Petak, Decembar 18, 2009
Сенке које познајем
...Слушај ме, гледам сада у твоје очи, у душу коју волим, у свет мог света,
гледам и не видим границе, само нове путеве....
Отварам свој длан, спуштам га на твој образ и љубим вреле усне....
Склопила си своје очи, два блистава бисера на трен и пустила ме да уђем у
твој свет, у њему да израстем, да пустим корене, да постанем део тебе, заувек...
Сада нам се лица огледају, као сенке по зидовима, нестају нам осмеси, само се назиру
облици, црно-беле слике, постајемо копије оригинала, неми филмови у рафовима
живота,сатканог од сећања.
Јесен је унела трунку самоће и дисперзију среће у малим стварима које су некад биле
заједнички именилац наше среће.
Могу да окрећем листове, да гледам како се лагано слажу један на други, без да неки
од њих ослика садашњост и слободу која нас је везала заједно, тек по нека реч са тих
страница оживи у мени, у теби.
Мењамо се зором сваког свитања и нестајемо звездом ноћи пуног месеца...
Divno pises...
Eh ta ljubav...
Pozdravljam te:*
"Јесен је унела трунку самоће и дисперзију среће у малим стварима које су некад биле
заједнички именилац наше среће."
PRELEPO!!!!
Ti si mene i sve nas ucio da rastemo iznad samoce...
DA vidimo dalje od crno belih slika i da mislima bojimo sive dane.
Cemu sada ja tebe da ucim posle ovakvog posta?
Jeste prelepo, ali i preemotivno napisan.
Mozda ja kao duh, osecam vise od napisanog,ili mi se samo cini da ovde provejava seta.
Rekla bih
da me opet varaš
pričama prošlosti
u obliku
priča sadašnjosti
ili imaginacije?
"и нестајемо звездом ноћи пуног месеца... "
Lepo je videti te ponovo :) Tebe,i tvoja remek-dela :)
lepo krila, lepo...
;)))
Napisala bih neki stih
ali ti bi kazo... pih
sve što bih pesmom dala,
rekao bi da je šala
stihovi mi nisu raj
zato bolje da napišem KRAJ:)))
iz prohladnog dana samo tvoje tople reči sijaju
Prijatno!
Ah,ta ljubav... Najlepsi i najdragoceniji osecaj na svetu. Ali ti to vidim vec znas. Pozz drugic :)
Свима
Хвала вма пријатељи на коментарима:::
Ослушкујем те сенко како тихо
корачаш мимо мојих погледа,
луташ испод светлих сводова,
дахом ветра бројиш моје године,
на изразу мог лица тражиш
живота ожиљке.
Ослушкујем те и познајем
боље него своје срце.
Њега сам добио поклоном живота,
а тебе сам упознао временом,
слушај ме,
ја ослушкујем само тебе.
Некад је она имала
живо наличје твоје,
праву фигуру
у мојим очима.
Сада си само шкољка мог бисера.
