старом кревету,
а толико је тих чудних звука
пробуђеног пролећа - немирног лета.
Сан би да се поигра касним сенкама месеца,
а зора чека сваког човека на палуби живота.
Тонем дубље и враћам се ближе
твојим пољубцима,
истина је да те имам од првог погледа,
да су нам речи на уснама
а дланови отворени и топли по образима.
Почео сам измаглицом да бришем капи кише са прозора
да сан претварам у слике стварности,
да осликавам прошлост
твојом садашњошћу,
да живим својим гашењем стварности,
ја те још увек волим у овом забораву.
Вео белине пада на моје очи
на твоју тишину,
загрљени тако дуго у тишини,
тек по неки откуцај немира
потера тренутак у сан....
....тек по неки тренутак погледа
врати из сна......
тек по нека пахуља скрене на прозор
отопи свој живот топлотом друге душе,
потече низ њен длан
понором право у срце.....
Сенке које познајем
...Слушај ме, гледам сада у твоје очи, у душу коју волим, у свет мог света,
гледам и не видим границе, само нове путеве....
Отварам свој длан, спуштам га на твој образ и љубим вреле усне....
Склопила си своје очи, два блистава бисера на трен и пустила ме да уђем у
твој свет, у њему да израстем, да пустим корене, да постанем део тебе, заувек...
Сада нам се лица огледају, као сенке по зидовима, нестају нам осмеси, само се назиру
облици, црно-беле слике, постајемо копије оригинала, неми филмови у рафовима
живота,сатканог од сећања.
Јесен је унела трунку самоће и дисперзију среће у малим стварима које су некад биле
заједнички именилац наше среће.
Могу да окрећем листове, да гледам како се лагано слажу један на други, без да неки
од њих ослика садашњост и слободу која нас је везала заједно, тек по нека реч са тих
страница оживи у мени, у теби.
Мењамо се зором сваког свитања и нестајемо звездом ноћи пуног месеца...
Траг жене
По која кап кише
и латица руже,
само роса јутра,
смена Сунца и месеца,
под сводом звезда,
само мирна као месечина на реци-плута,
и осећај твог топлог образа на мојим уснама.
Глатка кожа и чист пут додира свиле дубоко допире до твоје душе.
Милујем, ослушкујем, гледам,
и све ближе нем остајем поред тебе,
осмехом-осмех дочекујем,
упијам сваки покрет твојих јагодица,
врелину на врховима прстију,
и сваки пут као да сањам исти сан на јави поред тебе,
сваким треном погледа твог осећам трзај и пад
у твој загрљај изнова.
Очи се твоје поново смеју истом топлином
онако мирне у мом немиру,
онако кестеном пресвучене у јесен моје зреле љубави.
Као да се изнова, по који пут више, засигурно заувек кунем теби
и заљубљујем у део тела који месечином ноћи исијава поред мог.
Остајеш као и свака звезда у свом сазвежђу да сија
као Сунце у мојим очима,
заувек заљубљена иза облака скривена,
често разиграна као песма заљубљеног песника,
мудра и понекад забринута за свог анђела,
некад превише смерна и одважна,
праведна и јака жена,
баш као мелодија насликаног пролећа,
равница разума,
цветни брежуљак срца,
бистро море понеког пенушавог таласа немира,
искрена јесења киша понекад тугом заведена.
Под кожом имаш и свице-луталице,
испијене речи срца,
преврнуту слику мудрости једне девојчице- једног детета,
сигурност и срећу везану обећањем тишине родитељског погледа,
увек топлу руку душе која уме да чује неизговорене речи
и мисли детета
и човека.
Памтиш све прве и задње кораке,
ка себи и од себе,
а тешко да су нечији могли да оду од тебе.
Постала си,
и била си права, искрена пријатељица живота,
неко ко му се увек радује зором и слави га ноћима.
Ти си увек умела да палиш и гасиш ватре својим очима,
да ме оставиш и да ме поново нађеш,
ко би то још на овом свету умео боље од тебе.
Својом фигуром, задршком мисли,
залуталим погледом на трен
будила си лепоту природе рођене у теби,
покривала дивно заобљена колена кратком сукњом,
нежне руке брзо склањала са стола
и кришом грлила шољицу кафе
и увек од мене негде журила.
Праменови густе дуге косе
преко рамена мирно ухваћени шналом лептира,
препуни пријатног мириса.
Груди затегнуте, узак струк,
дуге ноге и коже меке попут пахуљице.
Силуета анђела створена да ме сачува.
По која кап кише
да врати месечеву звезду у твоје и моје очи,
на латици руже да остави капљицу јутарње росе
испод белих чаршава од среће и љубави,
смена Сунца и месеца да животу сваком променом
донесе нови и јачи загрљај између нас,
под сводом звезда и у срцу као месечина на реци-плута
миран одраз нашег пољубца,
заувек осећај твог топлог образа на мојим уснама.
