Ако склопиш очи

Драга моја...

 

Ако склопиш очи, зажмуриш на трен, а ја у мислима осетим то,

нећу ти никад опростити и бићу вечно твој непријатељ.

 

Драга ако окренеш леђа Сунцу које те греје све ове године

због само једног пољупца, што несмотрен својом дрскошћу

оставих на твојим уснама, ја бићу ти вечни пријатељ.

 

Ако драга моја у загрљају нађеш све што си некад имала 

и поново ово гнездо покријеш својим крилима,

ја бићу ти вечно захвалан и твој.

 

Ја знам да ти нисам са оволико мало речи

рекао збогом, а ни хвала.

Нити сам рекао приђи и љуби ме више,

али сам ти чиста срца отворио очи и раширио руке

да ме разумеш док грешан падам пред твоје скуте.

 

Зато што сам се једном уплашио без твог додира на рамену

и без загрљаја да ћеш склопити очи и без мене отићи на онај свет.

 

Зато што сам  пољупцем хтео да купим сјај у оку и у срцу.

 

Зато што повратак није изгубљен круг и бачено време

у коме смо се кајали и мерили наше гордости и предрасуде

већ смо и после свега само тихо тразжили ону нит која нас је спојила.

 

Писао бих ти сада снове окићене Пролећем, ластама и букетима најлепших цветова, али ја то нећу,јер већ сутра донећу их у твој загрљај. Било би добро да писмом помирим немире ових речи у души, али и то је далеко од истине, знајући и признајући себи колико те волим, само би продужио агонију сваким словом у сваком покрету руке и откуцају срца. Не могу ти рећи да си моја јер бих те присвојио као ствар, толико сам себичан да чак ни дељење у овом свету нема разумну дефиницију за мене, једноставно си ми прирасла потребом да живим и дишем поред тебе, да ритмом твојих корака отварам своје капије успеха.

Ја стао сам овде на пола папира у праѕно и лебдим твојим крилима до нашег скорог сусрета......

 

 

ЗА РОЂЕНДАНЦА

Осмехом отерај досадне људе

рукама јако замахни око себе и изнад главе

нек крила твоја рашире Сунце

и твоје очи (ти напиши које боје).

 

Са образа нек јагодице задрже осмех

док свећице трепере и плаше се ветра,

а он нек крене, нек стане време и слика једна.

 

Поклон из руке милије и најмилије нек крене

са загрљајем и пољупцем јаким

око врата загрљенаа вечно буди

добротом твог блог другара.

 

Срећан рођендан ВЕСЕЛА

Драги пријатељи

Драги моји пријатељи и Ви што ћете то постати

у само пар тренутака и корака који Вас деле

до дугмета СЕНД саћу Вас развеселити.

 

Пре само пар часова седео сам и смиљао 

најлепши начин, најлепшу жељу

нешто најлепше, што може само да зближи

све нас у једно

и схватио сам да се то не може смислити,

али да се то ипак може постићи 

писањем писама.

 

И прво као и увек направим грешку 

зезнем мејл на ЈАХОО каои што сте приметили

али после се исправим и дам свој лични

и све крене одлично,

и ево утиска.

 

Драги моји пријатељи

и Ви који то постајете сада

примио сам два мала писамца

од два велика, огромна срца

овде нису стала, али у писму јесу.

 

Толико су мила, простодушна, весела, са жељама,

тако чиста обичним речима написана, ведра и пријатељска,

пуна подршке и разумевања са моје стране одмах загрљена 

и вечно сачувана.

 

Писма су дубока и када су кратка

она су нешто баш лично

умеју дуго да трају 

да кажу више и мање

ал да само знају особе које их пишу

јако нас повезују,

писао сам их и сада их пишем,

верујем им и знам како је 

када само она остану

док се тамо са другог краја

у мој крај поново не појаве те особе.

 

Поздрав Сонатици и Пинокију.

Мој мејл је људи rizlideki@ptt.yu будите упорни и позлатиће Вам се

 

ПОШТАНСКО САНДУЧЕ

Сви га знају и сви се обрадују кад им је пуно,

али не рачуна и осталих глупости.

Ја га волим и у елктронском облику

сад и оно личи на класично 

са поклопцом као у филму

Сандра Булок чека и стигне пошта,

ал га карикирам и лепо цртам

елем овде ћу оставити

моје сандуче на коришћење

желим да стигне више писaма

желим да свима Вама већ сутра напишем одговор

желим да Вам нешто посебно поклоним

желим да видите како ја вас видим

не знам зашто, али имам потребу да урадим нешто лепо

можда то није скромно, али сигуран сам да неће да боли

ипак свима нам увек треба то мало и мало више

као кад замахнете крила

сећате се, и њих сам Вам поклонио.

