Сенке које познајем
...Слушај ме, гледам сада у твоје очи, у душу коју волим, у свет мог света,
гледам и не видим границе, само нове путеве....
Отварам свој длан, спуштам га на твој образ и љубим вреле усне....
Склопила си своје очи, два блистава бисера на трен и пустила ме да уђем у
твој свет, у њему да израстем, да пустим корене, да постанем део тебе, заувек...
Сада нам се лица огледају, као сенке по зидовима, нестају нам осмеси, само се назиру
облици, црно-беле слике, постајемо копије оригинала, неми филмови у рафовима
живота,сатканог од сећања.
Јесен је унела трунку самоће и дисперзију среће у малим стварима које су некад биле
заједнички именилац наше среће.
Могу да окрећем листове, да гледам како се лагано слажу један на други, без да неки
од њих ослика садашњост и слободу која нас је везала заједно, тек по нека реч са тих
страница оживи у мени, у теби.
Мењамо се зором сваког свитања и нестајемо звездом ноћи пуног месеца...
