Сенке које познајем

...Слушај ме, гледам сада у твоје очи, у душу коју волим, у свет мог света,

гледам и не видим границе, само нове путеве....

Отварам свој длан, спуштам га на твој образ и љубим вреле усне....

Склопила си своје очи, два блистава бисера на трен и пустила ме да уђем у 

твој свет, у њему да израстем, да пустим корене, да постанем део тебе, заувек...

Сада нам се лица огледају, као сенке по зидовима, нестају нам осмеси, само се назиру 

облици, црно-беле слике, постајемо копије оригинала, неми филмови у рафовима

живота,сатканог од сећања.

Јесен је унела трунку самоће и дисперзију среће у малим стварима које су некад биле 

заједнички именилац наше среће.

Могу да окрећем листове, да гледам како се лагано слажу један на други, без да неки

од њих ослика садашњост и слободу која нас је везала заједно, тек по нека реч са тих

страница оживи у мени, у теби.

Мењамо се зором сваког свитања и нестајемо звездом ноћи пуног месеца...