 

МОЈ МЕЈЛ ЈЕ dejarile@yahoo.com 

Клупа

Волео сам те и још увек те волим, чак и сада када смо устали и отишли пут неких нових хоризонта и неких нових прича. Остала је у мом сећању, никада је нећу заборавити, нисам урезао имена у твоје тело у твоју кору, али оставио сам дубок траг. Не види се сваки год година по твојим браон гредицама нити је рђа појела метал конструкције која и сада седи на тој земљи посутој цвећем и зеленилом поред храста кога сада више нема.

Ево вратио сам се као што ти нисам обећао, а знала си, баш као и сви ми, увек се вратимо тамо где нам је било топло и меко. Неко други данас седи, али већ сутра седећу ја, ништа зато имаш ти разумевања, знам све је у прелазима и стрпљењу паушалних година и уздаха. Корацима сам мерио твоју ширину, а рукама твоју дужину, могли смо нас двоје да останемо испружени у слатком грчу дуго дуго, дала си нам све своје младе године.

Нисам ни знао колико си значила свима нама док те неко није померио, док те неко није поломио и док те сад неко раставља и гура у шпорет да изгориш. Све се променило, знаш на твом месту сада је лепша млађа клупа, некако компактнија, жуља ме не можемо се лепо згрчити и седети. Када би само знала како ми просто недостајеш. Знаш смешно ми је и тужно њу да мерим, сувише је модерна. Сада када пролазим поред ње као да гледам у ватру која те је појела, није ми свеједно.

Ево опет сам седео на њој после толико година, сада ми је и превише пространа, не делим је више као пре са бићем које те је такође упознало раније, сада ми је тешко да дођем до тебе иако то одавно ниси ти. Сада сам уморан од силних година и ових промена, жао ми је што ти све ово признајем иако живиш у мени, а ја ето овде на некад само твом месту. Запалих сам ову свећу за тебе и нас и док је сад овако гледам док гори нешто ме у груди стеже,знам да ниси живо биће никада била, али оставила си живи траг у мени. Ја ето толико тога више не могу да се сетим, али док овде седим све пролази кроз мене и ево и ове сузе...

И предмети имају душу, а неки од њих живе наш живот и заједно умиру.

 

Са посветом

Тихо у корацима пакујем своје речи данас по подне у врелом мозгу који кључа кроз погледе бачене на пространство њива, брда и планина из аута јер сад стигох кући па направих те корака до собе и кревета.

Живот је стварно кратак да стане и остане нешто трајно, а неко цео живот живи (ради) јер не зна другачије и као да није живео. Све му прође ту испред носа, а после најмилији одрасту, затворе се и оставе тренутак тишине у слушалици јер им је жао што је ето сада тако како је. Не чувамо се добро то је...

Заставник ме данас убио причом о својој родбини, о односима и како књига увек спадне на два слова, пардон једно слово, српска посла...

Нећу да се пост заврши тужно већ сад иде поклон мојој комшиници:

-----------------

Ј а к а 

 

И сама не познајеш себе колико си јака

нервоза те уједе за руку па запалиш цигару

очи ти се смеју, а већ тражиш сенке око себе,

зашто те стално сврби, окрени се на другу страну

и у сан неко верује кад га пробуде.

 

Јака си, ал журиш и дрхтиш, превише бринеш, ал остајеш.

Приђеш, кажеш, чекаш да поново окренем се,

знаш и кад ћутиш, заборавиш па се сетиш

јака си и ја не бринем се,

понекад само кад злато није поред тебе ти се помериш

телефон окренеш ил поруку пошаљеш.

 

Јака си, не познајем, а познајем те.

 

Трчиш брже ситним кораком него ја дугим кораком,

пазиш више него што је потребно,

јака си јер ти конци никад нису кратки

увек их продужиш кад негледамо

памтиш и кад заборављамо.

 

Јака си комшинице, јака.

 

ИМЕ СА ПОСВЕТОМ

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

ИМЕ СА ПОСВЕТОМ

 

Можда то не постоји,

али ипак нешто ме гребе

ту испод,

баш ту,

где и заболи,

сада одвећ затрпано кратким годинама

ту негде у мени скривено,

једном застало и остало,

у мраку у трену ме стигне

кад ми празно налети

у бледим зидовима

испод тепиха

као прашина

на стаклу

успомена.

