Клупа

Волео сам те и још увек те волим, чак и сада када смо устали и отишли пут неких нових хоризонта и неких нових прича. Остала је у мом сећању, никада је нећу заборавити, нисам урезао имена у твоје тело у твоју кору, али оставио сам дубок траг. Не види се сваки год година по твојим браон гредицама нити је рђа појела метал конструкције која и сада седи на тој земљи посутој цвећем и зеленилом поред храста кога сада више нема.

Ево вратио сам се као што ти нисам обећао, а знала си, баш као и сви ми, увек се вратимо тамо где нам је било топло и меко. Неко други данас седи, али већ сутра седећу ја, ништа зато имаш ти разумевања, знам све је у прелазима и стрпљењу паушалних година и уздаха. Корацима сам мерио твоју ширину, а рукама твоју дужину, могли смо нас двоје да останемо испружени у слатком грчу дуго дуго, дала си нам све своје младе године.

Нисам ни знао колико си значила свима нама док те неко није померио, док те неко није поломио и док те сад неко раставља и гура у шпорет да изгориш. Све се променило, знаш на твом месту сада је лепша млађа клупа, некако компактнија, жуља ме не можемо се лепо згрчити и седети. Када би само знала како ми просто недостајеш. Знаш смешно ми је и тужно њу да мерим, сувише је модерна. Сада када пролазим поред ње као да гледам у ватру која те је појела, није ми свеједно.

Ево опет сам седео на њој после толико година, сада ми је и превише пространа, не делим је више као пре са бићем које те је такође упознало раније, сада ми је тешко да дођем до тебе иако то одавно ниси ти. Сада сам уморан од силних година и ових промена, жао ми је што ти све ово признајем иако живиш у мени, а ја ето овде на некад само твом месту. Запалих сам ову свећу за тебе и нас и док је сад овако гледам док гори нешто ме у груди стеже,знам да ниси живо биће никада била, али оставила си живи траг у мени. Ја ето толико тога више не могу да се сетим, али док овде седим све пролази кроз мене и ево и ове сузе...

И предмети имају душу, а неки од њих живе наш живот и заједно умиру.