Туга се отопи низ длан
Неко је чуо моје срце како куца далеко од тебе,
неко је чуо, окренуо се на страну,
а леђа оставио ветру
лице окренуо према прозору
а само једна кап кише
лењо клизи у слици улице испод зграда.
Тако се очи боре за сан,
тако се време гужва у једној тачки,
тако нас мисли вежу тренутком,
тако део мене и део тебе
задржи
страном наше туге
усађене у срцу,
избраздане на длан
на образ усанама твојим
пољубац.
И све се топло хладноћом смири у мени у теби,
остави сенке да јуре ветром сећања кроз наша плућа,
да дахом мраза прострује струнама живота
мелодијом јесени- мелодијом зиме.
Знам колико је тога дубоко
откопано шкрипом сваког померања тела на старом кревету,
а толико је тих чудних звука
пробуђеног пролећа - немирног лета.
Сан би да се поигра касним сенкама месеца,
а зора чека сваког човека на палуби живота.
Тонем дубље и враћам се ближе
твојим пољубцима,
истина је да те имам од првог погледа,
да су нам речи на уснама
а дланови отворени и топли по образима.
Почео сам измаглицом да бришем капи кише са прозора
да сан претварам у слике стварности,
да осликавам прошлост
твојом садашњошћу,
да живим својим гашењем стварности,
ја те још увек волим у овом забораву.
Вео белине пада на моје очи
на твоју тишину,
загрљени тако дуго у тишини,
тек по неки откуцај немира
потера тренутак у сан....
....тек по неки тренутак погледа
врати из сна......
тек по нека пахуља скрене на прозор
отопи свој живот топлотом друге душе,
потече низ њен длан
понором право у срце.....