 

Видим те и када те нечујем

Чујем те и када те не видим

Дишем и када спавам

Исто ми је све,

а опет другачије.

 

Неки звук ми кроз маглу остави твој лик,

ветар га избрише.

Пред крај сна у јави ми нестајеш,

а очи те пожеле.

Ако заспим са сећањем

пробуди ме твоје дисање.

Све је другачије,

а исто ми је.

 

Можда то не постоји,

али ипак нешто ме гребе

ту испод,

баш ту,

где и заболи,

сада одвећ затрпано кратким годинама

ту негде у мени скривено,

једном застало и остало,

у мраку у трену ме стигне

кад ми празно налети

у бледим зидовима

испод тепиха

као прашина

на стаклу

успомена.

 

 

Ово је посвећено једној другарици.

 

------------------------------------------------------------------

 

Поклон песма за моју другарицу-чувара мојих крила (САЊАРЕЊЕ56)

 

КРИЛА

 

Знам да их немам

Знам да ми расту

Знам да их видиш

Знам да се шире

 

Срце је нешто слично

Срце је нешто мало, а велико

Срце не умем да тражим

Срцем т волим

 

Знам да их чуваш

Знам да су вечно млада

Знам да постоје и без бајки

 

Срце је нешто слично

Срце је нешто велико

Срцем те волим

 

----------------------------------------------

 

БЛОГЕРИ

 

Видео сам својим очима речи које бих волео само да сам кроз неки заборав чуо и тамо оставио. Ради се о копи пасту, али то није разлог да се неко окрене и оде на другу страну, најлакше је то урадити, жао ми је што се то дешава.

Врло је тешко нешто изградити, још теже сачувати, а најлакше срушити, веровати у нешто што те окрене наопачке је још теже, али све се проживи, није ни први ни последњи пут да наше таштине истрче.

Све је то живот и све су то људи око нас.

Без неког оправдања свима Вама бранићу намеру у свему лепом што сам досада прочитао јер је срце носило те речи у мојим очима.

Нећу да судим јер сви судови су за осуду, грешка је учињена, а не запечаћена.

 

Хоћу да верујем, можда мање, али тражићу друге људе који су прешли преко песка, прашине и овог времена и који су постигли циљ сваког човека.

 

Мени је животни циљ да видим човека у другом човеку.

 

Окренућу главу у страну, спустићу поглед, затворићу једно око, прочитаћу једну реч-реченицу. Можда ћу остати тамо где је само грешка запела, а можда ћу отићи даље као и сви, ал све у неком реду да нађем човека у другом човеку.

 

Драги пријатељи

Данас сам као и Баладашевић потрошио или ти боље испунио дан срећом и радошћу са мојом сестричином од 4 године на Грзи-излетишту покрај Параћина. 

Мали породични скуп, роштиљ и уживанција, смешкање, лопта, фризби, бадминтон, река, извор, пећина и све остало зачињено осмесима и једна замерка која се није приметила: како бре не асфалтираше пут у овај рај на земљи. Ко је био зна ће зашто кукам на пут, али у скорије време ја ћу се потрудити да и то решим, имам неке везе са људима по целом свету.

 

И тако гомила доброте победила стрес живота, само осмеси на лицу.

Сутра чувам малог Анђелка и зато нећу моћи да звизнем до Београда и организујем неформални скуп блогера за који вероватно ценим да не би требало много договора заказивања или већ нешто треће, ко мож може ко не може чуће.

Нећу се извињавати јер ништа нисам обећавао, а испунићу  сигурно можда идуће или неке друге недеље викенда.

Сад бих Вам нешто за моју и вашу душу поклонио:

УТИСАК

Као да се све грешке света у једној улици, згради и по зидовима бришу кад изађете напоље, напустите бљештави монитор вашег вештачког погледа у свет и видите природу ишарану зеленилом живота и чаробним бојама крила лептира око ваших очију.

Јој, ма није то једино чега се сећам кад изађем, већ оно што заборављам у трен кад уђе ваздух тако чист помало свеж и оштар из ових зелених шума и извором опијен кроз кланце и бело камење у моја плућа.

Удахнем тако јако и тако дубоко и срцем погледам малог Анђелка како се смешка трчи ка мени и виче УЈКА ДЕЈАНЕ, УЈКА ДЕЈАНЕ...загрлим га слабо да не буде јако и покријем осмех осмехом са пољупцем да пукне како мали миш то воли.

