Utorak, Jun 24, 2008

Са посветом

Тихо у корацима пакујем своје речи данас по подне у врелом мозгу који кључа кроз погледе бачене на пространство њива, брда и планина из аута јер сад стигох кући па направих те корака до собе и кревета.

Живот је стварно кратак да стане и остане нешто трајно, а неко цео живот живи (ради) јер не зна другачије и као да није живео. Све му прође ту испред носа, а после најмилији одрасту, затворе се и оставе тренутак тишине у слушалици јер им је жао што је ето сада тако како је. Не чувамо се добро то је...

Заставник ме данас убио причом о својој родбини, о односима и како књига увек спадне на два слова, пардон једно слово, српска посла...

Нећу да се пост заврши тужно већ сад иде поклон мојој комшиници:

-----------------

Ј а к а 

 

И сама не познајеш себе колико си јака

нервоза те уједе за руку па запалиш цигару

очи ти се смеју, а већ тражиш сенке око себе,

зашто те стално сврби, окрени се на другу страну

и у сан неко верује кад га пробуде.

 

Јака си, ал журиш и дрхтиш, превише бринеш, ал остајеш.

Приђеш, кажеш, чекаш да поново окренем се,

знаш и кад ћутиш, заборавиш па се сетиш

јака си и ја не бринем се,

понекад само кад злато није поред тебе ти се помериш

телефон окренеш ил поруку пошаљеш.

 

Јака си, не познајем, а познајем те.

 

Трчиш брже ситним кораком него ја дугим кораком,

пазиш више него што је потребно,

јака си јер ти конци никад нису кратки

увек их продужиш кад негледамо

памтиш и кад заборављамо.

 

Јака си комшинице, јака.

 

[Odgovori]

Ovih je dana vreme svima nakacilo tuzne i umorne note. Ja nisam tuzna...naprotiv! Bas se vedrinom borim!
E, a nije lako ni smejati se po ovj vrucini : )))

Comment by Pinokio (06/24/2008 23:05)

[Odgovori]

Драго ми је што ниси тужна јеси видела мој коментар на мом посту Име са посветом

Comment by krilaandjela (06/24/2008 23:09)

[Odgovori]

Толико пуно пишеш да не стижем да прочитам, па се враћам, листам, читам, размишљам.
Много је доброте у твом срцу, у твојим речима, али се осећа туга. Скривена, али је ту. Или ја грешим- а волела бих да грешим.
Песме су предивне, и онај текст после песме на прошлом посту је више него одличан.
Пуно те поздрављам, и желим ти, да уколико си тужан - туга што пре оде...а ако си срећан -да ти та срећа вечно траје.

Comment by sonatica (06/24/2008 23:23)

[Odgovori]

Niko nije jak onoliko koliko mislimo. Nekada su oni najači u sebi jako jako ranjivi. I u pravu si, često nekog poznajemo, a zapravo nemamo pojma kakav je taj neko u stvari.

Comment by glumac (06/25/2008 00:34)

[Odgovori]

Simpaticno :)

Comment by iluzija (06/25/2008 02:00)

[Odgovori]

neki ljudi prožive svoj život neprimetno i ne znam da li je to dobro ili loše , ponekad poželim da sam neprimetan, ne vidljiv.

Comment by vladica (06/25/2008 07:47)

[Odgovori]

poželim ponekad da budem dovoljno jaka da ispravimi svoje i tudje greške. a ponekad da budem slaba i nežna pa da svi trče oko mene.
ali mi ni jedna od ovih želja nije do sada ispunjena.
možda je tako najbolje.
Prijatno!

Comment by domacica (06/25/2008 10:34)

[Odgovori]

Samo kad bi mi jos rekao gde zivis,da nadjem neki stan u komsiluku...:)

Comment by tuzna (06/25/2008 10:48)

[Odgovori]

Sonatice, sveca mu bećarskog, ta baš sam to 'teo kasti...
A inače ne volem cigare pa ni kad zagade ovako lepe reči.
Ne volem pa to ti je!

Comment by Baladašević (06/25/2008 11:35)

[Odgovori]

dok ne dobije samar od zivotaniko ne zna koliko je jak.a da li je to dobro...ja sam kao domacica.a rado bih ti bila u komsiliku.tvoja krila imati u blizini...to je blagoslov.pozz

Comment by dana (06/25/2008 12:17)

[Odgovori]

Сонатице

Љубав и туга се пишу срцем, из љубави је никла туга некада давно.
Ја не умем да сакријем, кад кад то изађе из мене, сада сам срећан, надам се да си срећна и ти.

Весела

Живим у Јагодини, комшилук ми је ок. и увек има места за људе широког срца, али мене не држи место, ја му недам па волим да одлетим свуда.

Панонац
и Ја не волем цигаре, још девојчицу полако да убедим да их заборави и биће све потаман.

Дано

И ти имаш крила рашири их да нам комшилук буде ближи.

Домаћице

разумем те, жеље су чудо, а тренуци ипак само тренуци.

Владице

И ја се понекад учиним неприметан другима, треба то понекад.

Илузијо

Хвала

Глумац

треба веровати људима јер тако постају и остају јаки, али само правим људима.

Comment by krilaandjela (06/25/2008 22:52)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me