Utorak, Jun 24, 2008
Са посветом
Тихо у корацима пакујем своје речи данас по подне у врелом мозгу који кључа кроз погледе бачене на пространство њива, брда и планина из аута јер сад стигох кући па направих те корака до собе и кревета.
Живот је стварно кратак да стане и остане нешто трајно, а неко цео живот живи (ради) јер не зна другачије и као да није живео. Све му прође ту испред носа, а после најмилији одрасту, затворе се и оставе тренутак тишине у слушалици јер им је жао што је ето сада тако како је. Не чувамо се добро то је...
Заставник ме данас убио причом о својој родбини, о односима и како књига увек спадне на два слова, пардон једно слово, српска посла...
Нећу да се пост заврши тужно већ сад иде поклон мојој комшиници:
-----------------
Ј а к а
И сама не познајеш себе колико си јака
нервоза те уједе за руку па запалиш цигару
очи ти се смеју, а већ тражиш сенке око себе,
зашто те стално сврби, окрени се на другу страну
и у сан неко верује кад га пробуде.
Јака си, ал журиш и дрхтиш, превише бринеш, ал остајеш.
Приђеш, кажеш, чекаш да поново окренем се,
знаш и кад ћутиш, заборавиш па се сетиш
јака си и ја не бринем се,
понекад само кад злато није поред тебе ти се помериш
телефон окренеш ил поруку пошаљеш.
Јака си, не познајем, а познајем те.
Трчиш брже ситним кораком него ја дугим кораком,
пазиш више него што је потребно,
јака си јер ти конци никад нису кратки
увек их продужиш кад негледамо
памтиш и кад заборављамо.
Јака си комшинице, јака.
Ovih je dana vreme svima nakacilo tuzne i umorne note. Ja nisam tuzna...naprotiv! Bas se vedrinom borim!
E, a nije lako ni smejati se po ovj vrucini : )))
Драго ми је што ниси тужна јеси видела мој коментар на мом посту Име са посветом
Толико пуно пишеш да не стижем да прочитам, па се враћам, листам, читам, размишљам.
Много је доброте у твом срцу, у твојим речима, али се осећа туга. Скривена, али је ту. Или ја грешим- а волела бих да грешим.
Песме су предивне, и онај текст после песме на прошлом посту је више него одличан.
Пуно те поздрављам, и желим ти, да уколико си тужан - туга што пре оде...а ако си срећан -да ти та срећа вечно траје.
Niko nije jak onoliko koliko mislimo. Nekada su oni najači u sebi jako jako ranjivi. I u pravu si, često nekog poznajemo, a zapravo nemamo pojma kakav je taj neko u stvari.
neki ljudi prožive svoj život neprimetno i ne znam da li je to dobro ili loše , ponekad poželim da sam neprimetan, ne vidljiv.
poželim ponekad da budem dovoljno jaka da ispravimi svoje i tudje greške. a ponekad da budem slaba i nežna pa da svi trče oko mene.
ali mi ni jedna od ovih želja nije do sada ispunjena.
možda je tako najbolje.
Prijatno!
Samo kad bi mi jos rekao gde zivis,da nadjem neki stan u komsiluku...:)
Sonatice, sveca mu bećarskog, ta baš sam to 'teo kasti...
A inače ne volem cigare pa ni kad zagade ovako lepe reči.
Ne volem pa to ti je!
dok ne dobije samar od zivotaniko ne zna koliko je jak.a da li je to dobro...ja sam kao domacica.a rado bih ti bila u komsiliku.tvoja krila imati u blizini...to je blagoslov.pozz
Сонатице
Љубав и туга се пишу срцем, из љубави је никла туга некада давно.
Ја не умем да сакријем, кад кад то изађе из мене, сада сам срећан, надам се да си срећна и ти.
Весела
Живим у Јагодини, комшилук ми је ок. и увек има места за људе широког срца, али мене не држи место, ја му недам па волим да одлетим свуда.
Панонац
и Ја не волем цигаре, још девојчицу полако да убедим да их заборави и биће све потаман.
Дано
И ти имаш крила рашири их да нам комшилук буде ближи.
Домаћице
разумем те, жеље су чудо, а тренуци ипак само тренуци.
Владице
И ја се понекад учиним неприметан другима, треба то понекад.
Илузијо
Хвала
Глумац
треба веровати људима јер тако постају и остају јаки, али само правим људима.