У том зеленом, али бистром језеру, огледалу листопадне шуме налазим трагове прошлости и чудне облике како се само живот мењао ивицом времена. Сам бедем окрњен зарастао густом маховином и сва та мирна вода што свуда око мене струји и тај осећај тренутка у времену како одаје утисак да је све стало и да само ја дишем-осећам и то примећујем.

 

Ту у мраку поред мене

Познајем тишину у твом додиру док струјиш по телу крилима лептира.

Само ми привид твог нежног лица одаје задовољство док те љубим у мраку.

Твој сам, сваким пољупцем, предаје и победе, живим ту поред тебе сада.

Зашто ћутиш док ти осећам мисли и гушим их пољупцима и загрљајима.

Љубим-љубиш ме.

О колико те само сада познајем у вртлогу заноса и страсти.

Тако смо чисти и похлепни, ни једно друго неби пустили, незасити љубави.

Опет јуриш чаршаве са кревета моја малена.

Смејеш се, смејем се, јуриш прстима по образу да смешак дуже остане.

О колико те само сада знам, препознајем у мраку испод прстију који те додирују-чувају.

Тако су ми пуне мисли реченица и речи, ал ни једну ти нерекох тада.

Знам да знаш кад се пробудим, пробудиш и кренеш кратким кораком са очима у плаво. 

 

Неки тренутак без ње

Мало ми је да нешто сада кажем, а да не желим најлепше мисли једном бићу, али не зато што ћу нешто испустити већ зато што ћу се већ сутра сетити шта сам још могао најлепше да јој кажем.

Признајем себи да на овом папиру не могу речима ставити лепоту њених очију и топлоту њеног срца и сигурност њеног загрљаја који ми сада фали.

Не пријатељи она није далеко од мене, она је у мом срцу, а срце куца њеним корацима када ми пада у загрљај.

Колико ћу пута рећи да неумем да гледам у Сунце без њених очију

Колико ћу пута рећи да неумем да дишем без њених плућа

Колико ћу пута признати да без њеног додира ништа не осећам

Колико пута.....

...сваки пут.

 Ако је зора још давно некад добила исток да се буди, а запад да спушта сан

онда ћеш ти моја љубави, вечно бити мој север, а ја југ на твојим образима.

OVAKAV

Овакав вредим само неком ко тумара зеленим шумама,

шапуће речи које нико нечује.

Стојим у празно где ветар диже ме

овакав се стидим других што тужним кругом око мене пролазе.

 

У мислима седим на обали времена

и гурам барке од папира у песку

играм се немиром расчупане косе

оваквог ме знате у песми коју не певам.

 

И сви сте исти и чисти негде горе високо

кроз празно светло у соби у ћошку

неко ме гледа топлим оком

греје ми руке и пољупце дели.

 

Овакав ја знам крила њене љубави,

додирни ме мој анђеле 

високо поведи и спусти срећу у наручје

да страх заборавим и тугу оставим

све мреже покидам и прашину одувам .

 

Нећу ти својом руком спустити звезду

ал срцем поклонићу овакву какву видим је

у очима од бисера кроз речи од богиња

она зна да свака река има своје ушће

и свака зора свој залазак и мрак, 

ал нека све ово чека човека.

 

Ја знам, овакав и такав

каквог ме мрзе и воле

можда ме заборав однесе

и врати поново сутра,

ал ја се смејем 

и радост сејем

веселог духа.

БЛОГЕРИМА

Ти што чучиш испод вештачког светла и упијаш сваку реч откуцану са тастатуре одапету мислима једног човека у времену,

Ти који својим очима кроз речи стижеш до нечије среће и нечије туге,

буди мој најбољи пријатељ,

буди ми друг.

 

Ти што шаљеш шапат место живе речи,

Ти што тражиш танку струну да поново засвира,

Ти што палиш светла у сваком мраку,

Ти што спустиш месец и појуриш звезде да се врате,

буди мој најбољи пријатељ,

буди ми друг.

 

У све се разумеш и све знаш

увек си ту и посматраш

Сунце и Звезде

Месец и Море

људе и ветар

хваташ сваку мисао у магли

претвараш снове у јаву

 

молим те буди ми друг .

КОТРЉА СЕ

Котрља се дан на спорим точковима мог живота. У сну трљам очи и љубим те уснама од немира, због ветра у мојој глави спуштам свилене чаршаве на твоје нежно тело које задрхти кад осети мој одлазак.

