Туга се отопи низ длан

Неко је чуо моје срце како куца далеко од тебе,

неко је чуо, окренуо се на страну,

а леђа оставио ветру

лице окренуо према прозору

а само једна кап кише

лењо клизи у слици улице испод зграда.

 Тако се очи боре за сан,

тако се време гужва у једној тачки,

тако нас мисли вежу тренутком,

тако део мене и део тебе

задржи

страном наше туге

усађене у срцу,

избраздане на длан

на образ усанама твојим

пољубац.

И све се топло хладноћом смири у мени у теби,

остави сенке да јуре ветром сећања кроз наша плућа,

да дахом мраза прострује струнама живота

мелодијом јесени- мелодијом зиме.

Знам колико је тога дубоко

откопано шкрипом сваког померања тела на старом кревету,

а толико је тих чудних  звука

пробуђеног пролећа - немирног лета.

Сан би да се поигра касним сенкама месеца,

а зора чека сваког човека на палуби живота.

Тонем дубље и враћам се ближе

твојим пољубцима,

истина је да те имам од првог погледа,

да су нам речи на уснама

а дланови отворени и топли по образима.

Почео сам измаглицом да бришем капи кише са прозора

да сан претварам у слике стварности,

да осликавам прошлост

твојом садашњошћу,

да живим својим гашењем стварности,

ја те још увек волим у овом забораву.

Вео белине пада на моје очи

на твоју тишину,

загрљени тако дуго у тишини,

тек по неки откуцај немира

потера тренутак у сан....

....тек по неки тренутак погледа

врати из сна......

тек по нека пахуља скрене на прозор

отопи свој живот топлотом друге душе,

потече низ њен длан

понором право у срце.....