Сва си моја у тим речима што их мисли држе даље од мојих до твојих усана.

У тишини будиш се и гледаш у моје очи, својом танком руком крећеш ка мом образу, о како је мека као твоје срце рука док милује и моје срце додирује, а очи жмуре да непрође, а прође јер нема  ветра који остаје.

Сва си моја у тим речима што их мисли држе даље од мојих до твојих усана.

Ћутиш и ћутимо, љубим и љубимо, сваку рану и облаке јер ту поред нас у нама пролазе.

И ватре горе и ветар их носи, у твојој и мојој коси залутале руке, по телу трагови, све их је више остало, покри ме, покривам свилом својих стихова, додиром усана.

Сва си моја у тим речима што их мисли држе даље од мојих до твојих усана.

КУРС

Здраво свима.

Био сам одсутан неко време на школовању, тј. курсирању у Београду прошле недеље и као и увек понадао се да ћу имати времена после курса сваког дана да се шврћнем код пријатеља, родбине итд, да купим неке ствари и погледам град, али то код нас не може да буде.

Када је дошло у недељу нас око 40-сетак нико нас није дочекао, када смо сутра кренули на курс замало да омашимо зграду и место курсирања, али нисмо успели смо. Елем на све то у неко доба дана када већ човек размишља о ручку и планира поподне, лик нам саопштава да је ово целодневни курс који траје и после ручка до 18.30 часова.

На опште одушевљење присутних сви се ватамо за главу и гледамо избезумљено малог човека, тренутак се изгубио и рекох себи "шта си бре Риле могао да очекујеш друго, МОША".

Помирисмо се са судбином.

Предавања су текла не онако како су се и предавачи и велики умови надали, било је наопако. Курс је имао за циљ да нас уведе у неке основе нашег посла којег се ми бавимо довољно дуго, али као не радимо га добро па да нам они покажу како.

И нормално почели смо да постављамо питања и да гушимо предаваче, тражили смо тумачења свих закона и прописа, хтели смо да се заузму ставови и кад се погледамо у очи да се разумемо, да кад Дејан у Крагујевцу донесе човеку решење о принадлежностима позитивно, да тако и Лукић из Ниша по истом основу уради.

Али нажалост свих нас наши предавачи и велики ментори НЕ ЗНАЈУ, НИСУ НАУЧИЛИ, ПОТЦЕЊУЈУ, НИСУ СЕ СПРЕМИЛИ, НЕ ПОЗНАЈУ ЗАКОНЕ И ПРОПИСЕ, ОБЈАШЊАВАЈУ ДА СУ ИЗАШЛЕ ДОПУНЕ КОЈЕ СТВАРНО ЈОШ НИСУ СТИГЛЕ ДО НАС.

БРУКА И СРАМОТА КАД СХВАТИШ ИЗ ЊИХОВИХ ОДГОВОРА ДА У ВОЈСЦИ ИМА ВОЈСКА НЕ ЗНАЛИЦА КОЈИ ПИШУ ПРАВИЛНИКЕ ЗАКОНЕ И НАС САМЕ ОШТЕЋУЈУ ЈЕР НЕ ЗНАЈУ И НЕ РАЗУМЕЈУ САМУ ВОЈНУ ОРГАНИЗАЦИЈУ И ШТО ЈЕ ЈОШ НАЈГОРЕ НИСУ НИ БИЛИ У ВОЈСЦИ, А НА ПОЛОЖАЈУ СУ НА КОМЕ ТО НЕ ОСЕЋАЈУ.

Дајем Вам пример решавања стамбене проблематике: МЛАД СТАРЕШИНА КОЈИ САД ЗАВРШАВА ВОЈНУ АКАДЕМИЈУ није у могућности да добије стан јер га је војска у старту својом понудом за субвенционисање кредита буквално јефтино продала банци на милост и немилост кредита или данка у виду рате за неких 20-30 година, а дечко је морао да потпише изјаву у којој каже да се одриче права стамбеног збрињавања преко војске и прихвата решавање стамбеног питања субвенцијом државе и све то на климавим ногама преко шупљих Правилника и Уредби које су саме себи противречне, а које ће се у тренутку променити.

 И ТАКО ТИ НАШ ВЕСЕЛО ТУЖНИ СКУП ДОЧЕКАО ПЕТАК 13 ДА ДОБИЈЕ УВЕРЕЊА И ДА СЕ ВРАТИ У СВОЈЕ РУПИЦЕ ИЗ КОЈИХ СЕ ПОЈАВИО.

ЈОШ ЈЕДНОМ СМО ТРАЖИЛИ ПОМОЋ ОД ЉУДИ КОЈИ ДИРЕКТНО УТИЧУ НА НАС СВЕ И ОБЈАСНИЛИ ИМ ДА НАМ ТРЕБАЈУ САВЕТИ И ОДГОВОРИ И РЕШЕЊА ДА БИ МОГИ ДА ИЗАЂЕМО ПРЕД НАШЕ ЉУДЕ СА ОДГОВОРИМА КАКО БИ СИСТЕМ ФУНКЦИОНИСАО.

НАИШЛИ СМО НА ЋУТАЊЕ, ИЛИ НЕ МОГУ ВАМ ОБЈАШЊАВАТИ ЗАШТО ЈЕР ЋУ БИТИ КАЖЊЕН, ЕТО ТО ЈЕ ТАКО ТРЕНУТНО..,, НЕКИ СУ СЕ И РАСПЛАКАЛИ И ЖАЛИЛИ ЈЕР ТОБОЖЕ ЈА РАДИМ ОВАЈ ПОСАО 4 МЕСЕЦА ШЕФ ЈЕ ИЗНЕНАДА ОТИШАО НА ОДМОР ДАНАС А ЈА САМ ДОШАО ЈУЧЕ СА ОДМОРА.

МОГУ ВАМ РЕЋИ ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ ДА ЈЕ ТЕШКО ДОЋИ И ПОГЛЕДАТИ У ОЧИ ЉУДИМА И РЕЋИ ИМ ДА ВАС ОВИ ГОРЕ НЕ ВИДЕ И ДА ИМ МИ ТРЕБАМО САМО КАО ПОДАТАК КОЈИ МОРА БИТИ САЖВАКАН СРЕЂЕН СПАКОВАН И ПОСТАВЉЕН У КАТЕГОРИЈУ ПОД КАТЕГОРИЈЕ НЕУПАДЉИВ И СПРЕМАН ЗА РАЗМЕНУ ИЛИ ОДЛАЗАК У ПАСИВУ, АЛИ НЕЋУУУУУУУУУ, БОРИЋУ СЕ КАО И ДО САДА САМ ПРОТИВ СВИХ, НИЈЕ МИ ПРОБЛЕМ, СПАСИЋУ ОНО ШТО МОГУ, ПОМОЋИЋУ МАКСИМАЛНО.

ЈЕДИНО СВЕТЛО КОЈЕ ЈЕ У МОЈОЈ ГЛАВИ И СРЦУ ЈЕ ТО ШТО САМ КОНАЧНО ВИДЕО ЉУДЕ КОЈИ СУ ПО ЦЕЛОЈ СРБИЈИ А СА КОЈИМА САМ ТЕЛЕФОНОМ КОМУНИЦИРАО И ЗАВРШАВАО ПОСЛОВЕ, САДА СМО СЕ ЈОШ БОЉЕ ПОВЕЗАЛИ И ПРОТУМАЧИЛИ И НАШШЛИ НОВА РЕШЕЊА.

И ЈЕДНА АНЕГДОТА ЗА СВЕТЛО КРАЈА ОД МОГ НОВОГ ПРИЈАТЕЉА ИЗ КРАЉЕВА:

ХАЛО,ХАЛО (зове лик у Радио емисији)

ДА, ИЗВОЛИТЕ (одговара водитељка са радија)

ДОБРО ВЕЧЕ -лик

ДОБРО ВЕЧЕ -водитељка

ОВДЕ ЈАШИМ -лик

ИЗВОЛИТЕ ЈАШИМЕ,ШТА ЖЕЛИТЕ -водитељка

ХВАЛА, ТО САМ ЖЕЛЕО ДА ЧУЈЕМ -лик

ТУТУТУТУТУ.......

 

Као лист на ветру

Везан танком струном живота за твоје усне и образе и лишен свега што не пристаје да стане између нас у очима и гласу осећам да време лечи све. Као лист на ветру остајем и свој живот теби предајем. Док по води сенке плутају и облаци на небу долазе ја спорим кораком идем кроз нове улице. Као лист на ветру престајем да бројим дане и године. Везан тајном љубави и свилом додира на јастуку од твојих образа. Као лист на ветру будим се зором твојих очију.